Tatjana Katić Tursko osvajanje srbije 1690. godine Tursko osvajanje srbije 1690. godine ISBN 978-86-83679-73-7 sTudia osManiCa www.cosbelgrade.com Tatjana Katić CENTAR ZA OSMANISTIČKE STUDIJE STUDIA OSMANICA Knjiga 1 SRPSKI GENEALOŠKI CENTAR Etnološka biblioteka Posebna izdanja Knjiga 6 Urednik Srđan Katić Štampanje ove knjige pomogla je Skupština grada Beograda iz okvira konkursa Kapitalna izdanja iz 2010/2011. godine. Knjiga je nastala kao rezultat istraživanja na projektu Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije „Od univerzalnih carstava ka nacionalnim državama. Društvene i političke promene u Srbiji i na Balkanu” (Ev. br. 177030).  Tatjana Katić TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE Beograd 2012 Tatjana Katić THE OTTOMAN CONQUEST OF SERBIA IN 1690. SADRŽAJ O izvorima i literaturi 7 PRVE GODINE BEČKOG RATA OSVAJANJA SVETE LIGE NA BALKANU 18 U HABZBURŠKOJ MONARHIJI (1688-1690) 25 POHOD MUSTAFA-PAŠE KEPRILIJA PRIPREME I POLAZAK U POHOD 34 OSVAJANJE PIROTA I BELE PALANKE 44 OPSADA NIŠA 51 IZA VATRENE LINIJE 62 PREDAJA NIŠA 70 NA PUTU OD NIŠA DO SMEDEREVA 80 OPSADA I OSVAJANJE SMEDEREVA 86 OSVAJANJE BEOGRADA 91 RAJA, HAJDUCI I DOMAĆINI ZBEGOVI I HAJDUČIJA 104 SULTANOVI PODANICI 111 OBNOVA OSMANSKE VLASTI 117 POVRATAK VOJSKE 123 ZAKLJUČAK 133 SUMMARY 138 Rečnik termina 145 Izabrana bibliograija sa skraćenicama 157 Indeks 162  O IZVORIMA I LITERATURI Pohod Mustafa-paše Keprilija, kod nas poznatijeg Ćuprilića, 1690. godine, spada među najznačajnije događaje iz vremena tzv. Bečkog ili Velikog rata (1683-1699). Vojne operacije, vođene na tri fronta, u Srbiji, Erdelju i na Dunavu, od avgusta do oktobra 1690. godine, pokazale su da je Osmansko (Tursko) carstvo, za koje se vero- valo da je na izdisaju, u stanju da vrati većinu evropskih poseda, izgubljenih u neko- liko prethodnih godina. Posledice ponovnog turskog osvajanja Srbije bile su dotada nezapamćeno razaranje zemlje i iseljavanje stanovništva, kojim je otvoreno novo po- glavlje u istoriji srpskog naroda. U domaćoj istoriograiji velika pažnja posvećena je seobi Srba u Ugarsku, u jesen 1690. godine i njihovoj borbi za privilegije u Habzburškoj monarhiji. Sâm pohod, stanje u Srbiji kao i položaj naroda koji je ostao, samo su delimično obrađeni. Zbog toga smo se odlučili za ovu temu s namerom da, prateći napredovanje osmanske vojske prema Beogradu, ukažemo na izmenjene okolnosti pod kojima je po drugi put teklo uspo- stavljanje turske vlasti u našim krajevima. Pokušali smo da damo vernu sliku spaljene zemlje, srušenih palanki i kasaba, opšte gladi, narodnih zbegova i hajdučije, a pre svega da ukažemo na odnos starog gospodara prema raji koja se pokazala „nevernom”. Zaposedanje Makedonije i Kosova, odnosno proterivanje habzburških vojnih snaga iz Stare Srbije, krajem 1689. i prvih dana 1690. godine, nije bio predmet našeg posebnog interesovanja jer su ove teme već istoriografski obrađivane. Iz istog razloga nismo opširnije pisali ni o Velikoj seobi i patrijarhu Arseniju III Čarnojeviću. Osnovni i najiscrpniji izvor za našu temu nastao je iz pera učesnika pohoda, Ab- dulaha bin Ibrahima el-Uskudarija. Autograf njegove hronike u tri knjige, čiji puni naslov glasi „Događaji pohoda sultana Sulejmana Drugog” a kraći „Sulejman-name”1, pronađen je u arhivu Topkapi saraja u Istanbulu 1942. godine.2 Prva knjiga (331 list), obuhvata događaje od 16. februara 1688. do 3. oktobra 1690. godine; druga (341 list) od 5. oktobra 1690. do 29. oktobra 1691, i treća (293 lista) od kraja oktobra 1691. do septembra 1692. godine. Uskudari je napisao i četvrtu knjigu, koja obuhvata period od septembra 1692. do septembra 1693. godine, ali je ona, po svemu sudeći sačuvana 1 Abdullah b. Ibrahim el-Üsküdarî, Vaki’at-i Sefer-i Sultan-i Süleyman-i Sânî, I-III, Topkapı Revan Köşkü, 1223-1224, Istanbul. 2 Zasluga za otkrivanje Sulejman-name pripada Ludvigu Foreru (Forrer, Ludwig, „Handschriften osmanischer Historiker in Istanbul”, Sonderdruck aus Islam, Band XXVI, Heft 3, Berlin, März 1942, 207-208. 7  samo u prepisu. Kompletna četiri toma Uskudarijevog dela, u prepisu i pod nešto iz- menjenim naslovom, pohranjena su u istanbulskoj biblioteci Sulejmanije.3 Kopiju prve knjige Uskudarijevog dnevnika ustupila nam je dr Dušanka Bojanić- Lukač, koja je kod nas prva koristila ovaj izvor i pisala o njegovom značaju.4 Mikro- ilm druge knjige, koja sadrži podatke o poslednjih mesec dana pohoda, dobili smo zahvaljujući zalaganju dr. Ali Engin Obe, bivšeg ambasadora Republike Turske u SR Jugoslaviji, na čemu mu se ovom prilikom najsrdačnije zahvaljujemo. Abdulah bin Ibrahim el-Uskudari jedan je od najpouzdanijih osmanskih hroničara Bečkog rata i najbolji izvor o osvajanju Srbije 1690. godine. O njegovom životu ne zna se ništa više od onoga što je sam naveo. Poreklom je bio iz Uskudara, sela na anadolskoj strani Bosfora, koje je danas deo Istanbula. Godine 1652, u dečačkom uzrastu, stupio je u dvorsku službu kao štićenik evnuha Bilal-age, sultanovog učitelja. Četiri godine služio je kao paž,5 dok nije prešao na novu dužnost, verovatno pisarskog službenika u poreskoj kancelariji (mevkufat kalemi), na kojoj se nalazio i u vreme Bečkog rata.6 Uskudari je, kao činovnik ove kancelarije, koja je pratila osmansku vojsku na po- hodu kroz Srbiju, beležio događaje iz dana u dan. U svom dnevniku je detaljno opi- sao opsadu svih tvrđava na putu do Beograda, njihov izgled i snabdevenost, zatim puteve, mostove i naselja. Živo i potresno je prikazao stanje u ratom opustošenoj zemlji, glad, narodne zbegove i hajdučiju, saopštavajući do sada nepoznate podatke u vezi opsade Niša, napredovanja Keprilijeve vojske od Niša do Smedereva i od Sme- dereva do Beograda. Svakodnevno je zapisivao sve što bi mu se učinilo zanimljivim: svoje kazivanje potkrepljivao je prepisima zvaničnih dokumenata do kojih je dolazio. Zahvaljujući tome, u Uskudarijevoj hronici nalaze se prepisi naređenja o novim po- stavljenjima, razrezivanju posebnih nameta za ratne troškove, razrešenja dužnosti, zapovesti velikog vezira upućenih komandantima na dunavskom i erdeljskom frontu, i mnoge druge pojedinosti od značaja. Sulejman-nama nosi lični pečat autora, koji se nije ustručavao da pokaže svoje oduševljenje, malodušne jadikovke, suvoparno moralisanje ili iskrene pohvale. Od- likuje ga lep, negovan jezik i slikovito izražavanje, ali, pre svega, precizno datiranje događaja, navođenje i razmatranje verodostojnosti izvora koje koristi. Ove osobine istoričara izdvajaju ga od većine osmanskih hroničara. 3 Mevkufatî Abdullah ibn Ibrahim (al-Üskudarî, al-Mevkufatî), Vakiat-i Ruz-merre, I-IV [Vol. 4 – Istanbul: Suleymaniye Lib. Ms., Esad Efendi 2437]. 4 Karpošev pokret i izvori za njegovo proučavanje, Skoplje 1961 (doktorska disertacija u rukopisu). Nešto podataka o Abdulah b. Ibrahimu zvanom Uskudari dao je i Babinger, Franz, Die Geschichtsschreiber der Osmanen und Ihre Werke, Leipzig 1927, 232, ali se tada nije znalo da li je njegovo delo sačuvano. Uskudarijevo delo opisao je i Agâh Sırrı Levent, Gazavât- nâmeler ve Mihaloğlu Ali Bey’in Gazavat-nâmesi, Ankara 1956, 130-131. 5 Üsküdarî I, 502, 510. 6 Otuda mu se pripisuje i nadimak mevkufati, tj. mefkufatčija. Vid. nap. 3. 8  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE O IZVORIMA I LITERATURI Drugi tom istorije Silahdar Findiklili Mehmed-age (8. XII 1658 – 1723), u kom su obuhvaćeni događaji od 1683. do 1695. godine7, bio je, do pojave Sulejman-name, najbolji osmanski izvor za pohod iz 1690. godine. U hronici, koju je pisao po sećanju, verovatno na osnovu sopstvenih beleški, Mehmed-aga Silahdar dao je samo sažete podatke o napredovanju Turaka kroz Srbiju, po danima i konačištima. Nešto detalj- nije opisao je opsadu Pirota, Niša, Smedereva i Beograda. Upoređivanje njegovih po- dataka s Uskudarijevim pokazuje da je bio dobro obavešten o zbivanjima u Srbiji. Greške koje je pravio pri navođenju imena ličnosti i proceni broja učesnika u ratnim operacijama, razumljive su pošto nije bio očevidac događaja. Silahdar je kao učesnik događaja u Erdelju daleko pouzdaniji. Svoju hroniku završio je u vreme Ahmeda II (1691-1695). Služba u sultanovoj ličnoj pratnji omogućila mu je pristup zvaničnim dokumentima i izveštajima pohranjenim u arhivu i biblioteci saraja.8 Tako se među mnogim zvaničnim aktima koje je uvrstio u svoje delo, našao i poziv velikog vezira na predaju Niša, upućen zapovedniku niškog garnizona Gvidu fon Štarembergu. Grupi osmanskih narativnih izvora koji se odnose na tursko osvajanje Srbije 1690. godine pripadaju i tri hronike, manje po značaju u odnosu na prethodne. To su treća knjiga Deterdarove, druga knjiga Rašidove istorije i anonimna istorija Osmanskog carstva - Hazine 1468. Hadži Mehmed-paša (? - 1717), poznat po nadimcima Damad i Deterdar, savreme- nik je ali ne i učesnik zbivanja o kojima je pisao. Službu na dvoru započeo je kao pisar u glavnoj kancelariji za inansije Carstva (Baş Muhâsebe kalemi). Nakon stupanja na presto Ahmeda III, 1703. godine, unapređen je na mesto deterdara, ministra inan- sija. Zbog optužbi za proneveru državnog novca pogubljen je u Kavali 1717. godine. Napisao je istoriju osmanske države pod nazivom Suština događaja u kojoj je sažeto obradio period od 1656. do 1671, a potom opširno zbivanja do 1704. godine. Mi smo koristili treću knjigu Deterdarove istorije, koja obuhvata događaje od 1689. do 1694. godine.9 Deterdar piše kratko, jasno i povezano. O pohodu na Srbiju uglavnom ponav- lja poznate činjenice. Zanimljiv je njegov navod o pogubljenju hajduka i raje u Nišu.10 7 Silâhdar Fındıklılı Mehmed Ağa, Silâhdar Târîhi II, Istanbul 1928. 8 Opširnije o Silahdaru i njegovom delu vid. Катић, Срђан, Јеген Осман-паша, Београд 2001, 17-18. 9 Defterdar Sarı Mehmed-paşa, Zübde-i Vekaiyat (Olayların Özü), III, 1689-1694, sadeleştiren Abdülkadir Özcan, Istanbul 1979. A. Ozdžan, koji je doktorirao na Defterdaru i njegovom delu, priredio je Suštinu događaja na savremenom turskom, a ne na osmanskom jeziku, tako da se tekst po stilu razlikuje od originala. 10 O verodostojnosti ovog podatka vid. poglavlje Predaja Niša i raspravu Катић, Татјана, „Срби у Нишу после турског освајања 1690. године”, Југословенски историјски часопис 1-2, XXXI (1998) 49-64. 9  Mehmed Rašid (? - 1735), zvanični dvorski istoričar od 1714. do 1723. godine11, pisac je obimne istorije Osmanske države, koja obuhvata period od 1660. do 1721. godine. Ratovanje iz 1690. opisano je u drugom tomu ovog dela.12 Rašid ne navodi svoje izvore, ali je u nauci utvrđeno da je za period koji nas zanima uprostio i skratio, katkad čak prepi- sao, odgovarajuće delove istorije Mehmed-paše Deterdara. Rašida zbog toga navodimo u napomenama samo kao Deterdarovog prepisivača. Vredi još pomenuti da je Rašid, preko Hamerovog dela13 bio prvi poznati osmanski izvor za istoriju ovog ratovanja. Anonimna istorija Osmanskog carstva koja se nalazi u biblioteci Topkapi saraja, jednostavna po stilu i kompoziciji, nastala je iz pera čoveka skromnijeg obrazova- nja.14 Anonim piše razložno, jednostavnim turskim jezikom, bez stranih pozajmica i suvišnih književnih ukrasa. U vreme događaja živeo je u Istanbulu pa je, s tim u skladu, najveću pažnju posvetio zbivanjima u prestonici. Pokušavajući da pruži je- dinstvenu i sažetu sliku rata Osmanskog carstva protiv Svete lige, uporedo je pisao o borbama na ratištima prema Habzburškoj monarhiji i Veneciji. Tako je opis borbi u Srbiji dao zajedno s opisima ratovanja u Erdelju, Vlaškoj, na Dunavu i u Bosni. Pose- ban značaj ima detalj o predaji Niša, tj. o sudbini zarobljene raje i hajduka. Od turske arhivske građe koristili smo samo zapovesti, čiji su sažeci registrovani u protokolima Divanskog veća (Mühimme deterleri), a odnose se na postavljenja muha- iza u ponovo osvojenim tvrđavama i zaštitu raje od osmanskih najamničkih jedinica. Zapadne hronike, u poređenju s osmanskim, donose malo podataka o ratova- nju u Srbiji. Uglavnom se saopštavaju podaci o osvajanju pojedinih tvrđava. Izuzetak predstavljaju nešto opširniji opisi opsade i predaje Niša i Beograda. Dva su razloga za to. Prvi je odluka generalštaba carske vojske kojom je Srbija praktično prepuštena Turcima. Habzburška vojska se povukla iz zemlje, ostavivši malobrojne snage da štite odstupnicu, tako da većeg interesovanja za front u Srbiji nije bilo. Drugi razlog su istovremene borbe u Erdelju, od presudnog značaja za Habzburšku monarhiju, koje su privukle veliku pažnju tadašnje javnosti. Najznačajniji zapadni izvori za našu temu su: drugi tom istorijskog dela Johana Fajgijusa, peti tom hronike Kristofa Boecija, i memoari grofa Veteranija. Sa sadržinom Fajgijusovog dela15, odnosno njegovim opisom opsade Niša, upoz- nali smo se preko radova o ratovanju vojske Monarhije u Srbiji, pisanim u XIX veku.16 11 O životu i delu Mehmeda Rašida vid. Biltekin, Halit, „Vak’a-nüvis Mehmed Râşid Efendi, Hayatı, Eserleri, Edebî Kişiliği”, Uluslararası Sosyal Araştırmalar Dergisi. The Journal of International Social Research 3/ 11(Spring 2010) 162-171. 12 Râşid, Mehmed, Târîh-i Râşid, II, Istanbul 1282 (1865/1866). 13 Hammer, Joseph von, Geschichte des Osmanischen Reiches, Band III, Pesth 1835. 14 Anonim tarihi, Topkapı Sarayı Kütüphanesi, Hazine 1468. Istanbul. 15 Feigius, Johann Constantin, Wunderbahrer Adlers-Schwung oder Fernere Geschichts-Fortsetzung Ortelii Redivivi et continuati, 2 Theile, Wien 1694. 16 O tome više u tekstu koji sledi. 10  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE O IZVORIMA I LITERATURI Peti tom obimnog istorijskog dela K. Boecija17 obuhvata događaje iz 1690. godi- ne, pre svega četovanje u Srbiji i tursko osvajanje Niša. Njegovi navodi preneti su, u sažetom obliku, u nešto docnijem heatri Europaei, preteči moderne žurnalistike na nemačkom govornom području, koji je izlazio u Frankfurtu na Majni od 1627. do 1738. godine. Dvadeset i jedan tom ovog publicističkog dela obuhvata period od 1617. do 1718. godine. U njegovom sastavljanju učestvovao je niz istoričara koji su, najčešće, pisali popularno, povlađujući ukusu široke čitalačke publike. Ratne opera- cije u Srbiji opisane su u trinaestom tomu ovog dela.18 Veteranijeve memoare19 koristili smo prema izvodima koje je objavio Andrija Torkvat Brlić.20 Podaci iz ovih izvoda poznati su našoj istoriograiji; npr. upadi srpskih ustanika i austrijskih odreda na osmansku teritoriju u leto 1690. godine, Veteranijev zbor narodnih prvaka u Nišu uoči dolaska Keprilijeve vojske i drugo. Kamilo Kontarini, venecijanski plemić i opat, napisao je istoriju austro-turskog rata 1683-169921, po nalogu mletačkog Senata i na osnovu dokumenata ove ustanove. Dosta je korišćena u domaćoj istoriograiji premda, prema nivou obaveštenosti o dešavanjima u Srbiji 1690. godine, spada u grupu drugorazrednih izvora. Od ostalih italijanskih izvora treba pomenuti i istoriju Bizozerija22 i Garzonija23, koji nešto opširnije pišu o opsadi Beograda, kao i istoriju Mucija.24 Domaći izvori, letopisi Atanasija daskala Srbina25 i Stefana Ravaničanina26 sadrže svega nekoliko usputnih i uopštenih zapažanja savremenika o ratnim stradanjima. 17 Boethius, Christoph, Des Glantz-erhöhten und Triumphleuchtenden Kriegs-Helms Römisch-kaiserl. Majestät und dero hohen Bunds-Verwandten wider den Mahometischen Turbant…, V, Nürnberg 1692. 18 Theatri Europaei Continuati, XIII Theil, Franckfurt am Mayn, 1698. 19 Des Grafen Veterani, kaiserlichen Feldmarschalls Feldzüge in Ungarn und den angrânzenden Provinzen, vom Jahre 1683 bis 1694, Dresden 1788. 20 Die freiwillige Theilnahme der Serben und Kroaten an den vier letzten österreichisch-türkischen Kriegen, Wien 1854. 21 Contarini. Camilo, Istoria della querra di Leopoldo Primo imperadore e de’principi collegati contro il Turco dall’anno 1683. ino alla pace, t. II, Venezia 1710. 22 Bizozeri, Simpliciano, La Sacra Lega contro la potenza Ottomana, t. II, Milano 1700. 23 Garzoni, Pietro, Istoria della Repubblica di Venezia in tempo della Sacra Lega Contra Maometto IV, e tre suoi Successori, Gran Sultani de Turchi, Venezia 1720. 24 Mutii, Michele Luigi, La Sacra Lega contro la potenza ottomana, Napoli 1699. 25 Prvo izdanje ovog spisa na srpskoslovenskom jeziku priredio je Panta Srećković (Споменик СКА, V, Београд 1890, 21-36). Трифуновић, Ђорђе, Очевици о великој сеоби Срба, Крушевац 1982, preveo je tekst na srpski jezik prema izdanju Pante Srećkovića. 26 Letopis Stefana Ravaničanina prvi je izdao Petar A. Lavrovski (Гласник Друштва српске словесности, XII, Београд 1860, 681-684), zatim je isti tekst, prema originalu, objavio Стојановић, Љубомир, Стари српски записи и натписи, 3, Београд 1905, 5304-5309; Исти, Стари српски родослови и летописи, Ср. Карловци 1927, 328-330, a potom na srpski Трифуновић, Очевици, 39-43. 11  Atanasije daskal donosi potresan opis gladi u Beogradu, za vreme osmanske ofanzive, i podatak o prelasku Srba u Ugarsku; Stefan Ravaničanin piše o navodnom pokolju celokupnog hrišćanskog stanovništva Niša, posle pada u turske ruke.27 Kratak anonimni zapis iz rukopisa manastira Dečani28 svedočanstvo je o ratnim pat- njama i žrtvama stanovništva na području Kosova i Makedonije, početkom 1690. godine. Pregled literature o turskom osvajanju Srbije 1690. godine započinje Jozefom fon Hamerom, koji je prvi u istoriograiji pisao o pohodu Mustafa-paše Keprilija, koristeći pored zapadnih i orijentalne izvore.29 Opis borbi u Srbiji kratak je i sažet, kakav i priliči delu opšteg karaktera. Nešto opširnije obradio je opsadu Beograda i to isključivo na osnovu Rašidove istorije.30 Posle Hamera, o pohodu iz 1690. godine, detaljnije su pisali autori poput Dirsburga, Arneta, Anđelija i drugih. Druga knjiga o pohodu markgrafa Ludviga Vilhelma Badenskog, višeg generalštabnog oicira Redera fon Dirsburga,31 nezaobilazna je jer sadrži bogatu do- kumentarnu građu. Dirsburg je u celini objavio dokumenta Velikohercoškog baden- skog arhiva. Skoro svi kasniji pisci istorijskih dela na nemačkom jeziku koristili su njegovu knjigu, pa se veoma često ponavljaju isti navodi. Iz tog razloga ovde ćemo pomenuti samo radove onih autora, koji su, pored Dirsburga, koristili i druge izvore. Alfred Arnet32 je, za biograiju grofa Gvida fon Štaremberga, koristio Dirsburga, Boe- cija, Fajgijusa, Veteranijeve memoare i, dotada nepoznatu bečku arhivsku građu. Ova biograija izuzetno nam je pomogla prilikom rekonstrukcije stanja u Nišu i Beogradu. Već pominjani Andrija Torkvat Brlić objavio je fragmente iz Veteranijevih me- moara, radova Dirsburga, Boecija, Hamera i Rašida, o ratovanju u Srbiji.33 Major Moric Anđeli34 napisao je studiju o pohodima Ludviga Badenskog protiv Turaka od 1689. do 1692. godine, na osnovu dokumenata iz Ratnog arhiva u Beču, koja nam je, na žalost, bila dostupna samo preko radova potonjih istraživača. 27 O verodostojnosti zapisa Stefana Ravaničanina vid. Катић, „Срби у Нишу”. 28 Записи и натписи, 7179-7180. 29 Hammer, 843-844. 30 Još manje prostora posvetili su turskom osvajanju Srbije 1690. godine kasniji pisci opštih istorija Osmanskog carstva: Iorga, Nicolas, Geschichte des Osmanischen Reiches, vierter Band, Gotha 1911; Yilmaz, Öztuna, Türkiye Tarihi 10. cilt, Istanbul 1966; Shaw, Standford, History of the Ottoman Empire and Modern Turkey, Vol I: Empire of the Gazis: The Rise and Decline of the Ottoman Empire 1280-1808, Cambridge 1976; Mantran, Robert, Histoire de l’Empire Ottoman, Poitiers 1989. 31 Diersburg, Philip Röder von, Des Markgrafe Ludwig Wilhelm von Baden Feldzüge wider die Türken, II, Carlsruhe 1842. 32 Arneth, Alfred, Das Leben des kaiserlichen Feldmarschalls Grafen Guido Starhemberg (1657-1737), Wien 1853. 33 Brlić, Freiwillige Njegove podatke o četovanju u Srbiji u periodu zima-leto 1690. godine, sve do odlaska većine Veteranijevih snaga iz Niša, koristili su kod nas Kosta Protić, Jovan Tomić, Aleksa Ivić, Rajko L. Veselinović i drugi. 34 Angeli, Moriz Edler von, Die kaiserliche Armee unter dem Ober-Commando des Markgrafen Ludwig von Baden in den Feldzügen 1689-92 gegen die Türken, Mitheilungen des k.k. Kriegs-Archivs, II Jhg. Wien 1877. 12  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE O IZVORIMA I LITERATURI Kapetan Rajmund Gerba (Radovan Grba), koristio je za studiju o jednogodišnjem rato- vanju, od pada Niša u austrijske ruke 24. septembra 1689. do ponovnog turskog zauzima- nja 8. septembra 1690. godine,35 dokumente iz Ratnog arhiva, prepisku Ludviga Badenskog i Leopolda I, zatim Veteranijeve memoare, Kontarinijevu Istoriju, heatri Europaei XIII, radove Dirsburga, Anđelija i Arneta. Njegovu studiju često su koristili domaći istraživači. Savremena turska istoriograija nije se posebno bavila ovim pohodom. Sažet pre- gled ratovanja u Srbiji dao je Ismail Haki Uzunčaršili,36 isključivo prema Silahdarovoj istoriji. Bekir Kutukoglu37 pisao je o istoj temi u enciklopedijskoj odrednici. Iako mu je bio poznat Uskudarijev dnevnik, pregled ratnih operacija u Srbiji dao je pre svega na osnovu Silahdarove, i nešto manje na osnovu Deterdarove istorije. Pohod Mustafa-paše Keprilija iz 1690. godine nije posebno proučavan ni u domaćoj istoriograiji, najviše zbog oskudnih podataka koje daju, dosada pretežno korišćeni, izvori na nemačkom i italijanskom jeziku. Sadržina izvorne građe usmerila je domaće istraživače da veću pažnju posvete borbama ustanika u Srbiji 1688. i 1689. godine, političkoj delatnosti patrijarha Arsenija III i seobi Srba s Kosova i iz Make- donije.38 U novije vreme o događajima u periodu 1687 – 1689. godine pisali su, na osnovu originalne turske građe, Dušanka Bojanić-Lukač i Srđan Katić.39 35 Gerba, Raimund, „Die Kaiserlichen in Albanien 1689.”, Mittheilungen des k.k. Kriegs-Archivs. NF. II Bd. (1888). 