close
Пређи на садржај

Били Грејам

С Википедије, слободне енциклопедије
Били Грејам
Грахам ин а суит wитх хис фист цленцхед
Грејам 1966. године
Пуно имеБиллy Грахам
Име по рођењуВилијам Франклин Грајам млађи
Датум рођења(1918-11-07)7. новембар 1918.
Место рођењаШарлот, Северна Каролина, САД
Датум смрти21. фебруар 2018.(2018-02-21) (99 год.)
Место смртиМонтрит, Северна Каролина, САД
Држављанствоамеричко
ЗанимањеЕвангелистички свештеник[1]
Веб-сајтbillygraham.org
Потпис

Вилијам Франклин Грејам млађи (7. новембер 1918 – 21. фебруар 2018) био је амерички еванђелиста, проминентна евангелијска хришћанска фигура, и заређени јужни баптистички свештеник, који је постао познат широм света крајем 40-их. Један од његових биографа сврстао га је „међу најутицајније хришћанске вође” 20. века.[2]

Као проповедник, одржавао је велике скупове у затвореном и на отвореном са проповедима које су емитоване на радију и телевизији; неке се још увек емитују у 21. веку.[3] Током његових шест деценија на телевизији, Грејам је био домаћин годишњих „крсташких похода”, еванђеличких кампања које су трајале од 1947. до његовог пензионисања 2005. Такође је био домаћин радио емисије Сат одлуке од 1950. до 1954. Одбијао је расну сегрегацију[4] и инсистирао на расној интеграцији током његових препорода и крсташких похода, почевши од 1953. године; такође је позвао Мартина Лутера Кинга млађег да заједно проповедају на оживљавању у Њујорку 1957. године. Поред својих религијских циљева, помогао је да обликује светски поглед огромног броја људи који су дошли из различитих средина, водећи их да пронађу однос између Библије и савремених секуларних гледишта. Према његовој веб страници, Грејам је проповедао живој публици од 210 милиона људи у више од 185 земаља и територија кроз разне састанке, укључујући Светску мисију БМС и Глобалну мисију.[5]

Грејам је био духовни саветник председника САД и пружао је духовне савете сваком председнику, од Харија Трумана (33.) до Барака Обаме (44.).[6] Он је био посебно близак са Двајтом Ајзенхауером, Линдоном Џонсоном (једним од Грејамових најближих пријатеља),[7] и Ричардом Никсоном.[8] Такође је био дугогодишњи пријатељ са другим телевангелистом, оснивачким пастором Кристалне катедрале Робертом Шулером, са којим је Грејам разговарао о покретању сопствене телевизијске свештеничке службе.[9]

Грејам је руководио различитим медијима и издавачким пословницама.[10] Према сведочену његовог особља, више од 3,2 милиона људи одазвало се позиву у крсташким походима Билија Грејама да „прихвате Исуса Христа као свог личног спасиоца”. Грејамов еванђелизам су ценили припадници главних протестантских и римокатоличке деноминације, јер је он охрабривао нове обраћенике да постану чланови ових цркава.[11][12][13] Према подацима из 2008. године, процењена величина Грејамове публике, укључујући радио и телевизијске емисије, достигла је 2,2 милијарде. Једна посебна телевизијска емисија из 1996. године могла је да достигне телевизијску публику од чак 2,5 милијарди људи широм света.[14] Због својих крсташких похода Грејам је лично проповедао еванђеље већог групи људи него било ко у историји хришћанства.[10] Грејам је био на Галуповој листи најомиљенијих мушкараца и жена рекордни 61 пут.[15] Грант Вакер пише да је средином 1960-их постао „велики легитиматор”: „До тада је његово присуство давало статус председницима, прихватљивост у ратовима, срамоту на расним предрасудама, пожељност пристојности, нечасност непристојности и престиж грађанским догађајима”.[16]