36 Osmanlı Tarihi, III, 1-2, Ankara 1988. 37 Kütükoğlu, Bekir, „Süleyman II”, Islam Ansiklopedisi, 11, Istanbul 1970, 155-170. 38 Руварац, Иларион, Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху с три излета о такозваној великој сеоби српског народа, Београд 1896; Димитријевић, Стеван М., „Прилози расправи ‘Одношаји пећких патријараха с Русијом у XVII веку‘ у Гласу LVIII и LX”, Споменик СКА, XXXVIII (1900) 59-84; Томић, Јован Н., „Патријарх Арсеније III Црнојевић према Млечићима и ћесару 1685-1695”, Глас Српске краљевске академије LXX (1906) 65-162; Костић, Мита, „Из историје српско-арбанашког устанка против Турака уз аустриску војску 1689-90”, Историјски гласник 1-2 (1960) 179-193; Исти, „О постанку и значењу” тзв. „Инвитаторије Леополда I балканским народима од 6. априла 1690”, Историјски часопис II (1949-1950) 144-156; Исти,„О улози фрањевца Томе Распасановића у аустро-турском рату на косовском и угарско-ердељском фронту крајем XVII века”, Историјски гласник 3-4 (1957) 81-87 (полемика с Рајком Л. Веселиновићем); Исти, „Прилози историји српско-арбанашког устанка 1689-1690”, Архив за арбанашку старину, језик и етнологију II (1925) 11-20; Исти, „Спаљивање Скопља 26. и 27. окт. 1689”, Јужна Србија I, 4 (1922) 121-128; Исти, Завршни биланс полемике о српско-арбанашком устанку против Турака уз аустријску војску 1689-90, Београд 1962, (полемика с Рајком Л. Веселиновићем, изд. аутора); Веселиновић, Рајко Л., Арсеније III Црнојевић у историји и књижевности, Београд 1949; Исти, „Тома Распасановић (Raspassani) и његов рад за аустро-турског рата крајем XVII века”, Зборник Матице српске за друштвене науке 12 (1955) 38-62; Исти, „О неким питањима народних покрета с краја XVII века”, Историјски гласник 1-2 (1959) 123-147 (полемика с Митом Костићем); Исти, „Ко су ’Албанци’ и ’Клименти’ у аустријским изворима с краја XVII века?“, Зборник Матице српске за друштвене науке 25 (1960) 93-124 (полемика с Митом Костићем); Исти, „О резултатима полемике, о методу проучавања неких питања документације и о етичким постулатима једне одбране ради одбране. Прилог проучавању неких питања народних покрета с краја XVII в.”, Историјски гласник 3-4 (1960) 113-129 (полемика с Митом Костићем); Поповић, Душан, Велика сеоба Срба 1690. Срби сељаци и племићи, Београд 1954 i drugi autori. 39 Бојанић, Душанка, „Западна Србија у аустро-турском рату 1683-1699. године”, Историја Титовог Ужица, Титово Ужице 1989, 212-226, 947-948; С. Катић, Јеген. 13  O pohodu osmanske vojske u Srbiji 1690. godine, započetom opsadom Pirota 8. av- gusta, a završenom padom Beograda 8. oktobra, pisano je uglavnom šturo i nepotpuno, uz brojne greške preuzete iz zapadnih izvora. Grešilo se u pogledu datuma i dužine trajanja borbi, čak se pisalo i o nepostojećim bitkama. Izdvojili bismo ipak nekoliko autora, pre svih veoma pouzdanog, Kostu Protića, koji je detaljno pisao o ovom ratovanju.40 Njegov rad nema kritički aparat, ali sadrži spisak korišćenih izvora. Pregled zbivanja od avgusta do oktobra 1690. godine sasta- vio je na osnovu podataka iz Brlićeve zbirke, Arnetove biograije Gvida Štaremberga i Hamerove istorije. Protić je najčešće citiran od kasnijih istraživača: Agatonović- Spasića41, Jovana N. Tomića, Rajka L.Veselinovića i drugih. Jovan Tomić ukratko se osvrnuo na ponovni pad Srbije pod Turke, pozivajući se na Protića i Kontarinijevu istoriju.42 Aleksa Ivić dao je sažet prikaz pohoda u jesen 1690. godine.43 Pored građe iz bečkog Ratnog arhiva, koristio je Gerbu i Dirsburga. Njegovi opisi borbi u Srbiji sadrže priličan broj grešaka, pre svega kada je reč o osvajanju Pirota, Smedereva i Beograda. Rajko Veselinović se u više radova bavio događajima iz 1690. godine, s pozivanjem na austrijsku arhivsku građu, zatim Gerbu, Ivića i Protića.44 Posebno nam je koristio njegov detaljan opis austrijske odbrane Beograda, sačinjen na osnovu dokumenata iz Ratnog arhiva u Beču. Gligor Stanojević kratko je opisao pohod iz 1690. godine, na osnovu italijanske arhivske građe, Kontarinija, Dirsburga i Ivića.45 Dokumenti iz Vatikanskog arhiva koje je koristio u radu potvrđuju pojedine navode iz Uskudarijevog dnevnika. Radmila Tričković je, na osnovu Silahdarove i Rašidove hronike, delimično re- konstruisala opsadu i pad Niša, ali prenoseći sve greške koje ove hronike sadrže.46 40 Протић, Коста С., „Одломци из историје Београда (1688-1717)“, Годишњица Николе Чупића VI (1884) 141-188. 41 Агатоновић, Радослав и Спасић, Паун М., Српски устаници противу Турака у вези са народним сеобама у туђину од 1459-1814 године, II, Београд 1896. 42 Томић, Јован Н., Десет година из историје српског народа и цркве под Турцима (1683-1693), Београд 1902. 43 Ивић, Алекса, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703), Нови Сад 1929. 44 Веселиновић, Рајко Л., Војводина, Србија и Македонија под турском влашћу у другој половини XVII века, Нови Сад 1960; Исти, „Ратови Турске и Аустрије 1683-1717. године”, Историја Београда I, Београд 1974, 465-517; Исти, „Срби у Великом рату 1683-1699“, Историја српског народа III/1, Београд 1993, 491-572. 45 Станојевић, Глигор, Србија у време бечког рата, Београд 1976. 46 Тричковић, Радмила, „Ниш у великом рату 1683-1699“, Историја Ниша, I, Ниш 1983, 199-202. 14 Mnogo veći značaj imaju fermani, koje je koristila u svojoj doktorskoj disertaciji47, a odnose se na zbegove u Srbiji i postupke zvanične osmanske vlasti prema pokorenom stanovništvu. Poslednji i ujedno najpotpuniji prikaz pohoda Mustafe Keprilija, dao je Nikola Samardžić u okviru monograije posvećene odnosima Francuske i Osmanskog carstva u periodu od 1687. do 1691. godine.48 Poznate činjenice znatno je dopunio s francu- skom arhivskom građom, pre svega pismima francuskih diplomata iz Istanbula, koja ratovanje u Srbiji prikazuju u okviru širih, evropskih zbivanja. Iz obimne prepiske koju je tadašnji ambasador Kastanjer de Šatonef vodio s francuskim dvorom posebno se izdvajaju izveštaji o opsadi Pirota, Niša i Smedereva. U pogledu obaveštenosti ovi izveštaji mogu da se mere s pisanjem osmanskih dvorskih istoričara. 47 Тричковић, Радмила, Београдски пашалук 1687-1739 године, I-II, Београд 1977 (докторска дисертација у рукопису). 48 Самарџић, Никола, Француска и Турска 1687-1691, Београд 1992. 15 PRVE GODINE BEČKOG RATA  OSVAJANJA SVETE LIGE NA BALKANU Posle završetka višedecenijskih sukoba s Persijom, Osmansko carstvo se u prvoj po- lovini XVII veka okrenulo prema Evropi s namerom da diplomatskim pritiscima i ratovima proširi svoju teritoriju na račun Habzburške monarhije, Mletačke republike i Poljske. Rezultati ove politike pokazali su se u drugoj polovini XVII veka. Turci su ponovo uspostavili suverenitet u Erdelju 1662. godine, 1669. uzeli su Krit, a 1676. Kamenjec i Podoliju. Naredne godine obeležila je borba Habzburgovaca i Osmanlija za prevlast u Ugarskoj.49 Ugarski kalvinisti su se 1678. godine otvoreno podigli protiv Beča, koji im je osam godi- na ranije ukinuo staleške i verske slobode. Centar njihovog okupljanja bila je severoistočna Ugarska odakle je počela borba za proterivanje Habzburgovaca, obilato pomognuta nov- cem francuskog kralja Luja XIV. Grof Imre (Emerik) Tekeli, vođa ovog pokreta, mogao je da računa od 1681. godine i na tursku vojnu pomoć, a u leto 1682, sultan Mehmed IV (1648-1687), proglasio ga je za kralja cele Ugarske i Hrvatske. I dok je ujedinjena vojska ugarskih nezadovoljnika i Turaka kretala u osvajanje ostalih delova Ugarske, veliki vezir Kara-Mustafa, željan ratne slave, počeo je pripreme za pohod, čiji je krajnji cilj bilo os- vajanje Beča. Suočen s novom turskom opasnošću car Leopold I (1658-1705) sklopio je, 31. marta 1683. godine, ofanzivno-defanzivni savez s poljskim kraljem Janom Sobjeskim, pod pokroviteljstvom pape Inoćentija XI. Zahvaljujući ovom savezništvu, dvomesečna opsada Beča okončana je 12. septembra 1683. godine snažnim hrišćanskim napadom na turski logor. Katastrofalan poraz pod zidinama habzburške prestonice pretvorio je dotada uspešan Kara-Mustain pohod u sramno povlačenje i bekstvo. Slabosti Osmanskog cars- tva, koje su tada izišle na videlo, ponovo su probudile stare nade o proterivanju Turaka iz Evrope. Pobune protiv osmanske vlasti počele su odmah nakon neuspele opsade Beča, i to najpre u Dalmaciji, što je navelo Mletačku republiku da pristupi Svetom savezu 5. marta 1684. godine, a zatim i u ostalim evropskim provincijama Carstva. Osmanlije su bile prinuđene da zarate na tri fronta: u Ugarskoj protiv Habzburgo- vaca, u Podoliji protiv Poljaka i na Peloponezu (Moreja) protiv Mlečana. Ratni sukobi koji su potom usledili doveli su do gubitka mnogih osmanskih provincija. Mlečani su 1685. godine zauzeli Prevezu, Koron i Modon na Peloponezu i ostrvo Leukas (Lekada) između Krfa i Kefalonije. Austrijska vojska uspešno je napredovala kroz Podunavlje. Godine 1686. osvojila je Budim i približila se Erdelju, zauzevši brojna mesta na 49 Rat protiv Rusije 1678-1681. godine bio je za Osmanlije od sporednog značaja, premda su tada izgubili Ukrajinu i Podoliju. 18  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE PRVE GODINE BEČKOG RATA srednjoj Tisi među kojima i Arad. U pozno leto 1687. godine. habzburške trupe zapo- sele su celu srednju Slavoniju sa Sremom i tvrđavu Varadin (Petrovaradin). Iste go- dine Rusija je pristupila Svetom savezu i otvorila novi front u Ukrajini. Teški gubici Osmanskog carstva doveli su do brojnih pobuna vojske, koje su završene obračunima na istanbulskim ulicama i svrgavanjem sultana Mehmeda IV u novembru 1687. godine. Stanje na ratištima nije se bitnije poboljšalo stupanjem na presto sultana Sulejmana II (1687-1691). Vojska Habzburške monarhije osvojila je Beograd 6. sep- tembra 1688. godine.50 Istog dana Leopold I izdao je proglas kojim je pozvao narode Osmanskog carstva da pristupe njegovoj vojsci.51 Turske posade napustile su Smede- revo i Šabac, što je bio znak Srbima iz Mačve da se dignu na ustanak. Ustanici su zauzeli Valjevo i Soko na Drini. U oktobru 1688. godine Srbi su napali Užice, a ubrzo potom habzburške snage zauzele su Zvornik.52 Uz pomoć nekoliko hiljada srpskih ustanika vojska generala Hajzlera od 4800 ljudi osvojila je Požarevac i izvršila prodor ka jugu dolinom Velike Morave. Ova operacija završena je neuspehom, ali ju je komandant Eneja Silvije Kaprara, ipak ocenio kao značajnu jer je „oduševio Srbe za borbu i napra- vio im krstaške barjake”.53 U svom izveštaju, međutim, nije pomenuo velika materijalna razaranja i stradanja civilnog stanovništva u Resavi i Pomoravlju koja su bili posledica osmanskih kaznenih ekspedicija.54 Povoljan vojni položaj Habzburgovaca otežan je septembra 1688, kada je Luj XIV upao u Pfalc i osvojio Filipsburg, a 14. februara 1689. godine i formalno objavio rat Austriji. Leopold I morao je deo snaga s balkanskog ratišta da uputi na Rajnu. Ratni savet je odmah naredio svojim zapovednicima da povuku vojsku preko Morave, a da stanovništvo iz okoline Požarevca i Užica, presele u Srem i Slavoniju, pošto ne mogu da mu obezbede zaštitu od Turaka.55 Pravi razlog nije bila briga za postradali narod, već potreba da se nasele novoosvojene, opustele teritorije. Trupe Habzburške monarhije u Srbiji, koncentrisane uglavnom u Beogradu, trebalo je popuniti ustanicima, koji su već u rano proleće 1689. godine počeli s napadima. Srbi iz Starog Vlaha opljačkali su i spalili Užice i Novi Pazar, a zatim teško porazili Turke kod Sjenice. Oni, međutim, nisu imali dovoljno snage da drže zaposednute oblasti, pa su Osmanlije u julu 1689. godine povratile Čačak, Požegu, Kragujevac i Valjevo, a 1. avgusta i tvrđavu Zvornik.56 50 O svrgavanju sultana Mehmeda IV i austrijskom osvajanju Beograda vid. С. Катић, Јеген, 61-104; 138-152. 51 „Kriegs-Chronik”, 111-115; Веселиновић, „Срби у Великом рату“, 506. 52 Бојанић, „Западна Србија“, 214-215. 53 Ивић, Историја Срба, 271. 54 С. Катић, Јеген, 159-160. 55 Ивић, Историја Срба, 275. 56 Detaljnije vid. Бојанић, „Западна Србија“, 218-222. 19  Operacije austrijske vojske u Srbiji, započete u junu 1689. godine, bile su prven- stveno usmerene ka jugu, uz Veliku Moravu prema Nišu, Pirotu i dalje ka Soiji i Istanbulu, kao konačnom cilju. Bočni pravac napada razdvajao se u dva kraka; jedan ka zapadu, dolinom Zapadne Morave, preko Kruševca, prema Kozniku, Magliču, Užicu, a drugi prema Skadru, preko Prokuplja, Kuršumlije, Kosova polja, Skoplja, Prizrena i Ljume.57 Napredujući dolinom Morave, markgrof Ludvig Badenski po- bedio je Turke uz pomoć srpskih ustanika, 29. avgusta kod Grabovca i 30. avgusta kod Batočine, a zatim je poslao jedan konjički puk da zauzme Kruševac. Posle kraće borbe kruševačka posada napustila je grad i povukla se prema Nišu.58 Austrijska voj- ska ostala je u Batočini nekoliko dana, odakle je Badenski 6. septembra uputio još jedan proglas narodu da priđe njegovoj vojsci i preteće pismo patrijarhu Arseniju III, kojim ga je pozvao na vojnu saradnju. Pećki patrijarh uveliko je radio na dizanju ustanka, što je bilo poznato i Turcima, koji su mu više puta pretili smrću, zahtevajući velike sume novca na ime otkupa. Strahujući od turske osvete patrijarh je u oktobru pobegao iz Peći u Nikšić, gde je primio pismo Ludviga Badenskog. Ne obazirući se na oštar ton pisma otišao je na Ce- tinje u nameri da nastavi za Kotor radi susreta s tamošnjim predstavnikom Mletačke republike, s kojim je bio u vezi još od 1686. godine.59 Austrijska vojska je u međuvremenu nastavila napredovanje prema Jagodini i Nišu. Posle slabog otpora i rasula u redovima branilaca, Niš je osvojen 24. septembra 1689. godine. Turci su pobegli u Soiju, a odredi, koji su krenuli za njima u poteru, zauzeli su Pirot, Belu Palanku i Dragoman. Srpski ustanici su za to vreme na za- padnom delu fronta zauzeli Koznik i Maglič.60 Na vest o padu Niša, turske posade Oršave i Kladova (Fetislam) povukle su se u Vidin. Ludvig Badenski je s delom vojske krenuo iz Niša na Vidin i osvojio ga 14. oktobra. Odatle je otišao u Kladovo, gde je na njegov poziv stigao Đorđe Branković, samozvani potomak srpskih despota, koji je već godinama bio obuzet idejom o oslobađanju hrišćanskih naroda – Srba, Bugara i Vlaha, i uspostavljanju Ilirske kraljevine. U nameri da preko Brankovića privuče što više naroda, bečki dvor je potvrdio njegovo tobožnje vladarsko poreklo, proglasivši ga za ugarskog grofa. Ohrabren postupcima Beča, on je u proleće 1689. godine izdao proglas kojim je pozvao hrišćane podanike Osmanskog carstva na ustanak. Potpisao se kao Đorđe II, nasledni despot Gornje i Donje Mezije, veliki knez Svete rimske imperije, gospodar Svetosavskog dukata, Crne Gore, Hercegovine, Srema i drugih 57 Веселиновић, „Крушевац“, 111. 58 „Kriegs-Chronik”, 121-123; Веселиновић, „Срби у Великом рату“, 511-512. 59 Веселиновић, „Срби у Великом рату“, 518. 60 Isto, 513; „Kriegs-Chronik”, 123-124. 20  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE PRVE GODINE BEČKOG RATA krajeva. Ludvig Badenski je, shvativši suviše ozbiljno pretenzije ovog bezopasnog čudaka, naredio da ga uhapse i pošalju u progonstvo.61 Za to vreme drugi manji deo austrijske vojske pod komandom generala Eneja Silvija Pikolominija ostao je u Nišu, sa zadatkom da se probije do Jadranskog mora i tako odseče Bosnu od Osmanskog carstva. Uoči polaska, Pikolomini je okupio usta- nike, čiji je broj u međuvremenu znatno porastao i od njih formirao regimentu sa- stavljenu od deset pešadijskih četa od po 300 i dve konjičke čete od po 200 boraca. Za zapovednika „srpske milicije” postavljen je pukovnik Pavle Nestorović Deak, a za njegovog zamenika natkapetan, kasnije potpukovnik, Antonije Znorić. General Pikolomini je zajedno sa srpskim ustanicima raspolagao sa ukupno 8800 boraca. Većinu je ostavio u Nišu kao posadu, a sam je sa 1600 pešaka i 2100 konjanika krenuo dolinom Toplice preko Prokuplja na Malo Kosovo. Mahmud-paša Mahmudbegović, pritežavalac sandžaka Prizren i Dukađin, povukao se iz Prištine, ne sačekavši njegov dolazak, a s njim i muslimansko stanovništvo grada i okolnih sela. Pikolomini je ušao u Prištinu bez borbe, zatekavši tamo oko 5000 ustanika, među njima i dosta Albanaca katolika, koji su se priključili njegovoj vojsci. Zatim je 23. oktobra stigao u Skoplje, u kome takođe nije naišao na otpor. Pošto nije imao dovoljno ljudi da ga zaposedne, a u gradu je vladala kuga, naredio je da se Skoplje spali.62 Broj ustanika stalno je rastao i višestruko premašio broj regularnih trupa, zbog čega je Pikolomini zakazao savetovanje s predstavnicima naroda u Prizrenu. Na sa- vetovanju je kao predstavnik pravoslavnih učestvovao patrijarh Arsenije III, kome je Pikolomini ranije uputio preteće pismo da će umesto njega da postavi drugog patrijarha, ako se odmah ne vrati iz Crne Gore. Rimokatolike je predstavljao skopski nadbiskup Petar Bogdani. Pregovori u Prizrenu, završeni su 8. novembra primanjem ustanika i mesnog stanovništva pod zaštitu Leopolda I, uz uslov da svi koji žele da se bore protiv Turaka budu primljeni u regularne carske trupe. Ostali su morali da polože oružje.63 Već sutradan Pikolomini je umro od kuge, a za privremenog zapovednika postav- ljen je hercog Georg Kristijan od Holštajna. On je rasporedio vojsku u zimovnike oko Kumanova, Vranja i Novog Brda. Austrijski garnizoni nalazili su se i u Prištini, Prizrenu, Tetovu i Peći, a manje posade u Mitrovici, Banjskoj i Vučitrnu. Značajnih uspeha hrišćanskih snaga u narednom periodu nije bilo, a manji sukobi kod Štipa, Te- tova, Prizrena, Velesa i Trna nisu promenili odnos zaraćenih strana.64 Činilo se da je Osmansko carstvo na kolenima i da će već iduće ratne sezone biti potisnuto iz Evrope. 61 Радонић, Јован, Гроф Ђорђе Бранковић и његово време, Београд 1911, 392-396. 62 Gerba, 133-139; Ивић, Историја Срба, 280-282; Бојанић, „Карпош“, 100-102. 63 Веселиновић, „Срби у Великом рату“, 518-519. 64 Detaljnije o ovim događajima vid. Бојанић, „Карпош“, 105-106. 21  Neočekivani preokret nastupio je dolaskom Fazil Mustafa-paše Keprilija na mesto velikog vezira, 8. novembra 1689. godine. Mustafa-paša bio je treći po redu veliki vezir iz kuće Keprilija (Köprülü), u narodnoj tradiciji zapamćenih kao Ćuprilića (kö- prü - ćuprija, most). Prvi je bio njegov otac Mehmed-paša, poreklom Albanac, koji je mladost proveo služeći u saraju, a kasnije je obavljao razne vojno-upravne dužnosti po osmanskim provincijama.65 Nadimak Keprili stekao je dok je, privremeno, bez nameštenja, boravio u Kepriju pored Amasije u zapadnoj Anadoliji, rodnom me- stu svoje supruge. Po njemu je ova kasaba kasnije dobila ime Vezir Keprisi (Vezir Köprüsü).66 Na dužnosti prvog ministra, od 1656. do 1661. godine, proslavio se kao čovek koji je uspeo da izvuče državu iz najveće krize do tada. Nasledio ga je njegov stariji sin Ahmed-paša Keprili koji se na položaju velikog vezira zadržao duže od svih prethodnika, obavljajući ovu dužnost od 1661. do 1676. godine. U njegovo vreme evropske teritorije Osmanskog carstva dostigle su najveći obim. Mustafa Keprili, mlađi sin Mehmed-paše, bio je ugledni dvoranin na Porti u vreme vezirovanja oca i brata. Krajem juna 1680. godine postao je član Vezirskog veća. Početkom Bečkog rata bio je sandžakbeg Nikopolja i Silistrije i zapovednik osmanskih trupa na poljskom ratištu. Zatim je kraće vreme bio bez službe da bi u jesen 1685. godine stupio na dužnost zapovednika ostrva Hios (Sakız). U martu 1686. godine prebačen je na mesto muhaiza Dardanela.67 U vreme pobuna osmanske vojske, u jesen 1687. go- dine, Mehmed IV postavio ga je za zastupnika (kajmakama) velikog vezira, koji se tada nalazio u pohodu. To je učinio u nadi da će autoritet jednog Keprilija biti dovoljan da spreči izbijanje nereda i u prestonici. Novi kajmakam se, međutim, našao na čelu onih zvaničnika Carstva, koji su podržali zahtev pobunjenika da se izvrši smena na prestolu kako bi se zaustavilo dalje gubljenje teritorija. Iako je možda najviše doprineo svrgavanju Mehmeda IV, pobunjena vojska tražila je njegovo uklanjanje s položaja, što je novi sultan Sulejman II (1687-1691), privremeno uspeo da izbegne. Već u februaru 1688. godine, međutim, pokušaj Mustafe Keprilija da ojača autoritet centralne vlasti u janičarskom odžaku i odžacima sultanove konjice, doveo je do nove pobune i njegovog vraćanja na dužnost muhaiza Dardanela, po drugi put.68 Na tom mestu nije se dugo zadržao; posle mesec dana prebačen je na Krit, najpre u muhafazu Hanije, a zatim, u junu, Kandije. U decembru 1688. godine po drugi put se našao na čelu odbrane Hiosa, gde je i ostao sve do novembra 1689. kada ga je Sulejman II postavio za velikog vezira.69 65 Neki posredni podaci ukazuju na mogućnost da Mehmed-paša nije rođen kao musliman, već da je primio islam u dečačkom dobu, verovatno pošto je doveden na dvor u vidu danka u krvi. Osmanlı Tarihi, III/2, 415. 66 Isto, 414. 67 Isto, 431. 68 С. Катић, Јеген, 74, 83-86, 89, 96. 69 Osmanlı Tarihi, III/2, 432-433. 22  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE PRVE GODINE BEČKOG RATA Kao i njegov stariji brat Ahmed, i Mustafa-paša nosio je nadimak Fazil odnosno Fadil (Vrli, Čestiti), pošto je važio za jednog od najučenijih ljudi svog doba. Mnogi su ga nazivali i Adil (Pravedni), jer je svojom mudrom politikom uspeo da ojača uveliko poljuljane temelje Carstva.70 Svestan da je jedan od uzroka ratnih poraza i gubitka teritorija bio ustanak hrišćana u Rumeliji, ali i nezadovoljstvo stanovništva Anadolije, Mustafa Keprili je pokušao da smiri buntovničko raspoloženje podanika. Njegove prve mere odno- sile su se na ukidanje brojnih poreza. Raja je oslobođena svih davanja, izuzev onih utvrđenih šerijatom, a dotada nenaplaćeni vanredni porezi su oprošteni. Između ostalih, ukinuti su i ozloglašeni nameti na trgovinu vinom i rakijom..71 Prema rečima jednog anonimnog osmanskog hroničara, razmišljalo se čak i da sve knjige inansija budu spaljene.72 Veliki vezir odmah je pokrenuo nove vojne akcije, iako je sezona ratovanja već bila završena. Pozvao je krimske Tatare u pomoć desetkovanoj i demoralisanoj osmanskoj vojsci. Početkom decembra 1689. godine ujedinjene osmansko-tatarske jedinice, od oko deset hiljada ljudi, krenule su na Skoplje, spalivši, prethodno, okolna sela i zarobivši oko šest hiljada seljaka sa ženama i decom. Nekoliko hiljada Tatara napalo je Tetovo i Kumanovo, centar ustanka koji je predvodio bivši martolosbaša Karpoš, i bez borbe ušlo u Skoplje. Posle gušenja Karpoševog ustanka krimski han Selim Giraj i ugarski serasker Halil-paša, zapovednik osmanskih snaga, krenuli su u napad na zimovnike Habzburgovaca.73 Odlučujuća bitka odigrala se u Kačaničkoj klisuri 2. januara 1690. godine. Oko 3500 carskih vojnika, od kojih 1500 Srba i rimokatoličkih Albanaca, sukobilo se s višestruko brojnijim neprijateljem. Albanci, ozlojeđeni prethodnim postupcima austrijskih zapovednika, prešli su u toku bitke na protivničku stranu, pa je ostatak hrišćana bio osuđen na pogibiju. Na bojištu je ostalo preko dve hiljade Srba, Nemaca i Mađara.74 Posle Kačaničke bitke hercog od Holštajna povukao se iz Prištine u Niš, ostavivši u žurbi veliku količinu provijanta i municije. Iz Prizrena se, pred napadom albanskih jedinica Mahmud-paše Mahmudbegovića, povukao potpukovnik Antonije Znorić s vojskom, većim delom sastavljenom od Srba. Patrijarh Arsenije III pobegao je u po- slednjem času iz Peći, preko Novog Pazara i Studenice, u Beograd. Odredi albanskih 70 Üsküdarî I, 597-598. 71 Defterdar, 15-16, 19. 72 Бојанић, „Карпош“, 105. Odluke Mustafa-paše Keprilija, donete radi ublažavanja teškog stanja ratom iscrpljenog muslimanskog i hrišćanskog stanovništva, trajale su samo do 1693. godine. Za vreme velikog vezirstva Hadži Ali-paše, svi ukinuti nameti su ponovo uspostavljeni a od naroda je traženo da ih da i za prethodni period. 73 Isto, 107. 74 Gerba, 155-156; „Kriegs-Chronik”, 127; Ивић, Историја Срба, 286-287. 23  paša i Tatari opljačkali su i zapalili Patrijaršiju i varoš. Ista sudbina zadesila je i Dečane, Prizren, Đakovicu, Peć, Plav, Bijelo Polje, Vučitrn, Novi Pazar i druga.75 Ogroman broj srpskog življa s ovih prostora, naročito imućnijeg, napustio je svoja ognjišta i pobegao u pravcu Beograda.76 Pljačkanje zaposednutih oblasti obustavljeno je tek krajem marta 1690. godine. Porta je tada izdala ferman kojim je uzela u zaštitu svu raju s Kosova i iz Makedonije, izuzev one pod oružjem.77 Posle zauzimanja Prištine, Peći, Prizrena i Novog Pazara sukobi između dve strane sveli su se na pojedinačne upade i pljačke. Trupe ugarskog seraskera Halil- paše nisu bile dovoljne za osvajanje utvrđenih mesta, a jedinice Leopolda I nisu imale snage za protivudar. Tatari su, početkom 1690. godine, otišli u Vlašku na poziv kneza Konstantina Brankovana, do tada lojalnog Habzburgovcima. General Hajzler, zapo- vednik austrijske vojske na tom delu ratišta, morao je da napusti Vlašku i koncentriše sve raspoložive snage u Erdelju, radi sprečavanja daljeg napredovanja Tatara.78 Veće vojne operacije odložene su za iduću ratnu sezonu, koja će početi tek u pozno leto 1690. godine. 75 Томић, Десет година, 161-165; Ивић, Историја Срба, 287; Веселиновић, „Срби у Великом рату“, 522. 76 Поповић. Велика сеоба, 27. 77 Тричковић, Београдски пашалук, 73. 78 Томић, Десет година, 172-173. 24  U HABZBURŠKOJ MONARHIJI (1688-1690) General Fridrih Veterani, novoimenovani zapovednik carske vojske u Srbiji, uspeo je da spreči dalje napredovanje Osmanlija i zavede red u zemlji. Sakupivši rasture- nu vojsku, učvrstio je granicu koja se do početka novog turskog pohoda, u pozno leto 1690. godine, održavala na liniji Pirot-Strelac-Leskovac.79 Stanje u unutrašnjosti zemlje bilo je stabilno. Narod je, od jeseni 1689. godine, počeo postepeno da se vraća svojim kućama, kako su se ratne operacije pomerale ka jugu. Stanovnici krajeva pod austrijskom vlašću su sve do avgusta 1690. godine, živeli mirno, obrađivali zemlju, snabdevali vojsku hranom i pomagali u građevinskim radovima. Uključivanje Srbije u upravni sistem Habzburške monarhije teklo je bez većih pro- blema. Austrijske vlasti su u svim osvojenim mestima uvele vojnu upravu sa širokim ovlašćenjima. Novouspostavljena upravna područja su se, nekada, kao u slučaju niške oblasti, teritorijalno podudarala s pređašnjim, osmanskim. Tako je Niška kancelarija, sa svim prihodima, ostala jedinstvena inansijsko-administrativna celina.80 Centri upravnih oblasti bile su veće tvrđave, u kojima su smeštene gradske po- sade, organizovane službe snabdevanja i preduzeti neki manji građevinski radovi. Zapovednici utvrđenja kontrolisali su posade okolnih mesta, obezbeđivali puteve i sela od naleta osmanskih četa i brinuli o drugim vojnim poslovima. U isto vreme bili su nadležni i za poreska, imovinska, pravna, privredna i druga pitanja. Tako je, na primer, zapovednik Beograda, glavnokomandujući za celu Srbiju, rešavao žalbe i molbe stanovništva, koje su se odnosile na vraćanje nekretnina, oduzetih verovatno za potrebe austrijske vojske.81 Zakupi prihoda, koje je ranije ubirala osmanska država, izdavani su, zbog ratnih prilika, na jednu, a ne kao ranije na tri i više godina. Tako je npr. vojni upravitelj niške oblasti, odnosno zapovednik grada, izdao jednom uglednom, starijem, neimenovanom 79 Brlić, Freiwillige, 138; Gerba, 166; Веселиновић, Војводина, 126. 80 Üsküdarî I, 581. 81 Jermeni i „beogradski Srbi i trgovci”, molili su, početkom 1689. godine, u više navrata, Gvida Štaremberga, tadašnjeg komandanta beogradske tvrđave, da im vrati kuće i zemljišta. Веселиновић, „Ратови“, 484. 25  srpskom domaćinu potvrdu o jednogodišnjem zakupu prihoda od vodenica u ovom kraju, s tim da ih on, može dalje izdavati u podzakup.82 Za vreme austrijske uprave broj hrišćanskog stanovništva u gradovima stalno se povećavao. Nemački i mađarski vojni službenici, trgovci i zanatlije doseljavali su se, najčešće zajedno s porodicama, u Beograd, Niš i druga veća mesta širom Srbije.83 Beo- gradska opština je, zbog priliva stranih doseljenika, pretrpela izmene u organizaciji; tada je formirana posebna nemačka opština, čiji je predsednik bio izvesni Simon Peter, staklar.84 U 1690. godini stanovništvo Beograda povećalo se usled priliva izbeglica iz Stare Srbije, Metohije i Kosova, dok je Niš bio utočište izbeglicama iz Bugarske. Prema pisanju osmanskih hroničara, u Niš su od druge polovine marta do kraja maja 1690. godine, stigle dve grupe izbeglica. Dve do tri stotine muškaraca, žena i dece, predvođenih tadašnjim hajdukom Strahilom, potonjim kapetanom Strahinjom, došlo je iz kadiluka Plovdiv i Pazardžik, dok je nekoliko stotina ljudi stiglo iz Ćustendila.85 Snabdevanje hranom bio je najveći problem u opustošenoj zemlji. Pošto lokal- ni izvori ni približno nisu mogli da zadovolje sve potrebe, veći deo provijanta ali i neophodnog ratnog materijala dopreman je izdaleka. Putevi i mostovi bili su u tako lošem stanju da je transport većih količina robe bio nemoguć.86 Austrijanci su zato, ubrzo posle osvajanja Niša, uspostavili rečni saobraćaj kroz Srbiju. Veći deo robe dovožen je iz Beča, Dunavom, preko ostrva Komoran i tvrđave Janik, do Beograda, a dalje šajkama do ušća Morave u Dunav. Moravom su stvari prevožene malim brodo- vima, koje su vukli tovarni konji s obale i, najzad, Nišavom dopremane u Niš.87 Važnu ulogu u snabdevanju habzburških trupa imalo je pristanište u blizini Jagodine, podignuto u septembru 1689. godine. Ludvig Badenski je, 15. septembra 1689. javio iz Jago- dine u Beč da je podigao most preko Morave, na mestu prelaza Ravno (danas Ćuprija) i da ga utvrđuje s obe strane reke. Stari turski most je spaljen, a postojeći šančevi zaposednuti.88 Austrijski logor na Moravi predstavljao je pravu malu varoš, s ambarima, pekarama i nekoliko većih kuća na sprat koje su služile za odmor. Sagrađeno je i pristanište za prihvat robe koja je slata u Niš, a celo mesto je sa svih strana obezbeđeno jendecima, šarampovima i bastionima.89 82 Pre austrijskog osvajanja prihodi od niških vodenica pripadali su drugom po rangu zapovedniku janičarskog odžaka u Istanbulu, kulćehaji Mehmed-agi. Isti se nalazio na položaju janičarskog ćehaje i u vreme pohoda Mustafa-paše Keprilija, u pozno leto - jesen 1690. Üsküdarî I, 573-574, 628. 83 Isto, 612; Gerba 177. 84 Веселиновић, „Ратови“, 481. 85 Üsküdarî I, 439-440; Silâhdar, 506. 86 Üsküdarî I, 629. 87 Isto; Gerba, 167; Станојевић, Србија, 177. 88 Gerba, 166; Веселиновић, „Крушевац”, 118. 89 Üsküdarî I, 633. 26  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE PRVE GODINE BEČKOG RATA Veliku važnost za Habzburgovce imao je i Požarevac. Utvrđivanje mesta započeto je krajem jula 1689. godine,90 a zatim nastavljeno u poznu jesen, pošto je doneta odlu- ka da u njemu prezimi general Donat Hajzler, glavnokomandujući snaga Monarhije u Srbiji. Blizina erdeljskog ratišta i Dunava, kojim je održavana veza s Bečom, uticali su na izbor Požarevca kao zimovnika. Izboru je doprinelo i obilje pašnjaka u okolini grada, koji su mogli da hrane više stotina grla stoke i konja. Oko cele požarevačke kasabe, i muslimanskih i hrišćanskih mahala, prokopan je dubok rov. Unutar njega je iskopan još jedan rov, ali samo oko muslimanskog dela kasabe, koji je bio napušten. U rov su postavljeni veliki balvani, tako da je od nekadašnje muslimanske četvrti na- pravljena svojevrsna palanka u koju se ulazilo kroz vrata ojačana naročitim zaklonom od jelovine, tzv. čarkifelekom, koji onovremeni topovi nisu mogli da probiju. Hajzler i njegovi ljudi zimovali su u ovom zaštićenom delu, dok je hrišćanskom stanovništvu Požarevca naređeno da ostane u svojim kućama i pomogne izdržavanje austrijske vojske.91 Većih vojničkih sukoba do početka novog turskog pohoda 1690. godine nije bilo. Bezbednost postojeće granice održavana je stalnim upadima i četovanjima na osman- skoj teritoriji.92 Okršaji su se uglavnom svodili na pojedinačne prepade i pljačku. Grof Fridrih Veterani je, odmah nakon preuzimanja komande u Nišu, 9. januara 1690. godine, pozvao potpukovnika Antonija Znorića da se s četom od 2500 ljudi i vikarom skopskog nadbiskupa Tomom Raspasanijem vrati iz Beograda u Niš. Pot- pukovnik Znorić je upućen u Pirot, radi upada na neprijateljsku teritoriju, a Raspa- sani je ostao u Nišu da bi pomogao Veteraniju u pridobijanju novih ustanika.93 Carske vojske u Srbiji bilo je malo, pa je Veteraniju poručeno da, sve koji hoće da se priključe ustanku primi pod carevu zaštitu, pa bili to i sami Turci.94 Raspasani, koji je još 1689. godine podsticao rimokatoličko albansko pleme Klimente na borbu, pomo- gao je svojim obaveštenjima grofu Luiđiju Marsiljiju, italijanskom vojnom inženjeru i naučniku u službi Habzburške monarhije, da sastavi jedan memorijal o Albaniji.95 U memorijalu je caru predloženo da Srbima i Klimentima, koji uzmu oružje, obeća potvrde njihovih privilegija: stepen plemstva starih knezova, slobodan izbor vojvoda, slobodu veroispovesti, oslobađanje od novčane kontribucije i nesmetano posedovanje 90 Ивић, Историја Срба, 280. 91 Катић, „Пут”, 108-109. 92 Brlić, Freiwillige, 138. 93 Gerba, 166. 94 Веселиновић, „Тома Распасановић“, 49. 95 Sâm Toma Raspasani nije uspeo u pridobijanju Klimenata. On je 22. jula poslao iz Niša pismo, kojim je obavestio cara o raspoloženju naroda u oblastima pod turskom vlašću, a da pri tom nije pomenuo nijednu konkretnu akciju ustanika. Isto, 49-50. 27  pokretnog i nepokretnog imanja koje budu oteli od Turaka. Car Leopold I je 6. aprila 1690. godine, na osnovu memorijala, izdao „Invitatoriju”, kojom je pozvao narod na ustanak. Istog dana uputio je pismo patrijarhu Arseniju III, s molbom da svojim ugledom utiče na narod da ustane protiv Turaka.96 Srbi ustanici bili su, uglavnom, razočarani i nezadovoljni odnosom austrijskih vlasti prema njima. Mnogi su napustili vojsku zbog neprijateljskog držanja nemačkih i mađarskih oicira, gladi ili straha od turske osvete.97 Početkom 1690. godine veliki broj ustanika iz Stare Srbije pobegao je s porodicama prema Savi i Dunavu, pa je u krajevima koji su ponovo pali pod osmansku vlast carev poziv, ostao bez odgovora. Primivši pismo i Invitatoriju Leopolda I, Arsenije III je sazvao narodno-crkveni sabor u Beogradu, 18. juna. U radu sabora učestvovali su Srbi iz južne Srbije, Šumadije, Stare Srbije, Srema i Bosanskog Podrinja. Srpsku miliciju zastupalo je jedanaest kapeta- na iz Srbije i Srema. Od građanskih lica prisustvovali su: zastupnik beogradske opštine, predstavnik sremsko-mitrovačke opštine i „birov iriški”. Crkvu su, pored patrijarha, predstavljali: beogradski mitropolit, rudnički episkop, toplički i belocrkvanski vladi- ka, jenopoljski episkop i igumani Sopoćana, Studenice, Krušedola, Remete, Hopova, Bešenova i Šišatovca.98 Razmotrivši stanje u zemlji i ratne prilike, učesnici sabora odbili su poziv za nastavak borbe u Srbiji, i umesto toga odlučili da se, zajedno s narodom, isele u Ugarsku. Priznali su austrijskog cara Leopolda I za srpskog kralja i zatražili od njega da srpskoj crkvi potvrdi sva prava koja je imala pod Turcima. Zahtevi sabora, u šest tačaka, poslati su u Beč po Isaiji Đakoviću, jenopoljskom episkopu. Odnosili su se na: slobodu vere, slobodno i saborsko biranje arhiepiskopa koji mora da bude Srbin, upotrebu starog kalendara, slobodno vršenje jurisdikcije u mestima u kojim se Srbi nalaze ili će se nalaziti, oslobađenje svih crkvenih imanja od dažbina i samostalno upravljanje njima, kao i isključivo pravo patrijarha da sudi za prestupe nižeg i višeg sveštenstva. Car Leopold I izdao je, 21. avgusta, privilegiju kojom je prihvatio zahteve sabora u Beogradu.99 Nezavisno od pregovora patrijarha i Leopolda I o dizanju novog ustan- ka, postojeći odredi narodne milicije u Srbiji nisu prekidali borbu protiv Turaka. U prva tri meseca 1690. godine bilo je više okršaja na raznim stranama. Potpukovnik Antonije Znorić s dve hiljade Srba napao je, 23. januara, u blizini Soije, tri hiljade Turaka koji su pošli u rekviziciju hrane; ubio oko tri stotine, a veći broj je zarobio. Sredinom marta upao je u pećku oblast, a nekoliko dana kasnije ponovo je prodro skoro do Soije. Kapetan Banštajn, koji je držao položaj u blizini manastira Studenice 96 Isto. 97 Веселиновић, Војводина, 127-128. 98 Веселиновић, „Срби у Великом рату“, 526. 99 Isto, 526-527. 28  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE PRVE GODINE BEČKOG RATA Car Leopold I 29  radi obezbeđivanja puta prema Novom Pazaru, provalio je krajem februara u okolinu Bijelog Polja i zaplenio nekoliko hiljada grla stoke. Kapetan Toma Kolašinović napao je, 8. marta, vojsku Mahmud-paše Mahmudbegovića i ubio stotinu njegovih ljudi a, devet dana kasnije, kapetan Kučenbah je, sa Srbima i Albancima, napao i opljačkao Novo Brdo. Kapetan Šenkendorf, zapovednik Pirota, s 1100 musketara, nešto Alba- naca i 600 Srba konjanika, zaplenio je četiri hiljade grla stoke u Perniku i okolini, poslednje nedelje marta.100 U julu je, s novopridošlim ustanicima, ponovo upao u perničku oblast radi pljačke.101 Krajem marta je i Strahil vojvoda, čuveni bugarski vođa ustanika, kod nas po- znatiji kao kapetan Strahinja, počeo da vrši prepade na području između Trna i Pernika, čak i da ulazi u otvorene sukobe s osmanskim jedinicama.102 Dva meseca kasnije, izveo je napad na Ćustendil, navodno na poziv ćustendilskih hrišćana, koji su obećali da će se potčiniti Leopoldu I. Bitka je trajala nekoliko sati, dosta musli- mana je ubijeno, a veliki broj ih je zarobljen i odveden u Niš. Lokalno hrišćansko stanovništvo napustilo je svoje kuće i u strahu od turske osvete pobeglo u okolne planine i Niš.103 Kapetan Strahinja je oko 20. jula izveo poslednji napad uoči ofanzive Osmanlija. Krenuo je preko Znepolja na Dupnicu, ali su mu u susret došle dvostruko jače osmanske snage predvođene Katana Mustafa-begom, sandžakbegom Iznikmida, i naterale ga u bekstvo. Veliki broj njegovih ljudi ubijen je ili zarobljen, dok je on sam, prema navo- dima osmanskih hroničara, teško ranjen.104 Ohrabren uspešnim četovanjem Veterani je pravio planove o novoj austrijskoj ofanzivi. Pisao je Skalvinjoniju, carevom blagajniku, da bi s 12.000 vojnika i uz pomoć 100 Brlić, Freiwillige, 138-139; Gerba, 166-168, upor. Веселиновић, Војводина, 126; Ивић, Историја Срба, 288. 101 Šenkendorf je 9. jula napao Trn, gde mu se pridružilo oko 1500 stanovnika mesta i okoline, a dva dana kasnije je iz Pernika doterao oko tri hiljade grla stoke i veliku količinu provijanta. Bizozeri, 9; Gerba, 173, upor. Веселиновић, Војводина, 128. 102 Strahinja se, 26. marta, s 800-900 ustanika sukobio s 1400 Albanaca i naterao ih u bekstvo. Gerba, 168, upor. Ивић, Историја Срба, 288 i Веселиновић, Војводина, 126. Prema Bizozeriju, 8, on je ovom prilikom ubio mnoge nevernike i uzeo dvadeset konja opremljenih za sultanovu vojsku. 103 Üsküdarî I, 439-440; Silâhdar, 506; Hazine 1468, 127. Stanovništvo Ćustendila nastavilo je da se iseljava iz grada i posle ovog napada. Hrišćani, verovatno pod pritiskom optužbe da su pomogli upad ustanika, a muslimani u strahu da se slično ne ponovi. Sultanova zapovest, izdata 28. jula i 5. avgusta 1690, svedoči da se bekstvo raje nastavilo: „Čulo se da neka lica od stanovništva kasabe Ćustendil beže noću, odlaze u kasabe Samokov, Dupnicu i Pazardžik i tu se nastanjuju”. Ferman je nalagao kadijama i drugim osmanskim službenicima, kao i uglednim stanovnicima navedenih mesta, da izdvoje svu ćustendilsku raju, bez izuzetka, i isprate je u Ćustendil pod pratnjom. MD 100, 76. Još jedna naredba izdata u isto vreme, upućena Ibrahim-paši muhaizu Ćustendila, potvrđuje gore navedeno. MD 100, 76. 104 Üsküdarî I, 541; Prema Silâhdar, 530, Strahinja je hteo da preko Dragomana napadne samu Soiju. Nekoliko dana posle ovog okršaja, Ratni savet je nagradio Strahinju novcem i zlatnom kolajnom. Ивић, Историја Срба, 491. 30  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE PRVE GODINE BEČKOG RATA iznenadnog ustanka svih naroda stigao čak do Carigrada i proterao Turke u Aziju.105 Siguran u svoje snage, Veterani je poslao u Beč grofa Marsiljija da ubedi cara, da vojska nikako ne napušta Niš i Srbiju, s obzirom na to da se mogu uspešno braniti. Iz Beča je Marsilji, 4. jula, poslao pismenu instrukciju inženjeru Peroniju, kako da utvrdi Niš, Aleksinac i most kod Jagodine. Oko Niša je trebalo načiniti prikriveni put i obezbediti ga palisadama, a ispred puta iskopati rov. Plan je predviđao da položaji konjice budu istureni daleko napred, kako bi se neprijatelj primorao da svoje položaje postavi što dalje od gradskih zidina. Most na Nišavi je trebalo dobro obezbediti, kao i položaj kod reke.106 Leopold I je pismom od 18. jula naredio Veteraniju da nastavi radove na utvrđivanju Niša. Radi toga je, grofu Jergeru, tadašnjem zapovedniku Niša, pored već izdatih 12.000 lorina, poslata suma od 10.000 lorina za pokrivanje troškova utvrđivanja grada.107 Veterani je dobio naređenje da obezbedi put prema Kruševcu, sve klisure na Moravi, a naročito Jankovu klisuru, kako ga Turci ne bi slučajno odsekli od Jagodine. U Nišu je mogao da ostavi samo malobrojne snage, 300 pešaka, 200 nemačkih konjanika i 100 husara, a on da se u pogodnom trenutku povuče s glavni- nom vojske određenom za ratovanje na erdeljskom ratištu. Car je posebno pohvalio Veteranijevu mudru odluku da se još neko vreme zadrži u Nišu, kako bi narod tog kraja duže ostao uz austrijsku vojsku i pomagao u radovima.108 Ubrzano se radilo i na utvrđivanju Pirota, Leskovca i drugih mesta koja su se nala- zila na putu Osmanlijama. Bilo je to vreme kada su se pojačavale turske predstraže,109 a njihove izvidnice sve češće napadale isturene položaje hrišćana, najavljujući time novi pohod sultana Sulejmana II. 105 Diersburg, 124; Brlić, Freiwillige, 139; Gerba, 169, upor. „Kriegs-Chronik“, 128; Веселиновић, Војводина, 127. O austrijskim planovima za osvajanje Konstantinopolja (Istanbula) saznali su i Turci, nekoliko meseci kasnije. Prema njihovim obaveštenjima, habzburški odredi stacionirani u Nišu i okolini izvršili bi prodor prema Soiji i Jedrenu. Za to vreme bi snage smeštene u Vidinu zauzele Nikopolj, zatim Ruščuk (Ruse), pa bi preko Provadije i one stigle u Jedrene, odakle bi svi zajedno krenuli na Istanbul. Üsküdarî II, 41b. 106 Gerba, 169-170. 107 Isto, 171. 108 Isto, 171-173. 109 Krajem jula–početkom avgusta Dragoman, kao prvo osmansko uporište prema hrišćanima, dobio je novog muhaiza, izvesnog Omera, dotadašnjeg muhaiza Breznika, koji je došao s pratnjom od sto naoružanih ljudi. MD 100, 79. 