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Цаллинг Yоутх то Цхрист (1947)
  • Америца'с Хоур оф Децисион (1951)
  • I Саw Yоур Сонс ат Wар (1953)
  • Пеаце wитх Год (1953, 1984)
  • Фреедом фром тхе Севен Деадлy Синс (1955)
  • Тхе Сецрет оф Хаппинесс (1955, 1985)
  • Биллy Грахам Талкс то Теенагерс (1958)
  • Мy Ансwер (1960)
  • Биллy Грахам Ансwерс Yоур Qуестионс (1960)
  • Wорлд Афламе (1965)
  • Тхе Цхалленге (1969)
  • Тхе Јесус Генератион (1971)
  • Ангелс: Год'с Сецрет Агентс (1975, 1985)
  • Хоw то Бе Борн Агаин (1977)
  • Тхе Холy Спирит (1978)
  • Евангелист то тхе Wорлд (1979)
  • Тилл Армагеддон (1981)
  • Аппроацхинг Хоофбеатс (1983)
  • А Библицал Стандард фор Евангелистс (1984)
  • Унто тхе Хиллс (1986)
  • Фацинг Деатх анд тхе Лифе Афтер (1987)
  • Ансwерс то Лифе'с Проблемс (1988)
  • Хопе фор тхе Троублед Хеарт (1991)
  • Сторм Wарнинг (1992)
  • Јуст Ас I Ам: Тхе Аутобиограпхy оф Биллy Грахам (1997, 2007)
  • Хопе фор Еацх Даy (2002)
  • Тхе Кеy то Персонал Пеаце (2003)
  • Ливинг ин Год'с Лове: Тхе Неw Yорк Црусаде (2005)
  • Тхе Јоурнеy: Хоw то Ливе бy Фаитх ин ан Унцертаин Wорлд (2006)
  • Wисдом фор Еацх Даy (2008)
  • Неаринг Хоме: Лифе, Фаитх, анд Финисхинг Wелл (2011)
  • Тхе Хеавен Ансwер Боок (2012)
  • Тхе Реасон фор Мy Хопе: Салватион (2013)[17]
  • Wхере I Ам: Хеавен, Етернитy, анд Оур Лифе Беyонд тхе Ноw (2015)[18]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Indepth: Billy Graham”. Canadian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала 19. 1. 2011. г. Приступљено 1. 12. 2011. 
  2. ^ Billy Graham: American Pilgrim. Oxford University Press. 26. 6. 2017. ISBN 9780190683528. Приступљено 21. 2. 2018. „Billy Graham stands among the most influential Christian leaders of the twentieth century.” 
  3. ^ Swank jr, J. Grant. „Billy Graham Classics Span 25 Years of Gospel Preaching for the Masses”. TBN. Архивирано из оригинала 22. 10. 2013. г. Приступљено 25. 4. 2013. 
  4. ^ Ellis, Carl. „Preaching Redemption Amidst Racism: Remembering Billy Graham”. Christianity Today. Архивирано из оригинала 27. 02. 2018. г. Приступљено 3. 3. 2018. 
  5. ^ „Media: Bios - William (Billy) F. Graham”. Billy Graham Evangelistic Association. Архивирано из оригинала 31. 1. 2007. г.. 
  6. ^ „Billy Graham: Pastor to Presidents”. Billy Graham Evangelistic Association. Приступљено 15. 11. 2017. 
  7. ^ Aikman 2010, стр. 203.
  8. ^ „The Transition; Billy Graham to lead Prayers”. The New York Times. 9. 12. 1992. Приступљено 24. 12. 2007. 
  9. ^ „Dr. Robert H. Schuller”. Crystal Cathedral Ministries. Архивирано из оригинала 16. 10. 2012. г. Приступљено 3. 11. 2012. 
  10. ^ а б Horstmann, Barry M. (27. 6. 2002). „Man with a mission”. Cincinnati Post. Архивирано из оригинала 3. 12. 2008. г. Приступљено 18. 8. 2007. 
  11. ^ Sweeney, Jon M. (21. 2. 2018). „How Billy Graham shaped American Catholicism”. America Magazine. Приступљено 2. 4. 2018. „A few years later, in 1964, Cardinal Richard Cushing of Boston (who, as archbishop, had even endorsed a Graham crusade in Boston in 1950) met with Mr. Graham upon returning from Rome and the Second Vatican Council, declaring before a national television audience that Mr. Graham's message was good for Catholics.” 
  12. ^ Killen, Patricia O'Connell; Silk, Mark. Religion and Public Life in the Pacific Northwest: The None Zone (на језику: енглески). Rowman Altamira. стр. 84. „In the 1957 revival in New York City Graham partnered with mainline Protestant denominations and insisted that those who were converted at the revivals return to their mainline churches.” 
  13. ^ Wacker, Grant (15. 11. 2003). „The Billy pulpit: Graham's career in the mainline”. The Christian Century. Приступљено 1. 3. 2018. „Crusade counselors are instructed to return the favor by sending "inquirers" back to mainline churches when requested.” 
  14. ^ Stammer, Larry B. (20. 4. 1996). „Billy Graham Program Takes Cue From MTV”. Los Angeles Times. 
  15. ^ Неwпорт, Франк. "Ин тхе Неwс: Биллy Грахам он 'Мост Адмиред' Лист 61 Тимес". Галлуп. Фебруарy 21, 2018. Ретриевед Марцх 2, 2018.
  16. ^ Wацкер 2014, стр. 24–25.
  17. ^ Банкс, Аделле M. "Биллy Грахам боок 'Тхе Реасон фор Мy Хопе: Салватион,' талкс син, селфисхнесс, анд 'трендy религион'" ХуффПост. Оцтобер 6, 2013. Ретриевед Марцх 5, 2018.
  18. ^ Заимов, Стоyан. "Биллy Грахам цоминг оут wитх неw боок он 'Хеавен, Етернитy анд Оур Лифе Беyонд'. Тхе Цхристиан Пост. Аугуст 31, 2015. Ретриевед Марцх 5, 2018.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Били Грејам на Викимедијиној остави.
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Bili_Grejam&oldid=31044555”