31 POHOD MUSTAFA-PAŠE KEPRILIJA  PRIPREME I POLAZAK U POHOD Dugogodišnji deicit sultanove blagajne bio je osnovni uzrok ratnih poraza, vojničkih pobuna i nereda širom Carstva. Osmanska armija se već decenijama oslanjala na odrede najamnika tako da je novac bio presudan za uspeh predstojećeg ratovanja. Provincijski konjički odredi spahija-timarnika, naoružani tradicionalnim srednjove- kovnim oružjem (koplje, mač, luk i strele), pokazali su se neeikasnim već u drugoj polovini XVI veka, kada je na evropskim ratištima počelo da dominira vatreno oružje. Država je morala da obezbedi veći broj pešadijskih trupa naoružanih puškama te je povećala janičarski korpus što je dovelo do značajnog opterećenja budžeta. Rešenje je pronađeno u primanju raje u odrede najamnika. Među onima koji su u vojničkom pozivu videli priliku za novi, bolji život, najviše je bilo seljaka bezemljaša iz cen- tralne Anadolije, Bosne i Albanije.110 Najamnici su najčešće stupali u vojnu službu kao članovi ličnih pratnji provincijskih paša. Sandžakbegovi su, po naređenju Porte, bili obavezni da pripreme pratnju od 500 ljudi, dok su beglerbegovi i veziri, u zavi- snosti od ekonomske snage oblasti kojima su upravljali, morali da unajme od 1000 do 1500 ljudi. Na taj način su odbranu granice od Bugarske do Hercegovine, u zimu 1688/89. godine, preuzeli najamnici iz Arnautluka, a za borbe u predstojećoj sezoni planirano je unajamljivanje još 20.000 njihovih saplemenika.111 Osmansko carstvo je na taj način obezbedilo dovoljan broj vojnika spremnih da ratuju za male dnevnice i bakšiš, ali je budžet i dalje bio opterećen ogromnim rashodima. Ukidanjem svih vanrednih, nešerijatskih poreza, koje je veliki vezir sproveo od- mah nakon stupanja na dužnost, inansiranje pohoda postalo je još teže. Carstvo je moralo da se okrene svojim unutrašnjim rezervama, kojih u tom trenutku skoro i nije bilo. Veliki vezir je zatekao novčane reforme koje je pre nešto više od godinu dana sproveo njegov prethodnik. One su bile zasnovane na devalvaciji - oprobanom sredstvu kojem se pribegavalo u teškim okolnostima. Od avgusta 1688. godine, posle duže pauze, ponovo je počelo kovanje bakarnih novčića – mangira (mangır, mankur, pul), čija je vrednost iznosila pola akče. Vrednost mangira bila je nominalna i nije kao kod akče zavisila od udela metala u leguri. Mangir je dobro prihvaćen na tržištu, pa je ubrzo, dekretom vlasti, izjednačen s akčom. Država se trudila da sve isplate vrši 110 Inalcik, Halil, „Military and Fiscal Transformation in the Ottoman Empire 1600-1700” in Studies in Ottoman Social and Economic History, London 1985, 286. 111 С. Катић, Јеген, 35, 165, 171. 34  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA u mangirima, a uplate isključivo u srebrnom i zlatnom novcu. To je izazvalo nestašice hrane i drugih proizvoda u gradovima, jer su veletrgovci odbijali da prime mangir. U takvim okolnostima, Porta je, nastojeći da spreči produbljivanje krize i širenje crne berze, prihvatila da ⅓ poreza prima u bakrenjacima a ⅔ u zdravom novcu – srebr- nim evropskim grošima112 i osmanskim parama,113 kao i u domaćim i stranim zlatni- cima. Akča je i dalje bila osnovno obračunsko sredstvo, ali se sve manje pojavljivala u svakodnevnoj upotrebi, pogotovo u malim transakcijama koje su većinom obavljane u mangirima. Ove mere su nekoliko meseci davale pozitivne rezultate. Međutim, vremenom su i mangiri sve više gubili vrednost, jer ih je država kovala u ogromnim količinama, a pojavilo se i mnogo falsiikovanog bakarnog novca. Tako je 1690. go- dine odnos akče i bakrenjaka bio 1:4, što je dovelo do velikog porasta cena.114 Nagli pad vrednosti novca pogodio je one koji su primali utvrđene naknade za službu, dok inansijsko stanje Carstva nije značajno popravljeno. Nastojeći da obezbe- di dodatna sredstva u budžetu, Mustafa-paša Keprili postavio je novog ministra i- nansija – deterdara, koji je trebalo da maksimalno sreže rashode. Novi deterdar je preispitao čak i sledovanja dvorske kuhinje i sultanovih konjušnica, nepotrebna i suvišna ukinuo, uštedevši tako državnoj blagajni 25 miliona akči godišnje. Takođe je smanjio mesečne nadoknade zaposlenima na dvoru: kuvarima, vojnim muzikan- tima i drugima, kao i penzije brojnih službenika, čime je rashode blagajne dodatno smanjio za više od 3,5 miliona. Smenjivanja s položaja, smaknuća i zaplena imovine pojedinih iskompromitovanih državnih funkcionera, posebno onih koji nisu bili naklonjeni velikom veziru, doneli su blagajni još nekoliko desetina miliona akči.115 Gotovog novca, međutim, bilo je i dalje tako malo da su čak i srebrni predmeti iz saraja prekovani u pare. Sâm Mustafa Keprili je, za primer ostalima, dao svoje srebro i umesto njega koristio pocinkovano bakarno posuđe.116 112 Osmanski groši kovani su tek od 1690. godine. Pamuk, Monetary History, 159. 113 Srebrna moneta – para, koja je korišćena u Egiptu i delovima Sirije, počela je da se kuje u Istanbulu od 1640. godine. Para je imala tri puta više srebra nego akča i znatno je olakšala novčane transakcije. Naime, akča je do tada toliko izgubila na vrednosti da je velika količina novčića bila potrebna čak i prilikom dnevne nabavke namirnica. Odnos pare i akče 1:3, zadržan je i kasnije. Isto, 142, 163. 114 U primeni je bio dvojni kurs za menjanje domaćih i stranih zlatnika i srebrnjaka. U zavisnosti od toga da li je u transakciji učestvovao zdrav novac (sağ akçe) ili bakrenjaci (çürük akçe), razlika je iznosila 25%. Primera radi, ukoliko se para usitnjavala u akče onda je važio kurs 1 para = 3 akče, a ukoliko u bakrenjake onda 1 para = 4 akče = 16 bakrenjaka. Sahillioğlu, Halil, „İkinci Süleyman’la İkinci Ahmed zamanlarında bakır para üzerinde bir enlasyon denemesi, H 1099-1103/M. 1687-1691”, Türk Nümismatik Derneği Bülteni 10 (1982) 7-40. 115 Defterdar, 42-45; Târîh, 12. 116 Hammer, 843. 35  U rano proleće 1690. godine počelo je prikupljanje trupa. Pozivi na džihad upućivani su pred svaku ratnu sezonu za vreme Bečkog rata117, ali je odziv bio veoma slab. Verski razlozi ni tada, kao ni u prethodnim vremenima, nisu navodili ljude da rizikuju život, nego materijalna korist ili strah od kazne. Zato su u sve krajeve Rumelije i Anadolije poslati goniči vojske i posebni zapovednici za teranje turkmenskih i kurdskih plemena u pohod.118 Pozivi u rat upućeni su krimskom hanu i grofu Tekeliju, kome je veliki vezir poslao znamenja kneževske vlasti: sultanov hatihumajun, sablju, katan od samurovine i pismo sa spiskom trupa koje su trebale da osvoje Erdelj.119 Egipatska vojska je, prema ranijim zapovestima Porte, već isplovila iz Aleksandrije i jedrila prema Galipolju.120 U isto vreme pojačane su snage u graničnom području na pravcima predstojećeg pohoda. Predvođene Katana Mustafa-begom, sandžakbegom Iznikmida121, osman- ske uhode i krajišnici intenzivno su vršili upade duboko u protivničku teritoriju i izazivali manje čarke. Uhode su se preoblačile u odela hrišćanskih vojnika, nosile kape i zastave u obliku krsta, da na sebe ne bi skretale pažnju domaćeg stanovništva. Sâm Mustafa-beg dobio je nadimak Katana, po uniformi mađarskog konjanika – katane, koju je nosio u ovakvim akcijama. Jedinice Visoke Porte: janičari, spahije,122 silahdari, džebedžije, tobdžije, vozari topovskih kola i ostali okupljali su se u Jedrenu. Posebna pažnja posvećena je pri- premi tobdžija, kao praktično jedinog stručnog vojničkog kadra u to vreme. Veliki vezir je, u nedostatku iskusnih artiljeraca, zamolio Kastanjer de Šatonefa, ambasa- dora Francuske, da mu nađe obučene tobdžije i pošalje ih u Jedrene, što je ovaj i učinio. Među posadama malobrojnih francuskih brodova usidrenih u istanbulskoj luci, pronašao je nekoliko dobrovoljaca koji su bili voljni da se prihvate najamničke službe u predstojećem osmanskom pohodu.123 117 Nepunih mesec dana posle austrijskog osvajanja Beograda, proglašen je Sveti rat (džihad), obavezujući za sve muslimane. S tim u vezi, u periodu između 26. X – 4. XI 1688. godine, izdat je carski ferman sledeće sadržine: „Pre nekoliko godina, različiti hrišćanski narodi, koji odbijaju da prihvate Alaha i Njegovog proroka, ujedinili su se i kao jedan, sa svih strana, napali moje bogomštićene zemlje. Mnoge islamske krajeve su zauzeli i porušili džamije i mesdžide u kojima se čitao Kuran i molilo Bogu. Bezbroj muslimana su, što zarobili, što ubili, njihov imetak razgrabili, a muslimansku decu preobratili u svoje lažne vere. Njihova nasilja se sve više uvećavaju i izlivaju poput reke, pa su tako zauzeli i Beograd u Rumeliji. Zato je objavljena časna fetva da svi muslimani, bilo da su blizu ili daleko, učestvuju u džihadu i da, uz Božiju pomoć, ispune jedan od najvažnijih zadataka naše vere: da rade na uklanjanju dušmanskih nasilja nad Muhamedovom zajednicom. ....”. Ekin, „Ordu Şeyhliği”, 169-170. 118 Defterdar, 16. 119 Самарџић, Француска, 169-170. 120 Silâhdar, 531. 121 Sandžak s centrom u Iznikmidu (Izmitu) nekadašnjoj Nikomediji, 100 km istočno od Istanbula; obuhvatao je područje severozapadne Anadolije. 122 Ove spahije treba razlikovati od spahija-timarnika. vid. objašnjenje u Rečniku termina. 123 Самарџић, Француска, 169. 36  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA U Jedrenu je, takođe, pripreman manji deo oružja, municije i provijanta, dok je veći deo tek trebalo prikupiti i dopremiti Dunavom. Utovar ratnog materijala oba- vljen je na vreme, u pristaništu Ismailgečidi124 na donjem Dunavu, dok je utovar žita kasnio nekoliko dana, zbog spora oko cene prevoza.125 Crnomorske šajke s artiljerijskim naoružanjem, provijantom, municijom i alatom doplovile su u Nikopolj polovinom jula. Topovi su pretovareni na bivolje zaprege i kopnom upućeni u Soiju, dok su brodovi sa žitom i dvopekom odvučeni prema Vi- dinu uz pomoć 250 džerahora.126 Deo teške artiljerije nalazio se u Plovdivu, zaostao iz prethodne ratne sezone. Kan- celarija za inansije naredila je da se u selima Plovdivskog kadiluka obezbedi pedeset bivoljih zaprega i sedamdeset goniča, s dnevnicama od 20 akči, i to najviše među muslimanskom rajom, koja je važila za veštu u upravljanju zaprežnim kolima.127 Od bugarske raje prikupljan je, putem prinudnog otkupa, veliki deo namirnica za vojsku. Stanovništvu je pored toga propisana obaveza da prevozi žito do vojnih postaja – menzila,128 da priprema hleb od sopstvenog brašna i da ga prodaje vojsci po propisanim cenama, da iznajmljuje tovarne životinje i slično.129 Za raju je ovo pred- stavljalo veliko inansijsko opterećenje, ali ne i za kiridžije koji su raspolagali većim brojem tovarnih grla i profesionalno se bavili prevozom tereta karavanima. Za njih je rat bio unosan posao, prilika da se zaradi daleko više nego u vreme mira. Vlasnici konja, mula, mazgi i drugih tovarnih životinja, bili su organizovani u poseban esnaf. Prilikom sklapanja samostalnih ili ortačkih ugovora s vojnim vla- stima, davali su odgovarajuća jemstva. Jemci su morali da budu dobrostojeći ljudi, 124 Danas Izmail u Ukrajini. 125 Fermanom je utvrđeno da se kapetanima šajki plati po 7 akči za mericu žita, ali su oni ovo odbili, tražeći dvostruku cenu. Ugledni građani luke Ismailgečidi, zaduženi da od naroda prikupljaju novac za isplatu šajki, ponudili su 10 akči. Spor je rešen na štetu zapovednika brodova koji su se, prema odluci kancelarije za inansije, morali zadovoljiti sa 7 akči po merici i 9 groša za posadu. Üsküdarî I, 525-526. 126 Džerahori su bili prikupljeni iz kadiluka Ruščuk, Šumen, Lofče i Etrepolje i Hezargrad (Razgrad). Njihove dnevnice iznosile su 30 akči. Isto, 521-522. 127 Isto, 524-525. Za prenos topova korišćena su isključivo zaprežna kola koja vuku bivoli i volovi, zbog izuzetne snage i izdržljivosti ovih životinja. Broj grla u zaprezi zavisio je od vrste artiljerijskog oružja, pa je tako za vučenje badaluške, vrste opsadnog topa, bilo potrebno dvadeset bivola. Murphey, Rhoads, The Functioning Of The Ottoman Army Under Murad IV (1623-1639/1032-1049), Chicago, Illinois 1979, s. 113. Ovaj podatak verovatno se odnosi na velike badaluške koje su mogle težiti i do 11 tona, a izbacivale su đulad težine od 17 do 28 kg. Ágoston, Barut, Top ve Tüfek, 114. 128 Dnevna naknada u novcu koju je vojska isplaćivala svakom vlasniku zaprežnih kola iznosila je 100 akči. Isto, 547. 129 Kadiluci Radomir, Strumica i Radovište, dali su petsto grla tovarnih konja za prenos provijanta do ambara u Skoplju, odnosno do mesta gde se trenutno nalazila vojska seraskera Halil-paše, kojoj su namirnice i bile namenjene. Isto, 544. 37  najčešće lokalni pripadnici vojničkog sloja ili ugledne esnalije.130 U vreme rata kiridžilukom se nisu bavili samo stanovnici oblasti kroz koje je prolazila osmanska vojska. Zbog ogromnih količina hrane, kojom je trebalo svakodnevno snabdevati ljude i životinje u pohodu, ordiji su se na raspolaganje stavljale i kiridžije iz veoma udaljenih krajeva Carstva.131 Pripreme za rat su se odužile. Srećni Nevruz, tj. Persijska Nova godina (21. mart), dan tradicionalnog okupljanja i smotre vojske, odavno je prošao, a većina trupa iz provincija Azije još uvek nije prešla na evropsko tlo. Janičarski odžak napustio je Je- drene tek 10. jula. Istog dana Istanbul je pogodio razoran zemljotres. Na hiljade kuća je srušeno ili oštećeno, kao i veliki broj džamija. U narodu je ovo protumačeno kao loš znak i zloslutan početak pohoda od koga se mnogo očekivalo.132 Sultanova pešadija – janičari uvek su nastupali samostalno na putu do ratišta, najmanje jedan, a obično dva ili tri dana ispred ostalih trupa. Za njima su išli tugovi velikog vezira odnosno sultana, ako je vladar lično učestvovao u pohodu, i zasta- vnici koji su nosili stegove ispred konakčibaše, zaduženog za pripremu vojničkih odmorišta.133 Ostatak osmanske vojske kretao je dan kasnije. Fazil Mustafa-paša Keprili i konjičke jedinice kapukulu trupa napustili su Je- drene 13. jula. Sâm sultan Sulejman II pošao je iz jedrenskog saraja da ih isprati. Na pola puta do prvog konačišta, Kemalčajira, podignut je šator u kome je priređena oproštajna gozba. Padišah je tom prilikom darivao velikog vezira hilatom od samu- rovine, i zaželeo mu uspeh u borbi protiv nevernika.134 Ispraćaj je bio skroman, bez uobičajene pompe i sjaja. Osmanska vojska 1690. godine nije bila ni izbliza tako raskošna i velelepna kao ona koju je veliki vezir Kara-Mustafa poveo na Beč 1683. godine. Vreme moći i bogatstva odavno je prošlo, ali su stara, od davnina utvrđena vojnička pravila i dalje poštovana. U povorci od više desetina hiljada ljudi svako je imao svoje nepromenljivo mesto i dužnost. Sultanova konjica, spahije i silahdari, nastupali su u dva reda; spahije sa svojim crvenim barjacima na desnoj, a silahdari sa žutim na levoj strani. Obučeni u pancirne košulje s oklopljenim rukavima, naoružani kratkim kopljima, sabljama, štitovima, buzdo- vanima i sekirama, ponosno su projahivali pored sultana. Na glavama su nosili sjajne čelične kacige s pancir mrežom koja im je pokrivala vrat i obraze, a preko kaciga bele 130 Işbilir, Ömer, „Savaş ve Bölgesel Ekonomi: İran Savaşlarında Doğu Karadeniz ve Doğu Anadolu”, Osmanlı Tarihi Araştırma ve Uygulama Dergisi (OTAM), 21 (2009) 32. 131 Isto, 29. 132 Üsküdarî I, 519; Hazine 1468, 128b. 133 Dužnost zapovednika konakčija na pohodima u Evropu pripadala je po tradiciji upravitelju sandžaka Čirmen, koji se prostirao oko srednjeg toka reke Marice u jugoistočnoj Bugarskoj. Üsküdarî I, 543. 134 Isto, 520-521. 38  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Sultan Sulejman II 39  svilene turbane. Iza njih su išli pripadnici još četiri buljuka kapukulu konjice nižeg ranga: ulufedžije desnog i levog krila i gurebe desnog i levog krila. Posle carske konjice, nastupao je veliki vezir sa svitom, sastavljenom od brojnih čauša, paževa i muteferika. Fazil Mustafa-paša, za razliku od svojih prethodnika, nije voleo preteranu gužvu i buku. Zato je, prema navodima savremenika, od konaka do konaka obično išao malo izdvojen od ostalih i bez vojne muzike.135 Zvuci bubnjeva, zurni i talambasa pratili su dvorove ostalih vezira i povorku kamila koje su nosile Svete relikvije, Prorokovu zastavu, haljinu odnosno plašt i mač halife Omara, kao i kovčege državne riznice. U pratnji relikvija i blagajne bili su pripadnici uleme, sloja visokoobrazovanih muslimana, i službenici Divana. Najsporiji deo ordije, artiljerija i komora nalazili su se na začelju. Osmanska vojska kretala se prema Plovdivu uobičajenim putem, preko menzila Mustafa-paša,136 Harmanli, Uludere,137 Kajali138 i Papasli.139 Spahije i silahdari, garda velikog vezira, sirijska i turkmenska vojska, ulema, činovnici Divana, i drugi koji su išli na konjima, ostali su dve noći u Papasliju, 18. i 19. jula, kako bi pustili artilje- riju i komoru da bez žurbe i guranja stignu na plovdivsko polje.140 Kola s topovima, đuladima, alatom i žitom, kao i natovarene kamile i mule sporo su se kretali uskim drumom da bi najzad, posle višečasovnog putovanja, stigli na polje istočno od grada, gde je već logorovao janičarski odžak. Sutradan je stigla i konjica, pa je izvršena smo- tra do tada pristiglih trupa. Sve jedinice postrojene su u alaje, levo i desno duž puta da pozdrave velikog vezira. U Plovdivu se vojska zadržala nekoliko dana, izuzev janičara koji su već 19. jula nastavili ka sledećem vojnom konačištu, Pazardžiku (Tatarpazar). U plovdivski menzil počela je da pristiže vojska iz provincije. Turkmeni iz Čoruma, sandžaka u severnoj Anadoliji, došli su u ordiju 20. jula i odmah produžili za Soiju, kao pomoć tamošnjem garnizonu i izvidničkim odredima Katana Mustafe-bega.141 Vojska je posle četiri dana krenula za Pazardžik, gde se zadržala još dva dana, a potom produžila ka Ihtimanu.142 Od Pazardžika do Ihtimana vodila su dva puta, jedan kroz Mominu klisuru (Kızderbend), a drugi kroz Trajanova vrata (Kapuluderbend). 135 Târîh, 28. 136 Današnji Svilengrad, u tursko doba nosio je i naziv „Most Mustafa-paše” (Cisr-i Mustafa paşa), po mostu koji je podigao čuveni Mimar Sinan. Kılavuz, 288. 137 Selo Uludere zvalo se i Karamanlar; današnji naziv je Karamanci. Isto, 223. 138 Danas selo Filevo u oblasti Haskova. Isto, 232. 139 Selo Popovica na desnoj obali Marice. Isto, 304. 140 Üsküdarî I, 521-528. 141 Isto, 528. 142 Na menzilu Pazardžik ordiju je stigla vojska sandžaka Silifke (južna Anadolija) predvođena Salih-pašom, koji je dobio zadatak da čuva tug velikog vezira i da ga nosi ispred konakčije, sandžakbega Čirmena. Isto, 543. 40  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Oba druma bila su vrlo uzana i kamenita, s tim što je onaj kroz Mominu klisuru bio ravan i duži, a kroz Trajanova vrata brdovit i kraći. Prvim se putovalo jedanaest sati, tako da se obično konačilo nakon šest sati u blizini sela Kostenec (Kostendže), dok se drugim išlo svega sedam sati. Ovim putem krenuo je veliki vezir s konjicom; 27. jula prenoćio je u menzilu Saruhanbegli,143 ispred ulaza u Kapuluderbend a 28. jula prošao je pomenuti klanac i zakonačio na polju kraj Ihtimana, gde su mu se pridružile trupe iz jugoistočne Anadolije, iz ejaleta Maraš (Dulkadir).144 Dužim, ali lakšim putem kroz Mominu klisuru prošli su ranije janičari i odžaci džebedžija i tobdžija u pratnji nekoliko turkmenskih odreda.145 Osmanska vojska nastavila je put 30. jula, prošla Kazasker derbend146 i zakonačila te i sledeće noći na konačištu sela Ormanli.147 Na ovom menzilu deo vojske pod ko- mandom Ahmed-paše Čerkeza, beglerbega Silistrije upućen je na erdeljsko ratište. Čerkez Ahmed trebalo je da povede u osvajanje Erdelja i ejaletsku vojsku iz kadiluka Ruščuk, Nikopolj, Hezargrad, Šumen i Silistrija. Zapovednik dunavske lote, čuveni Mecomorte Husejin-paša, već se nalazio u blizini Kladova gde je spalio pontonski most i počeo opsadu vidinske tvrđave, ali je vrlo brzo odatle odbijen.148 Glavnina osmanskih snaga stigla je u Soiju 1. avgusta. Prema detaljnom izveštaju koji je Fonton, francuski tumač na Porti, poslao iz turskog logora ambasadoru Šatonefu u Istanbul, na soijskom polju se u to vreme nalazilo oko 40.000 ljudi.149 Očekivao se dolazak anadolske vojske predvođene Kemankeš Ahmed-pašom, vali- jom Dijarbekira, zaduženog za istragu anadolskih razbojnika i teranje vojske u rat, naročito Kurda.150 On je 17. jula prešao Bosfor i stigao u Istanbul, odakle je požurio ka Soiji. Tih dana očekivalo se i iskrcavanje egipatske vojske na Galipolje.151 143 Danas Septemvri; do 1949. godine nosio je naziv Saranovo. Kılavuz, 318. 144 Üsküdarî I, 543-544. 145 Isto, 530-531. 146 Nepoznati klanac na putu od Ihtimana do Lesnova; verovatno negde između Ihtimana i Vakarela, na području Srednje Gore. Moguće da se ime nije odnosilo samo na klanac, već na planinski predeo, pošto je u Kazasker derbendu, 1695. godine, konačio sultan Mustafa II. Nusretnâme, 41. 147 Danas selo Lesnovo. Kılavuz, 295. 148 Üsküdarî I, 544-545. Hadži Husejin-paša, poznat po italijanskom nadimku mezzomorto, „polumrtvi“, zbog teške povrede stečene u pomorskoj bitki, bio je u mlađim danima čuveni alžirski gusar. Od 1686. godine, kada ga je Porta postavila za beglerbega Alžira, pa do kraja života 1701. godine, nalazio se na visokim komandnim položajima u osmanskoj mornarici. Godine 1690. postavljen je za zapovednika dunavske rečne lote, a 1695. za admirala (Kapudan Paşa) svih osmanskih mornaričkih snaga. Hroničar Abdulah bin Ibrahim el-Uskudari, kroz celokupno svoje delo, zove ga Mecomorte Mustafa- paša, iz nama nepoznatih razloga. 149 Самарџић, Француска, 171; Fontonovi podaci umnogome se podudaraju s podacima osmanskih hroničara Uskudarija i Silahdara. 150 Defterdar, 23; Silâhdar, 531. 151 Üsküdarî I, 527-528. 41  Trupe u Soiji spremale su se za pohod prema Nišu gde je trebalo da im se pridruži Halil-paša Gašlija, ugarski odnosno skopski serasker.152 Halil-paša, poreklom Albanac iz plemena Gaši, glavnokomandujući osmanskih snaga u Rumeliji 1689/90. godine, imao je zvanje ugarskog seraskera iako nije ratovao na tom ratištu, već u Makedoniji i na Kosovu. Carstvo je ovom titulom htelo da pokaže da ne priznaje gubitak ugarskih provincija i da računa na njihov brz povratak. Pokretanjem novog „ugarskog” pohoda na čelu s velikim vezirom, Halil-paša je dobio ograničenu komandu, što je uticalo na promenu zvanja; oslovljavan je isključivo kao skopski serasker. Njegove jedinice bro- jale su oko 15.000 ljudi, uglavnom regrutovanih od pripadnika albanskih plemena sa severa Arnautluka, ali i iz sandžaka Elbasan, Ohrid, Valona i Delvine, i nekih kadilu- ka Soijskog sandžaka. Većina Albanaca bili su najamnici plemenskih begova i paša, ali je bilo i direktnih plaćenika države, koja je od njih formirala sekbanske odrede.153 Naime, u okviru pripema za pohod, po dve avariske kuće154 iz pomenutih sandžaka bile su dužne da opreme jednog borca naoružanog puškom.155 Ćustendilski sandžakbeg Kurd-paša, sa ličnom pratnjom i provincijskim odredi- ma, takođe je trebalo da se pridruži osmanskoj vojsci kod Niša.156 Veliki vezir napustio je Soiju 5. avgusta. U gradu je ostavio muhaiza Kandildži Husejin-pašu sa zadatkom da obezbeđuje prolaz karavanima sa provijantom koji naknadno pristignu u ordiju.157 Naredna vojnička postaja bio je Halkalibunar (Slivnica).158 Tu se osmanska vojska zadržala dva dana, 6. i 7. avgusta, da bi se pristiglim trupama podelile namirnice. Ovde su joj se pridružile jedinice sandžaka Bolu, iz severne i centralne Anadolije, predvođene Mehmed-pašom Ćosavim (Köse) koje su prodeilovale ispred šatora ve- likog vezira, dok su njihove age dobile hilate od samurovine na poklon. Ubrzo se u logoru pojavio i Katana Mustafa-beg. Nekoliko dana ranije on je bio poslat iz Soije u okolinu Pirota da izvidi neprijateljske položaje. Katana je, takođe, dobio počasni hilat, a pripadnici njegove najuže pratnje poklone, jer su velikom veziru doneli detaljan izveštaj o pirotskoj posadi i uz to šest glava koje su odmah pobodene na visoke stubove.159 152 Isto, 552. 153 Sekbani, najamnici u službi države ili provincijskih upravitelja regrutovani iz sloja raje. U XVII veku predstavljali su najbrojniju najamničku organizaciju. Ne treba ih mešati s istoimenom 65. ortom janičarskog odžaka. 154 Avariska kuća, poreska jedinica na osnovu koje su prikupljani vanredni porezi namenjeni inansiranju ratnih pohoda, poznati pod zajedničkim imenom avariz. Obuhvatala je više običnih kuća, tj. više porodičnih domaćinstava. Broj porodica koji je činio jednu avarisku kuću zavisio je od imovinskog stanja poreskih obveznika i kretao se, obično od tri do petnaest. 155 Üsküdarî II, 37a, 43a. 156 Lična pratnja Kurd-paše brojala je 300 najamnika. MD 100, 79, 83. 157 Üsküdarî I, 547. 158 Udaljenost između Soije i menzila Halkalibunar (Halkalıpınar) iznosilo je pet sati. Isto, 552. 159 Isto, 552-553. 42  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Broj osmanskih vojnika povećao se na sledećem menzilu, kod Dragomana.160 Si- vaska vojska valije Kučuk Sulejman-paše, od hiljadu zaima i timarnika i petsto na- jamnika iz pašine pratnje, stigla je posle višenedeljnog putovanja iz svoje provin- cije na severoistoku Anadolije. Posle uobičajenog ceremonijalnog dočeka, koji je uključivao deile vojske i darivanje najviših zapovednika, upućena je kao prethod- nica prema Pirotu. Naime, valija Sivasa, poznat po veštini baratanja raznim vrstama oružja (silâhşorluk), zbog koje je i nosio nadimak Silahšor, određen je za zapovednika čarkadžija.161 U predvečerje 8. avgusta, glavnina osmanskih snaga smestila se na menzilu Ca- ribrod (Dimitrovgrad) i počela s pripremama za prvi ratni okršaj. Telali su išli kroz logor i izvikivali zapovesti za sutrašnji dan, pokušavajući da nadjačaju olujni vetar, pljusak i snažnu grmljavinu, koji su trajali skoro cele noći. U svitanje 9. avgusta alaji carske konjice, spahije i silahdari, ejaletske vojske sivaskog valije, anadolskog i siri- jskog paše, Turkmeni i Kurdi obrazovali su levo i desno krilo. U sredini je bio veliki vezir s pratnjom, sastavljenom od muteferika i gedikli čauša.162 Sa razvijenim barja- cima i crnom Prorokovom zastavom koja se vijorila ispred svih, vojska Mustafa-paše Keprilija krenula je u osvajanje Pirota. 160 Ordija je podigla svoje šatore na polju južno od velikog dragomanskog hana. Prema Uskudariju, koji je od pohoda na Erdelj 1658. godine, učestvovao u svim narednim pohodima, vojska nikada nije konačila na ovom mestu. Činjenicu da je Mustafa Keprili odlučio da vojsku zaustavi kod Dragomana, protumačio je kao dobro znamenje i najavu uspešnog ratovanja. Isto, 553. 161 Isto, 553-554. 162 Isto, 555. 43  OSVAJANJE PIROTA I BELE PALANKE Pirotsko utvrđenje bilo je prvo hrišćansko uporište na udaru Osmanlija. Podignu- to na uzvišenju na desnoj obali Bistrice poslednjih decenija XIV veka, vremenom je dograđivano163 da bi dodatno bilo ojačano 1690. godine. Ispred starih palisada izgrađen je novi zid od balvana ispunjen zemljom, a oko njega iskopan dubok jendek, u koji je skrenuta voda s obližnjeg izvora. Ispred jendeka sagrađen je još jedan red pa- lisada od balvana, tzv. šarampov.164 Pirotsku tvrđavu branilo je oko tri stotine dobro naoružanih vojnika, Nemaca, Mađara i nešto hajduka, na čelu s kapetanom Volfom Šenkendorfom.165 Prve čarke počele su već 5. avgusta, kada se jedno odeljenje iz Pirota sukobilo s ljudima Katana Mustafe-bega. Posle kraćeg okršaja, hrišćani su se povukli izgubivši šest konjanika.166 Osmanska vojska stigla je tri dana kasnije i počela da opkoljava grad. Najpre su janičarski i sivaski odredi 8. avgusta, zauzeli položaje istočno i severno od utvrđenja. Ostatak trupa, predvođen velikim vezirom, stigao je dan kasnije i podigao logor na južnoj strani. Deo janičara premešten je na zapad, kako bi tvrđava bila opkoljena sa svih strana. Janičari su raspoređeni blizu bašti i vinograda po kojima je Pirot (Šehirkej, Šehirkoj, Šarkoj) bio poznat.167 Jedna grupa postavila je svoj zaklon od pruća s dva baljemez topa168, ispred kuće čuvenog Piroćanca Šarkojlu Ibrahima, u blizini javne 163 Pirotski grad sastoji se iz tri celine: Gornjeg, podignutog u vreme kneza Lazara, dimenzija 50x35 m, s pet pravougaonih kula, Srednjeg, izgrađenog u vreme despota Stefana Lazarevića, dimenzija 70x60 m i Donjeg grada, dimenzija 180x130 m, s tri kapije, koji je izgrađen krajem XVI ili u XVII veku i prilagođen korišćenju vatrenog oružja. Пејић, Предраг, Пиротски град кроз векове, Пирот 1996, 17-21. 164 Üsküdarî I, 555, 557. 165 Prema Silâhdar, 512, posada se sastojala od 160 Nemaca, isto toliko Mađara i tridesetak hajduka, dok je, prema izveštaju francuskog ambasadora, Pirot branilo 230 Nemaca. Самарџић, Француска, 171. 166 Isto, 552. Neki zapadni izvori računaju početak opsade od ovog datuma (Bizozeri, 14; T. E. Continuati, 1023-1024; Gerba, 171), na osnovu čega Ивић, Историја Срба, 293, odnosno Станојевић, Србија, 177, pišu da je opsada Pirota trajala četiri umesto dva dana. 167 Evlija, Seyahatnâme, V, 1679, piše da svaka kuća u Pirotu ima prostrano dvorište pod vinovom lozom ili baštom. 168 Baljemez (balyemez), vrsta opsadnog topa, čija je veličina zavisila od težine đuladi koju je izbacivao. U drugoj polovini XVII veka, za baljemeze su obično korišćena kamena đulad od 31, 37, 50, 61 i 74 kg, mada je bilo i lakših. Prema Evliji čelebiji, u Carstvu su postojala samo četiri baljemeza za kugle od 74 kg, dva u tvrđavi Akerman (danas Belgorod Dnjestrovski u Ukrajini, južno od Odese), jedan u osiječkoj tvrđavi i jedan na Dravi. Ágoston, Barut, Top ve Tüfek, 112. 44  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA česme.169 Šarkojlu Ibrahim bio je jedan od najuglednijih i najbogatijih građana. U vreme opsade nalazio se u osmanskoj vojsci, kao i mnoge druge imućne izbeglice, kako bi odmah nakon osvajanja došao u posed svoje imovine.170 Braniocima je 9. avgusta, u skladu s običajima, najpre poslat poziv na časnu pre- daju.171 Pošto je to odbijeno s turskih položaja otvorena je vatra iz baljemeza i šahi topova.172 Posle izvesnog vremena, sivaska vojska, na severnoj strani, obustavila je paljbu jer je bila suviše udaljena od pirotskih palisada, ali je ostala na položaju kako bi sprečila bekstvo hrišćana u tom pravcu. Janičari su nastavili da pucaju iz svojih zaklona. Međutim, i oni su bili postavljeni dosta daleko tako da su hrišćani bili izvan dometa njihovih pušaka.173 Brisani prostor koji je janičare delio od prve linije pirotske odbrane, sprečavao ih je da zaklone približe utvrđenju. Kada se već sasvim smrklo, janičarski aga naredio je da, bez obzira na žrtve, krenu u juriš i zauzmu šarampov ispred jendeka. U silovitom naletu i s velikim gubicima janičari su uspeli da potisnu branioce u utvrđenje, posekavši i zarobivši pri tom nekoliko carskih vojnika.174 Noć između 9. i 10. avgusta protekla je bez borbi. Turci su pravili nove zaklone i pomerali topove na novoosvojene položaje, da bi u ranu zoru ponovo otvorili vatru iz sveg raspoloživog oružja.175 Od novog zida od balvana i zemlje delio ih je još samo jendek s vodom, koji su ubrzo ispraznili, zaustavivši jagnjećim kožama i torbama dotok vode sa izvora. Zatim su prešli jendek i popeli se na bedem. U tom trenutku zavijorila se bela zastava na glavnom bastionu kod kapije. Kapetan Šenkendorf je, prema Vete- ranijevom naređenju, branio Pirot dok nije zapretila opasnost da ga neprijatelj osvoji, a zatim je zatražio predaju, uz slobodan prolaz do Niša.176 Nemački i mađarski ka- petan bili su primljeni najpre kod kulćehaje, potom i kod janičarskog age koji je nji- hove molbe preneo velikom veziru. Prema postignutom dogovoru o davanju milosti 169 Üsküdarî I, 555-556. 170 Isto II, 28b. U leto 1691. godine Šarkojlu Ibrahim-aga dobio je odgovornu dužnost da nadgleda obnovu palanki: Aleksinca, Ražnja, Paraćina, Jagodine, Batočine i Hasan-pašine Palanke (Smederevska Palanka), kao i da za svaku odredi po trideset posadnika sa zapovednikom. Тричковић, Београдски пашалук, 101 171 Defterdar, 47; Râşid, 124. 172 Malokalibarski topovi, pravljeni za kugle težine od 150 gr do 1,5 kg (povremeno i za one od 4 do 6 kg). Najčešći model šahi topa u drugoj polovini XVII veka bio je dugačak između 2,42 i 3,3 m i težak do 400 kg. Ágoston, Barut, Top ve Tüfek, 122. 173 Osmanlije su, u ovo vreme, prilikom opsade ili odbrane tvrđave koristili teške puške itiljače tzv. „meteris puške”, dužine 1,3 m do 1,6 m za zrna kalibra 20-29 mm, ali i veća (30-45 mm). Isto, 127. 174 Üsküdarî I, 556-557; Silâhdar, 512. 175 Üsküdarî I, 557. 176 Gerba, 174. 45  hrišćanskoj posadi, odnosno o predaji utvrđenja „na veru”, vojnici Leopolda I mogli su da napuste Pirot s ličnim naoružanjem, nešto kola i provijanta i uz pratnju odu u Belu Palanku. Bezbedan prolaz do Palanke trebalo je da im omogući Katana Mustafa-beg i ćehaje spahija i silahdara s delom svog ljudstva.177 Svi koje su osmanske vlasti smatrale podanicima sultana morali su da ostanu u tvrđavi. Katana Mustafa-beg postavio je svoje ljude ispred glavne kapije da nadgledaju izlazak neprijatelja, da se neko od raje tj. hajduka ne bi umešao među njih. Iz kolone carskih vojnika koja je napuštala pirotsku tvrđavu izdvojeno je 26 hajduka. Oko trista pripadnika raje, žena, dece i starih, i preko četrdeset ranije zarobljenih muslimana pre- dato je Turcima. Muslimani su odmah oslobođeni, kao i raja koja je vraćena u svoja sela, uz zabranu da ih napušta. Hajduci su odvedeni u tzv. Šator Rode,178 u kome su ih dželati sve pogubili.179 U pirotskoj tvrđavi zatečeno je devet buradi crnog baruta, četiri šakaloz topa180, petsto merica ječma i dva ambara s brašnom. Provijant nije uračunat u ratni plen, pošto je tvrđava uzeta „na veru”, već je, zajedno s oružjem i municijom, zaplenjen u korist države. Za popravku oštećenih palisada, kapija, ali i džamija i mesdžida, određeni su ljudi iz džebedžijskog i tobdžijskog odžaka, s po jednim čaušem. Državna blagajna izd- vojila je 100.000 akči za troškove izgradnje.181 Mevlud-paša postavljen je za privremenog zapovednika utvrđenja, dok je četrdeset bivših tvrđavskih posadnika, jerlija, iz Kanjiže u Ugarskoj, određeno da budu stalna posada.182 Ubrzo je za muhaiza Pirota postavljen Abdulkadir-paša. Na tom položaju ostao je do pada Beograda, kada je premešten u Niš.183 177 U pratnji posade Pirota, pored pomenutih, bio je i Sulejman-paša, sandžakbeg Kangirija (danas Čankiri, severna Anadolija). Üsküdarî I, 557-559. 178 Šator Rode (Leylek çadırı), mesto gde su boravili dželati u toku pohoda. U njegovim zadnjim odajama izvršavane su smrtne kazne davljenjem, a ispred šatora odsecanje glava i udova. Ime je dobio, verovatno, po znaku rode koji je nosio. Naime, svaka janičarska orta – bataljon od 400 ljudi, imala je svoj znak (koplje, luk i strela, sekira, šator, merdevine, ključ, ruka, kamila, slon, pas, čaplja, lav, sidro, džamija, brod itd.) koji je stajao iznad ulaza u kasarnu, na šatorima, barjacima, nadgrobnim spomenicima, a vojnici su ga često tetovirali na svom telu. 179 Üsküdarî I, 559; Silâhdar, 512; Hazine 1468, 130a; Самарџић, Француска, 171; Anonimni osmanski hroničar, Hazine 1468, 130a, među zarobljenima pominje i otpadnike od islama, preobraćenike, koji su prema njegovom saznanju, delom ubijeni a delom pretvoreni u roblje. Pre nego što su primili hrišćanstvo ovi preobraćenici bili su najamnici kod čuvenog vezira, odmetnika Jegen Osman-paše, upor. С. Катић, Јеген, 192. 180 Vrsta malokalibarskog topa težine do 40 kg. 181 Üsküdarî I, 558. 182 Isto; Silâhdar, 513, pogrešno piše da je za zapovednika pirotskog utvrđenja postavljen Polat Mehmed-paša Arapin. 183 MD 100, 63. 46  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Na dan osvajanja Pirota, 10. avgusta, u osmanskom logoru pojavio se izaslanik sultana Sulejmana II, Jusuf-aga, miralem.184 Dočekali su ga ćehaja velikog vezira, age spahija i silahdara, zapovednici odžaka i drugi. On je okupljenima, u znak uspešnog početka pohoda, pročitao sultanov hatihumajun i podelio najvišim državnim zvaničnicima sablje i mačeve ukrašene dragim kamenjem.185 Veliki vezir se zadržao na pirotskom polju i narednog dana, kako bi pustio tobdžijski odžak, koji se sporije kretao, da stigne do Bele Palanke.186 Drum koji je vodio preko Suve planine bio je, prema navodima putopisaca, „gorovit i rđav”.187 Običnim kolima trebalo je sedam sati, a topovskim znatno više. Artiljerija je napredovala sporo, teško savlađujući uspone. Bivoli su posrtali pod teretom teškog naoružanja. Veliki broj izmučenih životinja je uginuo i ostao pokraj puta. Zaprežna kola su se lomila svaki čas, pa je zadržavanje oko njihove popravke stvaralo još veću pometnju. Putovanje se oteglo do duboko u noć. Najzad su, negde oko ponoći između 11. i 12. avgusta, u pratnji bakljonoša, iscrpljeni pripadnici tobdžijskog odžaka stigli do Bele Palanke, gde ih je sačekao Katana Mustafa-beg. Palanka je bila pusta, pošto se, na vest o brojnosti osmanskih trupa koju je doneo pirotski garnizon, posada povukla bez borbe. Hrišćani su natovarili na kola sav provijant i oružje, izuzev topova, i krenuli u nišku tvrđavu.188 Katana i njegove uhode, smatrajući, verovatno, da obećana zaštita, „vera”, važi samo za posadu Pirota, i to do Bele Palanke, napali su ih i ubili šesnaestoricu posadnika prilikom povlačenja. Njihove glave, pobodene na kolje ispred bedema Pa- lanke, dočekale su glavninu osmanskih snaga.189 Bela Palanka, ili kako su je Turci prvobitno zvali Musa-pašina Palanka (nekadašnji Izvor), bila je jako utvrđenje, pa je zadovoljstvo Osmanlija bilo veće što su je zauzeli bez borbe. Sagrađena je od kamena, kvadratnog oblika čije su strane, prema Uskudarijevoj proceni, bile duge oko 130 aršina što, preračunato u metre, iznosi 98,5 m.190 Na svakom 184 Mir-i alem, zapovednik buljuka zastavnika i čuvara sedam sultanovih zastava. Imao je privilegiju da nosi najznačajniju, belu zastavu, koju je, prema tradiciji, seldžučki sultan darovao Gazi Osmanu, rodonačelniku osmanske dinastije. Miralem je, takođe, uručivao zastave i tugove vezirima, beglerbegovima i sandžakbegovima, prilikom postavljenja, a po razrešenju ih je preuzimao i pohranjivao u državnu blagajnu. Imao je pravo da, stojeći, prisustvuje sednicama Divana. Sözlük II, 543-544. 185 Üsküdarî I, 559-560; Silâhdar, 513. 186 Üsküdarî I, 560. 187 Димитријевић, Каравани, 118. 188 Üsküdarî I, 560-561. 189 Silâhdar, 513. Uskudari ne piše o ovom napadu Kataninih uhoda. Razlog verovatno nije neobaveštenost već svesno prećutkivanje zbog osećaja da je pogažen dogovor o bezbednom povlačenju neprijatelja. 190 Üsküdarî I, 562. Aršin, mera za dužinu; predstavljala je dužinu ruke, od vrhova prstiju do lakta ili do ramena. U upotrebi su bila dva aršina, čaršijski i zidarski. Čaršijski je korišćen za merenje štofova i iznosio je 68 cm (skuplji svileni materijali mereni su merom endaze – 60 cm). Zidarski aršin bio je dugačak 75,8 cm. Sözlük I, 88; Lûgat, 19. 47  uglu nalazila se kula kružnog oblika, a na sredini svake strane još po jedna četvorostrana kula. Na vrhu zidina, između svake od osam kula, nalazilo se 36 nazubljenih otvora. Belopalanačka tvrđava imala je dve kapije, veću okrenutu ka jugu i manju ka severu.191 Preko puta glavnih vrata nalazio se veliki kameni han s nekoliko dimnjaka, dug 130 aršina (98,5 m) i širok 70 aršina (53 m). Utvrđenje i han 1638. godine podigao je Musa- paša, nekadašnji beglerbeg Budimskog ejaleta, kao svoje zadužbine.192 Han je 1690. godine bio još uvek u dobrom stanju.193 Od većine hanova razlikovao se po posebnim odajama za smeštaj harema gostiju. Razlog tome može se naći u priči o njegovom nastanku, koju je Uskudari zabeležio na margini svoga teksta: „Pričaju da je pokojni Musa-paša bio zajedno s haremom u vreme kada je krenuo ka Bu- dimskom ejaletu, kojim je bio milostivo obdaren [1638. godine]. Tokom puta stigao je u po- menutu palanku, koja je u to vreme bila sagrađena od zemlje i tankog pruća, a njen han u ruševnom stanju. Hajduci-razbojnici izvršili su noćni prepad, pokrali stvari i prtljag i pobili dosta ljudi. Milošću preuzvišenog Tvorca, oni su, u sred te zbrke, pohvatani i kažnjeni, a on [Musa-paša] se zarekao i zakleo da će na pomenutom mestu podići čvrstu palanku i han da budu zadužbina i da služe za odmor putnika. Pošto je srećno stigao u budimsku tvrđavu, odredio je jednog poverljivog čoveka visokog ranga, i poslao ga da se brine o izgradnji hana i palanke, koji je trebalo da budu od kamena, i naložio jednom majstoru slikanja da osli- ka palanački han. Naredio je da se sadašnja palanka i han izgrade od njegovog sopstvenog novca”.194 Prema Uskudarijevom proračunu izgradnja je koštala 26.000 groša. Musa-pašina Palanka postala je napredno i razvijeno mesto, u kome je boravio zapovednik tvrđave – dizdar, s četrdeset jerlija. Njihov zadatak bio je da štite putnike od napada drum- skih razbojnika i hajduka. Za svoju službu uživali su stalne, nasledne prihode.195 Posle dvodnevnog odmora na menzilu Musa-pašine Palanke, osmanska vojska krenula je dalje. U utvrđenju je ostala samo malobrojna posada sa zapovednikom Salahur Musa-pašom Arapinom.196 Glavni put, od Palanke do Niša, vodio je dolinom Nišave do sela Crvena Reka, 191 Uskudari je pogrešno naveo da je veća kapija bila okrenuta prema zapadu a manja prema istoku. Јоцић, В. Живота, „Белопаланачка насеља у писаним изворима до 1877. године”, Белопаланачки зборник, 5 (2009) 22. 192 Üsküdarî I, 562. Kodža Musa-paša, rodom iz sela Vikoč, jugoistočno od Foče, bio je valija Egipta i Budima, istanbulski kajmakam i admiral lote. Poginuo je komandujući mornaricom u bici kod Negroponta, 1647. godine. Pored Bele Palanke, podigao je i Novu Kasabu u Bosni, kao i više zadužbina u Beogradu i Budimu. Р. Самарџић, Београд, 740. 193 Han nije porušen 1688. godine, kao što se dosada smatralo. vid. Зиројевић, Цариградски друм, 183. Opise Musa- pašine palanke ostavili su prethodno Hadži Kalfa (Новаковић, „Хаџи-Калфа”, 72, upor. Зиројевић, Цариградски друм, 183, gde je greškom odštampano da Palanka ima ukupno 18 umesto 8 kula) i Evlija čelebija, Seyahatnâme, V, 1679-1680. 194 Üsküdarî I, 562. Prema Evliji čelebiji, Seyahatnâme, V, 1679, budimski valija posvetio je svoju zadužbinu sultanu Muratu IV, povodom njegovog osvajanja Bagdada (24. decembar 1638). 195 Üsküdarî I, 562-563. 196 MD 100, 83; Silâhdar, 513. 48 a zatim je skretao na zapad i preko predela Ploče spuštao se na Nišku Banju. Ova deonica Carigradskog druma, nekadašnjeg rimskog via militaris, vodila je preko ozloglašene planine Kunovice, koja je u putopisima i izveštajima dubrovačkih pokli- sara ostala zabeležena kao opasno mesto, stecište hajduka.197 U drugoj polovini XVII veka, za planinski predeo između Bele Palanke i Niša, češće je korišćen naziv Crveni derbend (Kızılderbend).198 Put je bio „uzan kao zmija”, a dugačak između devet i je- danaest sati hoda.199 Osmanska vojska je 14. avgusta stigla do ulaza u Kizilderbend, odnosno do početka uspona prema prevoju Ploče, i tu se zaustavila, kako bi sačekala tobdžijski odžak, koji je išao na začelju.200 Hrišćanske posade Pirota i Bele Palanke stigle su, u međuvremenu, u Niš, donoseći vest o velikoj sili Osmanlija. Posade Leskovca i Prokuplja takođe su na- pustile svoje položaje i pobegle pred albanskom vojskom koja je nastupala s Kosova. Kapetan Antonije Znorić povukao se iz Prokuplja u Kruševac.201 Jedinice Halil-paše Gašlije, skopskog seraskera, Mustafa-paše Arnautina, beglerbega Rumelije, i na- jamnici Mahmud-paše Mahmudbegovića, sandžakbega Prizrena i Dukađina, upale su odmah nakon njihovog povlačenja, u okolinu Leskovca i u Prokuplje nateravši stanovništvo u bekstvo.202 Neočekivano jake osmanske snage napredovale su u isto vreme ka Vidinu i Er- delju, što je uticalo na Ratni savet u Beču da promeni prethodno donetu odluku da se Niš brani. Markgrof Badenski, glavnokomandujući vojske Monarhije u Srbiji i Er- delju, naredio je povlačenje većeg dela trupa ka severu. General Veterani je, shodno toj odluci, napustio Niš onog dana kada su Turci stigli do Kizilderbenda.203 U gra- du je ostavio posadu od svega 3000 vojnika, pod zapovedništvom grofa Gvida fon 197 Димитријевић, Каравани, 70. Kunovicom se u to vreme nazivaju i drugi ogranci Suve planine. Francuski putopisac Kikle piše da je od Pirota do Dragomana išao preko planine Kunovica derbend, dok planinu između Niša i Bele Palanke zove Kizilderbend. Р. Самарџић, Београд, 197-198. 198 Toponim Kizilderbend sreće se kod mnogih zapadnih putopisaca i trgovaca, kao ime klanca ali i cele planine. U upotrebi je bio i drugi turski naziv, Kizilbajir, odnosno Crveni breg, Crvena padina (Silâhdar, 513; Nusretnâme, 49). Osmanski hroničar Silahdar, koji je u pohodu 1695. godine, bio u ličnoj pratnji sultana Mustafe II, piše da su na dva sata hoda od Bele Palanke prošli kroz ulaz u Crveni derbend i zanoćili na špajskom polju. (Kızılderbend boğazından çıkılarak İşpay ovasında konağa geçildi) Sutradan su, pre zore, nastavili put, spuštajući se niz derbend Crveni breg (Kızılbayır derbend) i stigli do Ilidže (Niška Banja), gde su ručali. Na polju u blizini sela Špaj vojska je konačila i 1697. godine. Nusretnâme, 49, 273. 199 „U planini Kunovici, Gdje dubrava raste gusta … Samo jedna što ulica, Kako zmija vijaše se, Koja gustieh sred granica prosiečena vigjaše se; Kud nikada proć u redu ne mogahu tri konjika”. J. Đ. Palmotić, Dubrovnik ponovljen i Didone, 280 prema Димитријевић, Каравани, 116-117. 200 Üsküdarî I, 563. 201 T. E. Continuati, 1023; Brlić, Freiwillige, 79; Gerba, 174; Hazine 1468, 130a. 202 Üsküdarî I, 568; Bizozeri, 15. 203 Самарџић, Француска, 171. 49  Štaremberga, koji je obavešten da napusti Aleksinac i zameni obolelog pukovnika grofa Jergera, dotadašnjeg zapovednika Niša.204 Veterani je, pre polaska, sazvao narodne starešine, kako bi uticao na ustanike da preuzmu glavni teret predstojećih borbi. Tom prilikom ih je, kako sâm priznaje, ob- manjivao da će samo odstupiti, i uskoro se vratiti s pojačanjem i oterati Turke. Svima je bilo jasno da je Niš izgubljen kada je Veterani naredio da se uništi sva još nedo- zrela letina u široj okolini grada, kako ne bi poslužila neprijatelju.205 Sutra uveče, 15. avgusta, u Niš je stigao Gvido fon Štaremberg s 200 pešaka i poljskom bolnicom.206 Janičarski i tobdžijski odžaci stigli su do Niške Banje (Ilidža) 16. avgusta. Ostatak vojske ulogorio se pokraj Nišave, bliže tvrđavi, na mestu izvan dometa austrijskih topova.207 Iste večeri na savetovanju vojnih zapovednika napravljen je plan opsade. Svi u osmanskoj vojsci bili su pod utiskom osvajanja Pirota i Bele Palanke i niko nije sumnjao u brzi pad Niša. Jedni su s potcenjivanjem posmatrali gradske zidine govoreći: „Pa šta i ova tvrđava! Ako ubacimo po jedan sukneni ogrtač u jendek, ispunićemo ga i tada će biti lako ući u tvrđavu, kao popiti vodu”, dok su drugi tvrdili da je samo potreban znak za opšti napad, pa da „svi mi nasrnemo i napadnemo, dohvatimo se zidina i rasturimo nevernike”.208 Niko nije slutio da će pod bedemima Niša ostati dvadeset i tri dana. 204 T. E. Continuati, 1024; Gerba, 174. 205 Brlić, Freiwillige, 140. 206 Gerba, 174. 207 Üsküdarî I, 564. 208 Isto, 616. 50  OPSADA NIŠA Hrišćanska posada od oko 4000 pešaka i nekoliko stotina konjanika, spremno je čekala napad Osmanlija.209 Linija odbrane bila je postavljena polukružno ispred tvrđave i oslanjala se krilima na Nišavu. Iza palisada - šarampova i utvrđenih ro- vova tzv. meterisa, gde je bila smeštena pešadija, postavljeni su artiljerijski položaji: isturene utvrde - tabije, natkrivene galerije i nekoliko pokretnih zaklona od jelovine - čarkifeleka. Širok i dubok jendek na kome su se nalazili unakrsno postavljeni basti- oni, delio je liniju odbrane od naselja i tvrđave. Samo utvrđenje branjeno je s oko sto topova različitog kalibra.210 Na novopodignutim zidinama bile su otvorene i tri velike kapije: Soijska, prema mostu, Bečka i Vidinska, kao i nekoliko skrivenih kapija.211 Unutar i izvan svake kapije, kao i na vrhu zidina podignuti su jaki i brojni bastioni; dva najveća dobila su imena carskog para, Leopold i Leonora.212 Branioci su prvi ispad izvršili pre nego što je ordija prešla reku. Sedamdesetak konjanika, izjahalo je iz tvrđave i kružilo unaokolo kako bi privukli u domet svojih topova malobrojnu osmansku prethodnicu, sastavljenu uglavnom od stručnjaka za postavljanje opsadnih sprava i artiljerije. Turci su ih, međutim, presreli daleko od tvrđave posekli nekoliko a ostale naterali u bekstvo.213 Ovaj incident ostao je skoro neprimećen među vojskom s druge strane reke, koja se razmeštala po brežuljcima, pripremajući se za konačenje. Te noći su svi, izuzev Turk- mena, noćili na levoj obali Nišave. Redžepoglu Halil-beg, zapovednik turkmenskih 209 Prema nemačkim izvorima: T. E. Continuati, 1023-1024; Gerba, 174 i Arneth, 120, Štaremberg je imao na raspolaganju nešto više od 3000 vojnika Monarhije, od toga najviše 2600 sposobnih za borbu. Međutim, grad je branilo i više stotina hajduka, tako da Diersburg, 124, piše da je u gradu bilo skoro 4000 vojnika. U italijanskim izvorima srećemo približan ili nešto veći broj branilaca: 3000 pešaka i 400 konjanika (Garzoni, 382), odnosno 4000 pešaka i 500 konjanika, Mađara, Rašana i Nemaca (Bizozeri, 15) ili 4000 pešaka i 300 konjanika, prema dokumentima Vatikanskog arhiva (Станојевић, Србија, 178). Turski izvori donose još veće brojke, pa tako Silâhdar, 519, navodi da je bilo ukupno 5000 pešaka i konjanika, a Üsküdarî I, 572-573, da je bilo više od 4000 pešaka i konjanika, nemačkih i mađarskih vojnika i četiri kapetana, ali, takođe, i da je čuo od nekih „jezika” da grad brani 6000 ljudi. Verovatno su u taj broj uračunati i hajduci, kao i žene i deca, koji su se sklonili iza zidina grada. 210 Prema popisu zatečenog ratnog materijala u osvojenom Nišu bilo je 12 velikih opsadnih i 95 lakih poljskih topova. Üsküdarî I, 608. 211 Isto, 571-573; Silâhdar, 513, 520. 212 U gradnji su, pored vojske, učestvovali i seljaci iz okoline Niša i manastira Studenice i radnici iz Starog Vlaha. Bizozeri, 15; Gerba, 166; Тричковић, „Ниш“, 200. 213 Üsküdarî I, 564. 51  begova, poveo je svoje jedinice preko Nišave i smestio se severno od grada kraj vino- grada, u podnožju Vinika, da bi nadgledao dešavanja u tvrđavi. Već je pala noć kada su kroz logor telali počeli da izvikuju zapovesti za naredni dan: „Ako Bog dâ, ujutru na prvu trubu neka se čadori spuste, na drugu trubu neka se natovare i svi neka budu spremni i pripravni i neka nikako ne kreću nego neka svako ostane na svom mestu. Neka se vojska okupi pod svoje barjake na mestima koja su mu određena, a uz komoru neka ostane dovoljno ljudi. Svi ostali konjanici neka se okupe pod Časnu zastavu i neka čekaju pokret velikog vezira. Dok se ne zapovedi pokret, komora neka ne kreće!”214 U svitanje 16. avgusta ordijom se razlegao zvuk prve trube. Sivaski valija Silahšor Kučuk Sulejman-paša, zapovednik čarkadžija, prvi je prešao Nišavu s ejaletskom voj- skom, i smestio se na Viniku pored Turkmena. Zatim su reku pregazili janičarski odžaci kod Banje. Čim su njihovi alaji prešli, tri sata posle prve, odjeknula je druga truba. Bio je to znak za prelazak spahijskih i silahdarskih odžaka. Odmah za njima krenuo je i konakčibaša s tugovima. Na zvuk treće trube pošao je veliki vezir u pratnji muteferika, gedikli čauša i ostalih visokih nameštenika. Tek nakon što je Mustafa Keprili prešao reku, na pola sata hoda istočno od tvrđave, dat je znak komordžijama da i oni krenu sa stokom i provijantom. Vojska je podigla svoje šatore na niškom polju, a jedino se janičarski odžak ulogo- rio zapadno od tvrđave, u blizini šumarka na obali Nišave.215 Opkoljenima je, kako to nalaže šerijat, najpre poslat poziv na predaju grada216 sledećeg sadržaja: „Vi koji ste se utvrdili u niškoj kasabi s namerom da je učinite tvrđavom, zapovedniče tvrđave, generale Veterani217 i vi Nemci i Mađari, primite na znanje sledeće: sada je došla islamska vojska i opkolila vas je. Jasno je da, zahvaljujući preuzvišenom Bogu, niste u stanju da se suprotstavite gazijama moćnog islama. Stoga, ako više volite život i ako zaželite da predate i napustite kasabu, biće vam data milost i s mirom ćete otići u za vas bezbedne krajeve. A ako tako ne bude, odluka da se borite biće u suprotnosti s našom namerom. Dan-dva kasnije ostaćete bez snage i tražićete da vam poštedimo živote, ali vam se tada neće dati milost i svi vi ćete, ako Bog dâ, biti pobijeni, a naročito ćeš ti [zapovednik tvrđave] i nemački oiciri biti umoreni uz najstrašnije muke”.218 Osmanlije su, očekujući odgovor, nastavile pripreme za opsadu. Prva linija hrišćanske odbrane bila je daleko ispred jendeka tvrđave, pa su zato i janičarski zakloni morali da budu udaljeni, što je znatno otežavalo opsadu. Iza položaja janičara podignute su tabije na koje je u toku večeri raspoređena artiljerija, uglavnom topovi 214 Isto, 565. 215 Isto, 565-567. 216 Isto, 609; Silâhdar, 514; Defterdar, 48; Râşid, 125; T. E. Continuati, 1024; Bizozeri, 15; Arneth, 121. 217 Silahdaru nije bilo poznato da je Veterani već napustio Niš. Prim. aut. 218 Silâhdar, 514. 52  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA baljemezi. Tri topa su odmah podignuta na lafet, za slučaj da niški garnizon počne s bombardovanjem pre nego što osmanska vojska završi sve pripreme. U sumrak se iz Niša vratio zaim Kabakulak Ahmed-aga, poreklom Mađar, koga je veliki vezir, kao znalca jezika, poslao s pozivom na predaju. On je okupljenima u ve- zirovom šatoru saopštio da ga je Štaremberg ispratio ironičnim i uvredljivim rečima kako ne razume turski te da neće ni da ga sasluša, niti da čita Keprilijevo pismo.219 Veliki vezir je istog časa naredio da se džebedžijama podele itilji, pijuci i lopate i izda znak za napad. Opsada Niša počela je u noći između 16. i 17. avgusta.220 U tom trenutku pod gradom se nalazilo najverovatnije preko 50.000 ljudi, a taj broj se i dalje povećavao.221 Albanske jedinice skopskog seraskera, rumelijskog beglerbega i pritežavaoca sandžaka Prizren i Dukađin, koje su brojale do 15.000 ljudi stigle su 17. avgusta i ulogorile se na Viniku, pokraj sivaskih i turkmenskih odreda.222 Njima je 18. avgusta naređeno da ne ulaze u meterise već da čekaju dalja naređenja u vezi mogućeg po- kreta u pravcu Jagodine. Tog dana logorom se pronela vest da se jake hrišćanske snage okupljaju na jagodinskom polju. Pričalo se da nameravaju da noću izvrše napad na osmanski logor i tako pomognu opsednutima u niškoj tvrđavi.223 Vest o grupisanju neprijateljskih jedinica kod Jagodine potvrdio je dva dana kasnije Katana Mustafa-beg koji se upravo vratio iz tog kraja.224 Gvido Štaremberg je takođe bio obavešten o pokretu austrijskih odreda pa je verovatno zbog toga naredio da se 18. avgusta izvrši opšti napad na janičarske rovove kako bi, dok još nije potpuno ojačana, bila ugrožena turska linija opsade. Negde u vreme popodnevne molitve hrišćanska pešadija je, potpomognuta s više od osam sto- tina konjanika, izašla iz zaklona i izvršila juriš na položaje osmanske pešadije. Uspela 219 Isto, 514, 518; Defterdar, 48; Üsküdarî I, 609; T. E. Continuati, 1024; Arneth, 121 upor. Протић, „Одломци”, 170. Silâhdar, 514, koji u celosti prepisuje sadržaj Keprilijevog pisma, navodi kako je Štaremberg još rekao Mađaru Ahmed-agi: „Vi ste naši gosti, ako želite dođite nam odmah da vas počastimo gozbom“. 220 Üsküdarî I, 567; Silâhdar, 514; Bizozeri, 15; Arneth, 121; Gerba, 174. 221 Gvido fon Štaremberg procenio je broj Osmanlija na 40 najviše 50.000 (Diersburg, 252). Drugi zapadni izvori govore o 60.000 vojnika (Arneth, 120; Ивић, Историја Срба, 294; Станојевић, Србија, 178; Самарџић, Француска, 171), koliko ih je zaista i trebalo biti na ovom delu ratišta, ali svi nisu bili angažovani u opsadi Niša; deo je odmah upućen na Moravu, u susret neprijatelju, ili još dalje ka Beogradu, radi izviđanja, a deo je stigao tek uoči osvajanja grada. Garzoni, 382, očigledno preteruje kada piše da je bilo 70.000 vojnika. 222 Üsküdarî I, 568-569; Prema austrijskim saznanjima, jedinice prispele s Kosova brojale su između 12.000 i 15.000 vojnika. Diersburg, 247 (pismo markgrofa Ludviga Badenskog caru Leopoldu I, poslato iz Jagodine 28. avgusta); Silâhdar, 514-515, očito preteruje kada navodi broj od 20.000 Albanaca. 223 Üsküdarî I, 578-579. 224 Isto, 574. 53  je da se domogne njenih rovova i da joj u borbi prsa u prsa nanese velike gubitke.225 Štaremberg je obavestio Veteranija da su tom prilikom njegovi vojnici izvršili pravi masakr, ali da su se morali povući jer je Osmanlijama stiglo pojačanje iz logora.226 Janičarima su prvi pritekli u pomoć serdengečdije, oni koji su se oprostili s glavom ili, kako su ih zvali neki zapadnjaci, izgubljena deca,227 vojnici zaduženi za najopasnije borbene akcije. Za njima je jahalo oko stotinu Turkmena i čarkadžije sivaskog valije. Vojska Sivasa sukobila se s hrišćanskom konjicom i potisnula je na polazne položaje, dok su ostali naterali pešadiju u bekstvo.228 Štaremberg je obavestio da je, prilikom povlačenja, imao oko dvadeset poginulih i šezdeset ranjenih.229 Uskudari navodi oko trideset poginulih i nekoliko zarobljenih.230 Branioci Niša posle ovog neuspelog pokušaja proboja turske opsade nisu više napuštali utvrđene položaje. Preostalo im je samo da čekaju pomoć sa strane. U narednih sedam dana topovske salve i udari đuladi i granata (kumbara) potresali su meterise bez prestanka. Odnos snaga branilaca i napadača se, za vreme ovih žestokih borbi, nije promenio, i pored toga što su turske posade bile ojačane svežim borcima.231 Ni jedni ni drugi nisu uspeli da potisnu protivnika sa položaja koje je zauzeo niti da pomere napred svoje zaklone. Turci su pretrpeli veće gubitke 20. avgusta, kada su pokušali da osvoje jedan hrišćanski meteris. Od eksplozija mina postavljenih ispod opkopa odleteli su u vazduh i oni i meteris.232 Snažan otpor branilaca i neeikasnost osmanskih jedinica zabrinuli su velikog ve- zira, kome se žurilo zbog predstojeće zime. On je obrazloženje za neočekivano dugu opsadu potražio od Ali-age, zapovednika janičarskog odžaka, koga je posetio u nje- govom bastionu. Nakon toga zakazao je savetovanje svih vojnih zapovednika, kako bi se pronašao način da se grad osvoji.233 Za vreme savetovanja, 24. avgusta, hrišćanska artiljerija i dalje je bombardovala položaje janičara. Jedan od njenih topova, međutim, eksplodirao je prilikom paljbe i pobio posadu koja ga je opsluživala. Janičari su iskoristili metež koji je nastao, krenuli 225 Isto, 572. 226 Diersburg 251-252, upor. Gerba, 175; T. E. Continuati, 1024; Arneth, 121. 227 Божић, „Француски дневник”, 193. 228 Üsküdarî I, 573. 229 Diersburg, 252, upor. Gerba, 175. 230 Üsküdarî I, 573; Silâhdar, 515, preuveličava broj poginulih, kako u toku borbi tako i za vreme povlačenja. On beleži da je osmanska konjica posekla čak 200 ranjenika pre nego što su se domogli kapije tvrđave. O ispadu branilaca iz grada kratko pišu Râşid, 125 i Brlić, Freiwillige, 80. 231 Janičarima je stiglo pojačanje iz Trakije, iz kadiluka Drama. Üsküdarî I, 574-575. 232 T. E. Continuati, 1024. 233 Üsküdarî I, 576. 54  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA u juriš i osvojili tabiju i šarampov. Posle toga mogli su da pomere pešadijske i artilje- rijske zaklone bliže gradu od koga ih je delio još samo jendek i linija meterisa. Istog dana su i sivaski zaimi i timarnici pogodili minaret u sredini niške tvrđave. Danima pre toga ovaj položaj zadavao je dosta muke napadačima jer su ga hrišćani koristili kao osmatračnicu za određivanje položaja osmanskih jedinica i navođenje svoje ar- tiljerije. U istom topovskom napadu sravnjen je i bastion koji se nalazio u blizini. Ispaljeno đule prešlo je duž celog bastiona i pokosilo više od deset branilaca.234 U to vreme, jedan deo austrijskih snaga napustio je Jagodinu i ulogorio se kod Paraćina, verovatno s namerom da pritekne u pomoć niškom garnizonu. Strahujući od napada veliki vezir je poslao Turkmene i serdengečdije, da čuvaju okolinu Ražnja i Aleksinca. Međutim, prema izveštaju Katana Mustafe-bega i Kurd-paše, ćustendilskog sandžakbega, koji su nadzirali logor kod Paraćina, ovi odredi su se vratili natrag u Jago- dinu, saznavši za dolazak Tatara.235 Tatarska vojska predvođena kalgaj-sultanom Devlet Girajem, prestolonaslednikom Krimskog hanata, prešla je Dunav kod Nikopolja i brzo napredovala ka Vidinu.236 Borba za Niš nije jenjavala ni naredna dva dana (25 - 26. avgusta). Turci su, ohra- breni prethodnim uspesima, držali grad pod neprekidnom artiljerijskom paljbom. Prema opisu jednog od učesnika na austrijskoj strani, neprijateljska đulad letela su na sve strane, pa je jedna kugla prošla kroz krevet majora Herbervila, a druga odnela noge lakeju koji je pošao da donese piće generalu Štarembergu.237 Sudbina grada konačno je rešena povlačenjem svih odreda Habzburške monar- hije s Morave. Sukobljene strane bile su obaveštene o ovome već 26. avgusta. Prema iskazu jednog „jezika” iz Niša, ili možda prebega, Gvidu Štarembergu je stigla poruka da pomoći koju je obećao general Veterani neće biti.238 Ludvig Badenski je i zvanično, pismom od 27. avgusta, obavestio Štaremberga da je na savetovanju generala u Ja- godini odlučeno da se Niš i Vidin prepuste Turcima, a da on brani grad dok može, ne žrtvujući pri tom posadu. Sve raspoložive snage, otprilike 14.000 ljudi, trebalo je prebaciti u Erdelj, jer je pretila opasnost da Imre Tekeli, posle pobede kod Cerneštija 21. avgusta, prodre u gornju Ugarsku i podigne ustanak.239 234 Isto, 578. 235 Ćustendilski sandžakbeg Kurd-paša je ceo dan proveo sakriven u hrastovoj šumi, motreći na hrišćanske jedinice. Kada je pao mrak, jedan od njegovih uhoda uhvatio je „jezik”, od koga je veliki vezir kasnije dobio korisna obaveštenja o stanju u austrijskom logoru. Kurd-paša je nagrađen tako što je dobio na uživanje i prihode Kruševačkog sandžaka. Isto, 605. 236 Isto, 579. Prema Zakonu Džingiz-hana kalgaj je trebalo da bude hanov brat. U ovom slučaju, međutim, kalgaj Devlet Giraj bio je sin tatarskog hana Selima Giraja. 237 T. E. Continuati, 1025. 238 Üsküdarî I, 581. 239 Diersburg, 255; Gerba, 175-176; Fessler, Geschichte von Ungarn, 480; Ивић, Историја Срба, 294. 55  Austrijske snage u Erdelju predvođene generalom Donatom Hajzlerom sukobile su se na polju kraj Cerneštija s vojskama silistrijskog valije Ahmed-paše Čerkeza i Imre Tekelija. Bitka nije trajala dugo jer je ujedinjena osmansko-tatarsko-mađarska vojska iznenadila protivnika s leđa.240 Uprkos tome, gubici su bili veliki na obe strane. Poginuli su Ahmed-paša Čerkez i grof Mihalj Teleki, koga je Leopold I postavio za erdeljskog kneza. Turci su zarobili i zbog izdaje pogubili Konstantina Balačana, zeta bivšeg vlaškog kneza Šerbana Kantakuzena, a njegovu glavu poslali u Bukurešt kao opomenu ostalim neposlušnim vlaškim plemićima. Takođe su zarobili generala Haj- zlera i osamnaest visokih zapovednika i zaplenili trideset topova s municijom.241 Na vest o porazu austrijskih snaga, albanske jedinice, dotada angažovane samo kao četedžije, pojačale su opsadu Niša. One su ušle u novopodignute meterise kod Vidin-kapije, u kojima su postavljena dva baljemeza i sedam-osam šahi topova.242 Branioci su celog dana bili izloženi izuzetno jakoj paljbi, tako da je čak i general Štaremberg bio ranjen u nogu kamenim đuletom.243 Sutradan je borba nastavljena zauzimanjem jednog isturenog hrišćanskog položaja. Turci su, prema nemačkom opisu ovog događaja, ubili 24 Nemca i nekoliko mađarskih zastavnika, a zatim su u znak slavlja ispalili tri plotuna i razvili sve zastave. Sa osvojenog položaja ubacili su u grad strelu s porukom o porazu i zarobljavanju generala Hajzlera i njegovih zapovednika kod Cerneštija.244 General Štaremberg držao je u tajnosti i ovaj poraz i odluke savetovanja u Jago- dini, kako bi što duže održao borbeni moral svojih vojnika. Prispelu poruku je zato predstavio kao ratno lukavstvo neprijatelja, objavivši uz to svojim vojnicima da im Ludvig Badenski, navodno, stiže u pomoć sa 60.000 vojnika.245 U podnevnim časovima 28. avgusta, od eksplozije granate izbačene s janičarskih položaja, zapaljeno je nekoliko visokih i bogatih niških saraja. Vatra se proširila, pa su branioci s teškom mukom uspeli da je ugase. Janičari su sutradan, 29. avgusta, zauzeli hrišćanske rovove i prišli sasvim blizu jendeka. Kao pojačanje očekivali su sveže snage 240 Silâhdar, 525, koji je učestvovao u borbama u Erdelju, navodi 15.000 Osmanlija, 10.000 Tekelijevih Mađara, 3000 vojnika vlaškog kneza Konstantina Brankovana i 20.000 Tatara. Hajzlerova vojska brojala je 4000 Nemaca, 6000 Mađara i nekoliko hiljada hajduka i erdeljskih razbojnika, ukupno oko 16.000 vojnika. Üsküdarî I, 585, piše da je Hajzler imao oko 12.000 vojnika, dok Defterdar, 48 i Râşid, 125, pominju čak 18.000. 241 Silâhdar, 527-528; Üsküdarî I, 585-587; Diersburg, 128; Arneth, 119-120; Fessler, Geschichte von Ungarn, 478. Ejalet Silistrija i položaj serdara na tom delu ratišta, dodeljen je Findik Mustafa-paši. Üsküdarî I, 597. 242 Üsküdarî I, 579-581; Silâhdar, 515; Uskudari navodi da je radi podizanja novih meterisa raspisan tzv. „namet na torbu”, kojim su opterećene sve muteferike, čauši, činovnici Divana, i odžaci spahija i silahdara. Namet je sakupljan na licu mesta i predavan u skladište municije. 243 T. E. Continuati, 1025; Arneth, 122, upor. Протић, „Одломци”, 170. 244 Isto. 245 T. E. Continuati, 1025. 56  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Hrišćanska artiljerija u akciji iz Dijarbekira i zaostale anadolske odrede koje je terao Kemankeš Ahmed-paša. Ove jedinice upravo su stigle pod Niš i smestile se južno od tvrđave.246 Dana 30. avgusta, nastavljeno je bombardovanje grada, ali bez većih rezultata. To je navelo velikog vezira da ponovo obiđe borbene položaje svoje vojske, obodri je i nagradi zaslužne.247 Juriš na bedeme nije bio moguć jer sâm jendek još uvek nije bio zauzet. Zakloni albanskih jedinica nalazili su se blizu zidina, ali ne dovoljno. Zato je odlučeno da se konačan napad odloži sve dok se ispod gradskih jendeka ne iskopaju lagumi i postave mine.248 Branioci grada su, za to vreme, uprkos nepodnošljivoj žezi i sparini, neprestano držali pod paljbom janičarske zaklone. Danju su ih bombardovali sepet-kumbara- ma249, a noću ručnim granatama, nanoseći im velike gubitke u ljudstvu.250  246 Üsküdarî I, 582-583; Defterdar, 48. 247 Üsküdarî I, 584. 248 Isto, 594. 249 Vrsta bombe u mreži od pletenog pruća. 250 Isto, 593. 57  Osmanske borce su zbog dugotrajne opsade obuzeli nemir i nezadovoljstvo. Pojavili su se i prvi begunci, iako su se ordijski šejh251, propovednici i druge ugledne verske ličnosti trudili da održe borbenost i pregalaštvo u ime „presvetle vere”. Logorom su, u atmosferi opšte bespomoćnosti i straha od gladi počele da kruže razne glasine koje su još više uticale na raspoloženje ljudi. Među svetinom su se raspredale priče o tome kako su za visok moral i istrajnost branilaca bili najzaslužniji, upravo njihovi sveštenici, koji su uspeli da zapale verski žar kod vojnika. Oni su ih, navodno, neprestano obilazili i bodrili da istraju u veri, pa čak, ako treba, i da živote polože za odbranu hrišćanstva.252 Čaršijske glasine potkre- pljivale su izjave prebega, prema kojima je Štaremberg navodno govorio da „oni koji žive u čvrstoj hrišćanskoj veri, čuvaju i štite slavu Hristovu, sluge Hristovog bogosluženja, ne mogu da predaju tvrđavu dok god idu njegovim putem”, ili: „Ako se već ne nadam pomoći od odreda [iz Jagodine], u tvrđavi imam dosta vojnika, provijanta i municije i ne treba mi ništa više. Nemam nameru da predam ovu tvrđavu dok svi ne izginemo u borbi!”253 Gvido fon Štaremberg je, zaista, imao više nego dovoljno municije i hrane, ali ne i dovoljno ljudstva. U pismu Veteraniju od 21. avgusta žalio se da mu je mnogo zapovednika bolesno i da ih svakoga dana sve više oboljeva, a uz to da nije zadovo- ljan dejstvom artiljerije.254 U svakom slučaju, Štaremberg nije imao nameru da, radi odbrane grada, žrtvuje vojnike. Cilj mu je bio da što duže zadrži Turke pod Nišom i uspori njihov pohod. Uz to se verovatno nadao i nekoj pomoći sa strane jer su se, po okolnim planinama i pećinama, zajedno s narodom u zbegu i zaostalim Nemcima i Mađarima, skrivale i hajdučke družine koje su skoro svakodnevno pokušavale da se probiju do grada. Kako se u tom trenutku osvajanje tvrđave još uvek činilo neizve- snim, zapovednik Niša nije ni razmišljao o predaji. Većina osmanskih vojnika, više gladna nego sita, s nestrpljenjem je očekivala konačan pad grada. Zaplenjeni Hajzlerovi barjaci koji su s velikom pompom doneti pod Niš 31. avgusta popravili su raspoloženje u logoru. Oduševljena vojska je uz tri topovske i puščane salve, naopako postavila na vrh meterisa sedam papinih zastava 251 Od vremena druge vladavine Mehmeda Osvajača (1451-1481), a verovatno i ranije, u svakom osmanskom pohodu učestvovao je ordijski (armijski) šejh, čiji je zadatak bio da, molitvama i propovedima, podstiče borce na Sveti rat. Pored verske, pružao im je i moralnu i psihološku podršku i na taj način im pomagao da se suoče sa strahotama rata. Za armijskog šejha obično je imenovana istaknuta verska ličnost u Carstvu, starešina uticajnog derviškog reda, čuveni propovednik (vaiz) ili neki drugi visoki pripadnik uleme. Ekin, „Ordu Şeyhliği”, 171. 252 Üsküdarî I, 594, posebno ističe jednog katoličkog sveštenika koji je bio najvatreniji u bodrenju branilaca da izdrže do kraja i da ne predaju tvrđavu ni po koju cenu. Radi se, navodno, o svešteniku iz nekog niškog sela koji je bio nadređen ostalim katoličkim sveštenicima. Njegovo ime nam nije poznato; sigurno je jedino da to nije bio Toma Raspasanović, najistaknutiji predstavnik katoličkog klera u Nišu, jer je on 14. avgusta napustio grad zajedno s Veteranijem. 253 Isto 581, 592-594. 254 Diersburg, 252, upor. Arneth, 122; Gerba, 175. 58  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA sa slikom Feniksa, optočenih srmom, i petnaest krstaš-barjaka,255 kako bi pokazala niškoj posadi da će i grad, koji opsedaju već petnaest dana, uskoro pasti.256 Kao od- govor branilaca, odmah su se, takođe uz trostruku salvu topova i pušaka, na bedemi- ma tvrđave zavijorili turski barjaci, zarobljeni u prošlogodišnjoj bitki za Niš.257 Ovo, međutim, nije pomutilo veliko slavlje Osmanlija jer je razloga za šenlučenje bilo više, ordijom se uveliko pričalo da je Vidin, nakon sedmodnevne borbe, konačno pao.258 Opsadu Vidina započeo je zapovednik dunavske lotile Mecomorte Husejin-paša, 23. avgusta. On je najpre osvojio palanku Florentin i zarobio celokupnu posadu od sto ljudi, a zatim je s lotom od 120 čamaca i nekoliko galera doplovio do grada i počeo da ga bombarduje. Artiljerijska paljba trajala je danonoćno da bi koji dan kasnije, dolaskom snaga vidinskog seraskera Dursun Mehmed-paše, valije Karamana, bila potpomognuta i dejstvima s kopna. Tvrđava je najzad, 25. avgusta, razmeštanjem kalgaj-sultana Devlet Giraja i tatarske vojske na vidinskom polju, bila opkoljena i s treće strane.259 Kada je poručnik Hompeš, zapovednik Vidina, sedmog dana opsade, 29. avgusta, primio vest o Hajzlerovom porazu u Erdelju, istakao je belu zastavu i zatražio milost.260 Tvrđavi je dat aman pod uslovom da posada ostavi sve oružje, topove, municiju i provijant i pešice napusti grad. Više od hiljadu carskih vojnika zaputilo se ka Smederevu, dok je raja, prema uslovima predaje, ostala u Vidinu.261 Nekada značajan dunavski lučki i trgovački grad, s oko 3000 kuća, s velikim brojem zanatskih radnji, hanova i magacina, drugu uspostavu osmanske vlasti dočekao je ra- zoren, sa svega 200 do 300 kuća i nekoliko dućana. Razlog je, više od sedmodnevnog turskog bombardovanja, bilo austrijsko utvrđivanje grada, kada je ogroman broj kuća porušen kako bi se iskopali rovovi i napravio brisani prostor oko tvrđave.262 Posle pada Vidina, posade Kladova i Golupca su, ne sačekavši dolazak osmanske vojske, pobegle u Smederevo.263 Jedino je ljudstvo Adakalea, utvrđenog ostrva na ula- 255 Silâhdar, 528. 256 Üsküdarî I, 587; Silâhdar, 516; o slavlju u osmanskoj vojsci obaveštavaju i Defterdar, 49, odnosno Râşid, 126, ali kao datum pogrešno navode 1. septembar. 257 Üsküdarî I, 588. 258 Silâhdar, 516; Üsküdarî I, 598. 259 Üsküdarî I, 599; Diersburg, 256-257. 260 Bizozeri 16, smatra da je opsada Vidina trajala četiri dana, od 25. avgusta, a Diersburg, 131, pet dana. Verovatno je Ивић, Историја Срба, 295, prihvatio Dirsburgovo mišljenje, kao i podatak da je opsadu počeo rumelijski paša, što nije tačno jer se on sve vreme nalazio kod Niša. Самарџић, Француска, 172, piše da su borbe trajale dva dana. 261 Üsküdarî I, 600, prema detaljnom izveštaju koji je o ovoj opsadi sastavio Dursun Mehmed-paša i poslao velikom veziru; Hazine 1468, 131a; Fessler, Geschichte von Ungarn, 480. 262 Катић, „Пут”, 113. 263 Üsküdarî I, 608. 59  zu u Đerdapsku klisuru, preko puta Oršave, bilo odlučno da nastavi borbu. Tako je, „zbog srećnih vesti o osvajanju svih palanki na srednjem krilu264 do Niša, zatim Erdelja i tvrđave Vidin, za muslimanske gazije u padišahovoj ordiji nastupio veliki praznik. Svi su ponovo živnuli i počeli da se raduju, jer te vesti su došle kao melem na ranu, i svaki vlasnik čadora se oslobodio zebnje i straha i postao smiren”.265 Novo ohrabrenje doneo je i pad Bihaća. Glasnik Topal Husejin-paše, bosanskog valije, došao je 2. septembra pod Niš i podneo izveštaj o srećnom ishodu, nakon čega je bogato nagrađen.266 Istog dana razdeljeno je još poklona i više od stotinu počasnih hilata za begove, čorbadžije i buljubaše egipatske vojske. Tri hiljade „padišahovih ro- bova” konačno je stiglo na ratište. Oni su svečano, u alajima, prodeilovali pokraj šatora velikog vezira i time priveli kraju okupljanje osmanske vojske.267 Narednog dana pod Niš je stigao Badir-aga, vezir tatarskog hana Selima Giraja, s prethodnicom od 10.000 ljudi. Tatarska prethodnica je bez zaustavljanja nastavila prema Aleksincu gde joj je određeno konačište, dok je Badir-aga sa svitom ostao u logoru da sačeka dolazak Selimovog sina, kalgaj-sultana Devlet Giraja.268 Već idućeg dana, 4. septembra, pojavio se kalgaj-sultan s 30.000 vojnika.269 Veći deo kalgajevih Tatara, takođe je poslat u aleksinački kraj da goni zaostale hrišćanske odrede, dok je manji ostao u ordiji kao pratnja Devlet Giraju i Badir-agi.270 U osmanskom logoru počele su užurbane pripreme za gozbu, kojom je trebalo svečano obeležiti dolazak tatarske vojske. Najpre je raščišćen prostor oko šatora ve- likog vezira; uklonjeno je nekoliko velikih šatora i sanduka državne blagajne, a na njihova mesta postavljeno je pet manjih šatora za tatarske prinčeve i veći broj sofri za običnu vojsku. Za kalgaj-sultana, Badir-agu i najvažnije uglednike, predviđeno je mesto u šatoru Mustafa-paše Keprilija. Glavnom vojnom mesaru zapoveđeno je da zvaničnicima osmanske vojske, pisarima Divana i njihovim pomoćnicima, muteferi- kama i gedikli čaušima podeli hiljadu ovaca i petsto volova da ih ispeku.271 264 Orta kol, područje centralne i zapadne Bugarske, kroz koje prolazi Carigradski drum. 265 Üsküdarî I, 598. 266 Isto, 601. 267 Isto; Silâhdar, 516; Defterdar, 48. 268 Krimski han Selim Giraj iznenada je oboleo od crvenog vetra pa je ostao u Istanbulu gde ga je lečio Jevrejin Nuh čelebija, glavni lekar na dvoru sultana Sulejmana II. U pohodu ga je zamenio sin Devlet. Silâhdar, 511, 532. 269 Üsküdarî I, 601; Silâhdar, 516. Broj od ukupno 40.000 Tatara pristiglih u osmanski vojni logor prvih dana septembra, potvrđuje i pismo ambasadora Francuske Kastanjer de Šatonefa. (Самарџић, Француска, 171). 270 Üsküdarî I, 601-602; Silâhdar, 516; Defterdar, 50-51 i Râşid, 127, takođe beleže dolazak tatarske vojske, uz pogrešno datiranje. 271 Üsküdarî I, 602-603. 60  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Mnogi zauzeti ovim pripremama kao da su zaboravili na borbe koje su bile u pu- nom jeku. Janičari su bezuspešno u toku poslepodneva pokušavali da zauzmu jendek tvrđave. U jednom trenutku uspeli su da minom otvore rupe na nekoliko šarampova, pa su krenuli u juriš. Branioci su, međutim, na vreme primetili ova oštećenja te su se u velikom broju okupili na tim mestima i uspeli da odbiju turski napad.272 Borba je nasta- vljena i narednog dana bez većih promena. Stalna artiljerijska paljba potresala je zidove grada, ali detonacije topova i pušaka nisu omele svečani ručak. Ćehaja i age velikog vezira, age spahijskog i silahdarskog odžaka, spahije i silahdari, muteferike i čauši, uputili su se ka šatoru kalgaj-sultana da mu svečano uruče poziv za gozbu. I dok je ručak kod velikog vezira tekao prema pravilima protokola, uz prijatan razgovor i razmenu skupocenih poklona, onaj na trgu pretvorio se u opštu pometnju, lomljavu i otimačinu mesa, u kojoj su mnogi ostali kratkih rukava. „Kada je tatarska vojska povicima pozvana na pečenje koje je spremljeno na sredini trga, svi su jurnuli napred, i tako krenuli da grabe da oni koji su bili na kraju stola od pečenja nisu videli čak ni ražnjeve. Tatari koji su ugrabili svoju lovinu, ne zaustavljajući se ni za tren, odjurili su brzinom konja natrag u svoje alaje”.273 Tatari su se nakon gozbe uputili za svojim jedinicama prema Beogradu, pošto su od Katane-bega stigle vesti da su se Austrijanci povukli iz većine mesta južno od Dunava.274 Jedino je još niška posada, ostavljena duboko iza linija odbrane carske vojske, zadržavala Mustafa-pašu Keprilija u njegovom pobedonosnom pohodu. 272 Isto, 602; Silâhdar, 516. 273 Üsküdarî I, 603. 274 Isto, 596. 61  IZA VATRENE LINIJE Osmanski logor nalazio se na niškom polju, na bezbednoj udaljenosti od tvrđave i pr- vih borbenih redova. Svojim izgledom podsećao je na arhitektonski savršeno uređen grad, s centralnim trgom i pravilno prosečenim ulicama. U sredini je bio šator ve- likog vezira, najveći i najraskošniji od svih.275 Sastojao se od više odaja; prednje su bile namenjene održavanju audijencija, ratnog veća i Divana, a zadnje su bile pri- vatne prostorije vezira i njegove posluge. Unaokolo su bili postavljeni šatori najviših zvaničnika i državne blagajne. Ceo ovaj prostor bio je okružen visokim zidom od platna u bojama islama i Osmanove dinastije, zelene i crvene. Bilo je to srce ratnog logora koji je smatran svetim mestom, ne samo zbog prisustva zastave i plašta Pro- roka Muhameda i mača halife Omara, već i zato što je rat, a pogotovu ovaj protiv saveza četiri hrišćanske države na čelu s papom, bio sveta dužnost svih muslimana. Izvan ovog dela nalazili su se šatori brojnih administrativnih službenika i provincij- skih paša s pratnjama. Na desnom i levom krilu smeštena je sultanova konjica, dok su u pozadini bili komora i pomoćne službe, zanatlije i trgovci. Zanatlija sa službom u vojsci, tzv. ordudžija, bilo je više stotina: čizmedžija, čakširdžija, samardžija, potkivača, sarača, bakalina, berbera, svećara, pekara, kuvara i drugih. Uzimani su, po pravilu, iz esnafa tri carska grada: Istanbula, Burse i Je- drena, ali u slučaju potrebe i iz provincija.276 Broj i vrstu zanatlija određivao je Divan pre početka pohoda, a izbor pojedinaca vršio je esnafski ćehaja i ugledni majstori. Troškove zanatlije koji je išao u pohod pokrivali su ostali članovi njegovog ceha. Na čelu svih ordudžija nalazio se ordudžibaša.277 Zanatlije su se u pohodu, kao i u miru, grupisale prema vrsti zanata, tako da je pozadina vojnog logora predstavljala pravu orijentalnu čaršiju odnosno bazar. Na njemu se, pored zanatskih proizvoda, prodavala hrana, roblje i drugi plen koji su četedžije donosile s pljačkaških pohoda. Bilo je to mesto na kome se, po pravilu, oku- pljala šarolika masa ljudi, različite boje kože, izgleda i odevanja i nepoznatog zani- manja, besposličara i varalica koji su pratili vojsku u potrazi za dobrom zaradom. Oni su boravili dalje od glavnog osmanskog logora i vojne pijace. Skloni širenju glasina, sedeli su pod svojim, na brzu ruku sklepanim, nadstrešnicama ili se muvali po pijaci nudeći raznovrsnu robu, prepričavali izmišljene priče, tumačili raznorazna znamenja 275 Üsküdarî I, 566. 276 Зиројевић, Цариградски друм, 68. 277 Kapukulu Ocakları, I, 369. Sözlük II, 728; Lûgat, 240-241. 62  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA na ovaj ili onaj način i time davali ton ordijskoj čaršiji. Misleći isključivo na sopstvenu dobit i ćar, bili su čas za borbu do potpune pobede, a čas za povlačenje. Niko od njih, kao ni većina ljudi u ordiji nije osetio pravi teret borbi vođenih u neposrednoj blizini. Jedine žrtve dotadašnjih sukoba bili su pripadnici janičarskog i tobdžijskog odžaka, koji su bili smešteni na obali Nišave, bliže tvrđavi. Vojnički šatori bili su podignuti u krug, oko šatora zapovednika buljuka. U centru svakog buljuka nalazila su se vidno istaknuta znamenja orte kojoj je pripadao, oružje i veliki kazan u kome su pripremani obroci za sve njegove članove. U janičarskom logoru, za razliku od ostatka osmanske, kao i većine evropskih vojski, vladali su red i disciplina, koji su izazivali čuđenje zapadnih savremenika. Prema svedočenju jednog od njih, Lorana d’Arvjea (1635-1702), ono što je najviše privlačilo pažnju „bila je tišina koja je vladala među ovim mnoštvom ljudi i životinja. Čuli su se samo koraci i ništa više. Niko ni sa kim nije raspravljao, niko nije dizao galamu, niko se nije svađao. Svi su samo mislili na svoju dužnost i svi su je obavljali do te mere revnosno, razborito”.278 Sultanova pešadija smenjivala se u rovovima, dok su tovarni konji po nekoliko puta dnevno išli od šatora do prvih meterisa, prenoseći vodu, hranu i ranjenike. Ranjenici su previjani i lečeni u šatorima vojnih lekara, ranara (cerrâh), koji su formacijski pri- padali janičarskom odžaku. Na čelu lekara bio je izvesni Hamza-oglu, izuzetno cenjen zbog svoje veštine čišćenja rana i melema koje je pripremao. Vojnici su tvrdili da rane koje on previje zarašćuju brže od povreda koje saniraju ostali lekari.279 Tih dana, u jeku najvećih borbi, u osmanski logor stizale su nove pošiljke hrane, pojačanja u ljudstvu, privođeni zarobljenici i podnošeni izveštaji uhoda. Pisari, računovođe i sudije obavljali su redovne administrativne dužnosti. Ordijski šejh i druge istaknute verske ličnosti, molili su se za pobedu islamskog oružja i podsticali posustale borce na Sveti rat. Kuvari, pekari, kasapi i bozadžije imali su pune ruke posla, kao i berberi, travari, kovači, terzije i drugi. Iz dana u dan, međutim, senka gladi sve više se nadvijala nad sultanovu ordiju. Ishrana mnogoljudne osmanske vojske bila je bitan faktor u planiranju rata, nje- govog početka, dužine trajanja i krajnjeg cilja. Zato se obezbeđivanju namirnica pris- tupalo s jednakom pažnjom kao i nabavci ratne opreme i oružja. U načelu, ishrana armije u pohodu, padala je na teret stanovništva, koje je bilo dužno da ovu oba- vezu ispunjava u naturi ili u novcu. Provijant je prikupljan putem prinudnog otkupa, o čijem razrezivanju su se starali kadije i druge lokalne vlasti. Poverenici odgovarajuće državne kancelarije – mevkufata, primali su žito i skladištili ga u ambare. Ista kancelarija 278 Р. Самарџић, Београд, 677. 279 Üsküdarî II, 20b. Za lečenje zagnojenih površinskih rana, zaustavljanje krvarenja, ublažavanje bolova i pripremu melema protiv gangrene najčešće su korišćeni sandalovo ulje, varzilo, mirta, ruzmarin, slačica i naročita vrsta gline s ostrva Lemnosa. O farmakološkim preparatima u Osmanskom carstvu vid. Катић, Татјана, „Попис османске дворске апотеке из 1714. године”, Мешовита грађа XXVII (2006) 253-271. 63  ubirala je novčane prihode od izvanrednih nameta i običajnih tereta (avarız-i di- vaniyye ve tekâlif-i öriyye),280 kao i od drugih poreza, kojima je otkupljivala hranu i podmirivala troškove njenog prevoza.281 U vreme pohoda, vojna intendantura na čijem čelu je bio nuzul-emin, imala je zadatak da deli sledovanja vojsci za jedan ili više dana, zavisno od ratnih operacija, ili da im daje novac s tim da se oni snabdeju namirnicama na vojnoj pijaci. Nuzul-emin brinuo je o ishrani kapukulu jedinica, pešadije (janičara, džebedžija, tobdžija, vozara topovskih kola) i šest eskadrona konjice, kao i o ishrani službenika administracije, dok su provincijske i najamničke trupe bile u nadležnosti svojih zapovednika. Raspodela provijanta konjičkim jedinicima Porte vršena je na sledeći način: pisari vojne intendanture napisali bi potvrde s podacima o kojoj količini žita se radi; sledo- vanja ječma za konje beležili su na crvenom papiru za sultanove spahije, a na žutom za silahdare.282 Potvrde za brašno i jednima i drugima pisali su na belom papiru. Za- tim bi ih nuzul-emin overio svojim pečatom i prosledio pisarima konjičkih odžaka, koji bi stavili svoj pečat. Izdavanje potvrda vršilo se po buljucima; svakom spahiji, odnosno silahdaru sledovala su dva dokumenta, jedan za njega, a drugi za konja.283 Vojska je pored brašna odnosno hleba, dobijala određenu količinu dvopeka, pirinča i mesa. Glavni kasapin vršio je raspodelu obroka mesa, koji su pripremani svakog dana. U tu svrhu u pohod su vođena stada državnih ovaca i goveda, od neko- liko desetina hiljada grla. Služba snabdevanja, međutim, nije mogla da obezbedi sav provijant za ljude i stoku jer se radilo o ogromnim količinama. Prosečan dnevni obrok osmanskog voj- nika sastojao se od oko 750 gr brašna odnosno kilogram hleba i 260 gr mesa.284 Ako je pod Nišom bilo oko 55.000 ljudi, to znači da je svakog dana trebalo obezbediti 55 tona hleba i 14,3 tone mesa. Ishrana životinja predstavljala je još veći problem, jer se srednja dnevna porcija za konja sastojala od 2-3 kg ječma ili zobi, 4-5 kg sena i 2-3 kg slame.285 Ako se prihvati da je broj konja i životinja za vuču predstavljao 2/3 od 280 Skup vanrednih novčanih i naturalnih dažbina, i radnih obaveza, koje su služile, pre svega, za podmirivanje troškova za vođenje rata. 281 Novac koji je serasker Halil-paša sakupljao na ime nadoknade za lake oklopnike (cebeli bedeliyyesi), u skopskom kraju, korišćen je za unajmljivanje ili otkup tovarnih konja u kadilucima Radomir, Strumica i Radovište. Üsküdarî I, 544. 282 Crvena i žuta boja bile su zaštitni znak sultanovih spahija, odnosno silahdara, koji su nastupali pod zastavama tih boja. 283 Üsküdarî I, 548. 284 Prosečan mesni obrok vojnika u Evropi iznosio je između 250 i 350 gr dnevno. Murgescu, „Ottoman Military Demand“, 308. 285 Perjés, „Army Provisioning”, 17. 64  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA ukupnog broja vojnika,286 znači da je u vreme opsade Niša trebalo obezbediti oko 370 tona hrane za stoku dnevno. Ovde nisu uračunata goveda i ovce, namenjeni za ishranu vojnika, koje je takođe trebalo prehranjivati izvesno vreme. Uobičajeno je bilo da se deo potreba životinja zadovoljava ispašom, ali to u ovom slučaju nije bilo moguće pošto je šira okolina Niša bila spaljena. Znatan deo poslova oko snabdevanja armije preuzimali su zato trgovci na veliko, koji su mesecima uoči pohoda, nabavljali i skladištili pirinač, kačkavalj, suvo ili usolje- no meso i ribu, maslo, duvan, čaj, kafu, med i slično. Za transport su obično unajmlji- vali kamile i mule od turkmenskih plemena u Anadoliji, ili brodove ako su se odlučivali za prevoz rekom. U ovom poslu prednjačio je relativno mali broj veletrgovaca iz gra- dova kao što su Istanbul, Izmir i Soija, ali su vojne potrebe bile tako velike da je bilo mesta i za druge. Seljaci su dolazili u ordiju radi prodaje viška svojih poljoprivrednih proizvoda jer su na taj način dobijali gotov novac u kome su inače oskudevali. Cene su bile utvrđene da bi se sprečile špekulacije, ali se vodilo računa da ne budu mnogo ispod realnih jer tada ni trgovci ni stanovništvo ne bi bili motivisani za prodaju.287 Godina 1690. bila je osma godina rata na evropskom tlu. Stanovništvo, uveliko is- crpljeno od davanja, nije imalo dovoljno ni za sebe pošto su godine 1686-1689. bile istovremeno i godine nezapamćene gladi i skupoće.288 Prema svedočenjima savreme- nika i istraživanjima istoričara klime, poslednje dve decenije XVII veka obeležila su vrela i izuzetno kišovita leta i izrazito hladne zime. U većem delu jugoistočne Evrope prvi sneg pao bi već u oktobru, da bi od novembra do kraja februara sve bilo pokriveno debelim snežnim pokrivačem. Duge i hladne zime dovele su do niza loših žetvi i pojave gladi širom Evrope.289 U jesen 1690. godine u bugarskim krajevima, koji su bili najbliži ratištu, nije više imalo šta da se prikupi, tako da je osmanska vojska već kod Plovdiva osetila nestašicu hleba. Kancelarija za inansije poslala je fermane kadijama i drugim lokalnim vlastima u kadilucima na putu od Harmanlija do Plovdiva. Zadatak ovih službenika je bio da obezbede dovoljno hleba, koji će raja da ispeče od svog brašna i da doveze sopstvenim 286 Prema Perješovim istraživanjima, konjanici su činili trećinu od ukupnog broja vojnika jedne armije. Međutim, pored osedlanih, bio je tu i ogroman broj tovarnih konja i drugih životinja za vuču. Uz to treba imati u vidu da su konji oicira dobijali veće obroke, od onih navedenih u tekstu. Uzevši sve to u obzir, broj životinja bio je samo za trećinu manji od broja ljudi. Isto, 14. 287 O ovoj široko rasprostranjenoj praksi ne svedoče samo osmanski izvori. Mnogi zapadni autori ističu da su seljaci prodavali bez ikakvog rizika brašno, med, puter i drugo na vojnoj pijaci i bili prilično zadovoljni zaradom. Murgescu, „Ottoman Military Demand”, 310. 288 Записи и натписи, 439, 441; Трифуновић, Очевици, 27; Бојанић, „Карпош“, 84. 289 Ágoston, Gábor, „Ottoman Conquest and the Ottoman Military Frontier in Hungary“, in A Millennium of Hungarian Military History [War and Society in East Central Europe vol. XXXVII; Atlantic Studies on Society in Change No. 114.], Boulder Co., 2002, 103. 65  kolima do vojnih postaja, radi prodaje po utvrđenoj ceni.290 U Plovdivu su se pojavili prvi špekulanti, koji su prodavali namirnice, posebno pirinač, po višim cenama od onih koje je utvrdila kancelarija za inansije. Pirinač srednjeg kvaliteta prodavan je za 150 do 160 akči, bolji za 180 akči, dok je država za ovaj poslednji propisala cenu od svega 80 akči po merici. Posle ponovljene naredbe o najvišoj ceni pirinča, trgovci su povukli robu iz prodaje, što je dovelo do njegove nestašice i porasta cena.291 Prvi ratni uspesi nisu poboljšali snabdevanje, čak je ono bilo i lošije. Austrijanci su spalili sve useve i nedozrelu letinu oko Niša, a stanovništvo okolnih sela, kao i ono kod Pirota i Bele Palanke nalazilo se u zbegovima. Zato je namirnice trebalo dovoziti iz Soije, ili iz još udaljenijih mesta, uz stalnu opasnost od hajdučkih napada. Jedan takav napad odigrao se u Kizilderbendu, početkom opsade Niša, 17. avgusta. Vest da je opljačkana povorka državnih i trgovačkih kola s provijantom izazvala je pravu pometnju na ordijskoj pijaci. Vojnici, koji nisu bili na položajima, sjatili su se oko trgovaca kako bi se snabdeli hranom, pošto su sledovanja, podeljena na prethodnim konačištima, bila na izmaku ili već potrošena. Čak i oni čija je ishrana bila na teretu države, otišli su na pazar jer, zbog stalnih nestašica, nisu više mogli da se nadaju obrocima od nuzul-emina. Hrane je bilo samo za janičare, dok su ostali morali da se za bednu državnu platu snabdeju kod preprodavaca.292 Velika potražnja dovela je do naglog porasta cena brašna i dvopeka, i nestašice svežeg hleba. Da bi spustio cene mevkufat je dozvolio slobodnu prodaju dela državnog brašna. Pored toga, vojni pekari su, istog dana, od brašna iz državnih zaliha ispekli velike količine hleba što je nateralo trgovce na vojnoj pijaci da smanje cene. Vrednost dvopeka je sa 17 pala na 10 para, odnosno 40 akči293 za oku. Ječma je, međutim, bilo tako malo da ga kancelarija mevkufata nije iz državnih zaliha iznela na tržište. Proda- ja državnog ječma trgovcima je bila strogo zabranjena pa je merica ove žitarice, koja je u jutarnjim satima iznosila 50 akči, nakon vesti o pljački u Kizilderbendu, porasla na 60 da bi do kraja dana dostigla cenu od 80 akči. Mevkufat je trgovcima odobrio najvišu cenu od 60 akči, ali se ona, kao ni ostale propisane cene, nije mogla održati. Oni bogatiji su kupovinom većih količina namirnica izazivali veštačke nestašice da bi potom iznosili robu iz zaliha i prodavali je po daleko višim cenama, najčešće za venecijanske dukate.294 Nestašice su privremeno prestale tek posle pet dana kada je stiglo 200 trgovačkih 290 Üsküdarî I, 524. 291 Isto, 542. 292 Isto, 570-571. 293 U vreme Keprilijevog pohoda, prema kursu koji je primenjivan u novčanim transakcijama na vojnoj pijaci, para je vredela 4 akče. Üsküdarî II, 48a. 294 Isto I, 570-571. 66  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA i 700 državnih kola s brašnom, ječmom i dvopekom. Ova količina bila je dovoljna za svega nekoliko dana.295 Kola trgovaca su odmah upućena na pijacu u pratnji jed- nog visokog janičarskog zapovednika, koji je trebao da spreči prodaju preprodav- cima i šićardžijama. Državni provijant smešten je većim delom kod šatora nuzul- emina, a manji deo poslat je na pijacu. Kako je ječma i dalje bilo malo, nuzul-eminu je naređeno da konjima janičarskih vodonoša daje samo polovinu dnevnog obroka, dok su ostalima sledovanja do daljnjeg ukinuta. Stoka je gladovala jer ni slame nije bilo u dovoljnim količinama. „Sirote životinje vrtele su se u krug kao da su derviši”.296 Još trista kola trgovaca stiglo je 26. avgusta. Ona natovarena stočnom hranom, pre svega ječmom, odmah su izdvojena iz karavana i poslata Portinim jedinicama uz naredbu da merica sme da se prodaje za najviše 60 akči. Tog dana je, međutim, ječma bilo toliko da se prodavao za 50 akči. Od ostalog provijanta, oka kafe je proda- vana za 160 akči, oka plesnjivog sira za skoro 50 akči, dok je merica pirinča koštala čak 2 groša297 odnosno 320 akči, ali se ni po toj ceni nije mogla naći nigde na pijaci. Istovremeno u Soiji je bilo jetinog pirinča u izobilju, ali su trgovci posle napada hajduka u Kizilderbendu zazirali od kretanja na put. U vojsci se pričalo da jedan karavan sa namirnicama već danima stoji kod Pirota, ne usuđujući se da krene kroz pomenutu planinu.298 Borbe za Niš trajale su i dalje nesmanjenom žestinom. I dok se obruč oko Niša sve više stezao, većina pripadnika ordije mislila je samo o tome šta će pojesti i kako će nahraniti svoje konje, da ne bi pohod nastavila pešice. Dolazak raje, koja je iz kadiluka Gorica299 u Arnautluku stigla na vojnu pijacu da bi prodala maslo, dočekan je s oduševljenjem. Svi su se potrudili da napune posude po ceni od 50 akči za oku, pa su se, kupivši još nešto od namirnica koje su tog 31. avgusta stigle na pijacu, zadovoljni vratili u šatore.300 Ovo zadovoljstvo je kratko trajalo jer su već sutradan počele nove nestašice, što stvarne, što namerno izazvane. Nadzornik vojne pijace (ordû pazarbaşı), koji je brinuo o bezbednosti prodavaca i kupaca, kvalitetu robe, a pre svega o poštovanju utvrđenih cena, nije mogao da stane na put proiterima. Broj preprodavaca i raznih šićardžija 295 Maksimalna nosivost kola iznosila je 1000 kg. Perjés, „Army Provisioning“, 10. 296 Üsküdarî I, 575-577. Odnosi se na derviše mevlevije koji igrom, vrteći se u krug, postižu mistički zanos. 297 Ovde je reč o holandskom grošu, koji je bio u širokoj upotrebi na Balkanu, u Istanbulu, Anadoliji i Siriji u XVII veku. Početkom Bečkog rata vredeo je 120 akči da bi 1691. godine njegova vrednost varirala od 120 do 160 akči, u zavisnosti od oblasti. (Pamuk, Monetary History, 144) Na vojnoj pijaci u Keprilijevom pohodu 1690. godine vredeo je 160 akči. Üsküdarî II, 48a. 298 Üsküdarî I, 580. 299 Danas oblast Korča u jugoistočnoj Albaniji. 300 Üsküdarî I, 595. 67  Vojna pijaca 68  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA povećavao se iz dana u dan jer u nedozvoljenoj trgovini nisu učestvovali samo krupni špekulanti, već i običan narod. „Svaki bakalin i ordudžija, da bi po ceni po kojoj želi prodavao provijant koji je nabavio i spremio u nekom ćošku, napravio je šator, neko od ćilima, neko od ogrtača, a neko od neverničkog kirbasa301 i tamo prodavao i nije bilo nikoga ko bi tražio objašnjenje za pomenute stvari”.302 Izgladneloj vojsci je ostalo samo da se nada osvajanju Niša, kako bi se domogla bogatog plena i hrane uskladištene u gradskim magacinima. 301 Vrsta lanenog platna. 302 Üsküdarî I, 580. 69  PREDAJA NIŠA Osvajanje Niša postalo je pitanje dana posle velike pobede osmanske vojske u Erde- lju, pada Vidina i Bihaća, i potpunog povlačenja austrijskih snaga sve do Beograda. U borbama vođenim 5. i 6. septembra osmanska pešadija je zauzela nekoliko šarampova i jedan čarkifelek na zapadnoj strani, a zatim i veći deo jendeka.303 Branioci jendeka na istočnoj strani još uvek su pružali otpor, ali ne zadugo, pošto su lagumdžije minirale njihove položaje. Posle eksplozije, albanske čete su u naletu zauzele sve šarampove na nasipu iznad jendeka. Tu su se zaklonili i nastavili borbu protiv branilaca dok ih, nakon više od sat vremena, nisu potpuno potisnuli ka tvrđavi. Na osvojenom prostoru počela je izgradnja novih meterisa, tabija i bastiona, za koje je građa uzimana iz okolnih sela. Veliki vezir smestio se na komandnom položaju janičarskog age, da bi iz ne- posredne blizine pratio tok bitke.304 Pošto se opsada Niša bližila kraju, deo tru- pa poslao je, kao prethodnicu, na sever. Bile su to vojske Dijarbekirskog ejaleta, sandžaka Bolu i Uzejir305 i odredi Turkmena, a trebalo je da im se na putu pridruže i trupe osvajača Vidina Dursun Mehmed-paše. Zapovednik ove vojske bio je vezir Kemankeš Ahmed-paša valija Dijarbekira.306 Borba za Niš nastavljena je 7. septembra s još većom žestinom. Preostali gradski šarampovi bili su u plamenu, a artiljerijska paljba nije prestajala ni noću.307 Sutradan, 8. septembra, negde oko podne, iznenada je prestalo gruvanje topova i puščana paljba. Iz tvrđave je izašao jedan dobošar, u pratnji roba Arapina.308 Poklisar se uputio ka ta- biji janičarskog age, kome je preneo želju opsednutih da pregovaraju o časnoj predaji tvrđave.309 Veliki vezir je, najpre, to odbio uz podsećanje da zapovednik Niša, tri nedelje rani- je, nije hteo čak ni da pročita njegovo pismo. Potom je, ipak, zatražio od Štaremberga 303 Üsküdarî I, 604; Silâhdar, 517; Defterdar, 51; Râşid, 128. 304 Üsküdarî I, 604-605. 305 Sandžak Uzejir obuhvatao je područje jugoistočne Anadolije. 306 Üsküdarî I, 606-607. 307 Isto, 607; Silâhdar, 517. 308 T. E. Continuati 1025 upor. Arneth, 123. 309 Üsküdarî I, 608; Silâhdar, 517-518; Defterdar, 51-52; Râşid, 128-129. 70  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA da pošalje taoce, dok je on, sa svoje strane, njemu uputio „jednog čauša i jednog bašu”. U turski logor stigli su pukovnik Ditrih i kapetan Simoni i započeli pregovore.310 Pregovarači su, prema pisanju osmanskih hroničara, pokušali da nametnu svoje uslove. Oni nisu tražili milost (aman) odnosno priznavanje potpunog poraza, već direktne i ravnopravne pregovore, koji bi se vodili na njihovoj strani niškog mosta. Veliki vezir je, međutim, bio spreman jedino da im pruži aman, odnosno da im poštedi živote i pokretnu imovinu, računajući u to i lično naoružanje. Novi zahtev hrišćana za prekidom borbi i predahom od nekoliko dana, za vreme kojih bi poslali glasnika u Beograd po dalja uputstva, a zatim predali tvrđavu, takođe je odbijen. Usledio je kratak i oštar govor velikog vezira o „zaludnom zadržavanju islamske vojske na njenom putu”, nakon čega su hrišćani ipak pristali na turske uslove. Niška tvrđava primljena je na veru, a njenim braniocima uručene su potvrde o davanju amana (amannâme).311 Dalji pregovori o detaljima predaje nastavljeni su u tabiji janičarskog age i kulćehaje. Predstavnici gradske posade pokušali su da prošire uobičajene uslove pod kojima su Osmanlije uzimale tvrđave na veru; zahtevali su da na hiljadu zaprežnih kola iznesu svu artiljeriju, municiju i hranu i da povedu sve musliman- ske zarobljenike. Mučni i teški razgovori trajali su cele noći. Glasnici su nepre- kidno išli iz meterisa u tvrđavu i natrag, obaveštavali grofa Štaremberga o toku pregovora i donosili nova uputstva svojim predstavnicima. Neizvesnost je trajala sve do zore. Veliki vezir je skoro odustao od pregovora i naredio da se u tišini, da oni u gradu ne primete, od jendeka do tvrđave načine prolazi kroz koje bi neko- liko janičarskih buljuka stiglo do samog podnožja zidina. Janičari su zauzeli nove položaje, iščekujući znak za napad, kada je, konačno, u ranim jutarnjim časovima, 9. septembra, Štarembergov pregovarač pristao na sledeće uslove: gradska posada s porodicama može da izađe iz tvrđave samo sa 100 zaprežnih kola, namirnicama za nedelju dana i ličnim naoružanjem; svi zarobljeni muslimani, preobraćenici i hajduci predaju se zajedno s tvrđavom.312 Nekadašnji osmanski podanici – raja morali su da ostanu u gradu, pošto su, s osvojenom zemljom, predati sultanu na brigu i staranje. Ovo potvrđuju i zapadni izvori, u kojima su sačuvani detaljni uslovi predaje u šest tačaka. Prema prvoj tački ugovora svi zarobljeni Turci, muškarci i žene, bez izuzetka, morali su da budu pre- dati Osmanlijama. Prema drugoj: „Svi racki trgovci i seljaci, kao i sveštenici, koji spadaju s ove strane Save, zajedno sa svojim porodicama i stvarima, moraju da 310 T. E. Continuati 1025 upor. Arneth, 123. 311 Üsküdarî I, 608; Silâhdar, 517-518; Defterdar, 51-52; Râşid, 128-129. 312 Üsküdarî I, 609-610; Hazine 1468, 130b. 71  budu prijavljeni [osmanskim vlastima]”. Treća tačka regulisala je pitanje bezbedno- sti podanika Habzburške monarhije prilikom napuštanja Niša. Svaku gradsku ka- piju trebalo je da obezbeđuje trideset janičara sa zapovednikom, a onu, predviđenu za izlazak iz grada, daleko veći broj osmanskih vojnika. Četvrta tačka određivala je redosled povlačenja. U osvit zore najpre bi krenulo 100 zaprežnih kola natovarenih stvarima, ili još neka kola više, već prema potrebi, a za njima kola vojnih starešina i nemačkih trgovaca. Prema petoj tački, austrijska posada, kako konjica tako i pešadija, trebalo je da napuste Niš u dva sata poslepodne, s ličnim naoružanjem, razvijenim zastavama, sagorelim itiljačama i metkom u cevi, a s njima i svi oiciri, sa ženama, decom i poslugom. Šesta tačka ugovora odnosila se na pratnju koja je, sve do Beograda, trebalo da štiti hrišćane od napada Tatara i Albanaca. Austrijanci su, za vreme pregovora, posebno insistirali na razvijenim zastavama i vojnoj mu- zici, kako bi svom izlasku iz tvrđave dali utisak dostojanstvenosti i tako ublažili pretrpljeni poraz.313 Nišku tvrđavu je, odmah po završetku pregovora, zaposelo nekoliko stotina janičara. Dok su hrišćani bili zauzeti utovarom kola i drugim pripremama za put, age spahija i silahdara postrojili su svoje ljudstvo u alaje levo i desno od gradske kapije, pa sve do janičarskih šatora u osmanskom logoru, i s razvijenim barjacima čekali izlazak neprijatelja.314 Zbog bojazni da će neki od najistaknutijih zarobljenih muslimana, i pored do- govora, biti tajno odvedeni kako bi se, kasnije, za njih tražio veliki otkup, kulćehaji Mehmed-agi i nekolicini čorbadžija naređeno je da odmah izvedu tri stotine musli- mana iz tvrđave. Ovi ljudi, žene i deca, većinom zarobljeni u bici kod Ćustendila, poslati su u poseban šator gde im je podeljen dvopek.315 Celokupna vojna čaršija sle- gla se oko pomenutog šatora kako bi iz prve ruke čula priče o zbivanjima u Nišu dok je bio u posedu nevernika. Istu takvu, čak i veću pažnju izazvao je dolazak između četiri i pet stotina muškaraca, žena i dece – raje, koja je zatečena u tvrđavi i dove- dena pred šator velikog vezira.316 Ubrzo se pročulo da su stari, žene i deca do deset godina ubrojani u ratni plen i dati na poklon janičarima koji su se borili u mete- risima. Tada se stvorila velika gužva oko glavne kancelarije za inansije, jer su svi koji su imali pravo na ovaj poklon požurili da izvade potvrde o posedovanju ratnih zarobljenika, 313 T. E. Continuati, 1023-1025; Gerba, 176-177. 314 Üsküdarî I, 611. 315 Isto; Ostali osmanski hroničari navode broj od 150 zarobljenih muslimana. Silâhdar, 518; Defterdar, 52; Râşid, 129. Silâhdar, 519, beleži da su Austrijanci pokušali da tajno, u buradima, prokrijumčare nekoliko najvažnijih zarobljenika, muslimana ali su otkriveni. 316 Üsküdarî I, 611, 627, najpre navodi da je iz tvrđave izvedeno više od 300 raje, ljudi, žena i dece, a zatim više od 500. Ostali osmanski hroničari preuzimaju jedan od drugoga broj od ukupno 399 pripadnika raje zatečene u Nišu. Silâhdar, 518-519; Defterdar, 52; Râşid, 129. 72  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA na osnovu kojih su mogli da raspolažu zarobljenom rajom. Žene, deca i stari su, u međuvremenu, vraćeni natrag u tvrđavu, da tamo sačekaju dok ne budu razdeljeni posadama meterisa.317 Svi muškarci, stariji od deset godina smatrani su hajducima i privremeno su smešteni u subašin zatvor.318 Nakon toga su, prema zapovesti Mustafe Keprilija, bačeni u okove i poslati na opravku niške tvrđave.319 Njihovu sudbinu po- delilo je i stotinak preobraćenika, nekadašnjih najamnika čuvenog vezira-odmetnika Jegen Osman-paše, koji su odrekavši se islama stupili u službu kod hrišćanskog go- spodara.320 Tridesetak Francuza koji su takođe bili u austrijskoj vojsci, prešli su Turci- ma i ostali u Nišu.321 U poslepodnevnim časovima 9. septembra civili, podanici Leopolda I, u pratnji manjeg broja habzburških vojnika, krenuli su iz grada. Iz tvrđave su, praćeni grdnjama i psovkama postrojenih alaja, izašli prvo žene i deca, a zatim i ostalo nemačko gradsko stanovništvo, koje se u vreme jednogodišnje austrijske uprave doselilo u Niš. Posada je napustila utvrđenje sutradan. Osmanlije su procenile da ukupno ima između četiri i pet hiljada ljudi, pa je zato zapovedniku ejaleta Maraš dodeljeno 500 spahija i 500 si- lahdara, da ih bezbedno sprovedu do Beograda. Pomenuti paša bio je smešten na rubu ratnog logora, gde je dočekao hrišćane, čuvao ih u toku noći i pripremio za sutrašnji polazak.322 Međutim, i pored preduzetih mera poraženi neprijatelj nije mogao da se zaštiti od nasrtaja običnih vojnika, koji su ostali bez željno očekivanog plena. Hrišćani su, već prilikom izlaska iz tvrđave postali žrtve gramzivosti vojnika. Ne obazirući se na uobičajene uslove davanja amana braniocima tvrđava, veliki broj pripadnika ordije krenuo je da, najpre krišom, navodno na ime poklona, uzima ponešto od ljudi koji 317 Üsküdarî I, 611, 628. 318 Isto, 611. 319 Isto, 628; Anonimni osmanski hroničar (Hazine 1468, 130b), piše da su hajduci i preobraćenici pretvoreni u roblje, a ne precizira za koje su poslove kasnije korišćeni. Nekoliko izvora za 1690. godinu donose podatke o navodnom masovnom smaknuću raje u Nišu. To su: izveštaj francuskog ambasadora Kastanjer de Šatonefa i letopisni zapis Stefana Ravaničanina, oba sastavljena na osnovu nepotvrđenih vesti s terena, bez navođenja konkretnog broja nastradalih. Zatim istorije osmanskih hroničara Defterdara i Rašida, u kojima piše da je u Nišu pobijeno 399 hajduka-raje. Ovi podaci prihvaćeni su u srpskoj istoriograiji (Ивић, Историја Срба, 295; Веселиновић, Војводина, 129; Исти, „Срби у Великом рату”, 529; Станојевић, Србија, 178; Тричковић, Београдски пашалук, 74; Иста, „Ниш”, 201; Самарџић, Француска, 172). Ipak veći broj izvora, ne potvrđuje ovu vest. Najobavešteniji i najpouzdaniji nemački i osmanski, kao i savremeni italijanski izvori, ne pominju ovaj, u datim okolnostima besmislen, pokolj zarobljenog naroda. Opširnije o ovom pitanju vid. Катић, „Срби у Нишу”. 320 Silâhdar, 519; Defterdar, 52; Râşid, 129. С. Катић, Јеген, 192-193. 321 Arneth, 124, upor. Протић, „Одломци”, 171. 322 Üsküdarî I, 612; Hazine 1468, 130b; Arneth, 124; Gerba, 177; Silâhdar, 519, pogrešno navodi da su za pratnju poraženog neprijatelja bili zaduženi beglerbeg Sivasa i aga silahdara. 73  su izlazili iz grada, da bi ubrzo, otvoreno počeli da razvlače stvari s onih stotinak natovarenih kola koja su napuštala tvrđavu. „Podlaci i nitkovi i oni iz sloja trgovaca, koji su uživali u pljačkanju, otimanju i rasipanju vojnog logora, sada su primili kao mito neke sitnice od nevernika koji su izlazili iz tvrđave, a neki su čak krali, otimali i grabili njihovu imovinu i stvari i besramno se ponašali”, zapisao je Uskudari.323 Ba- taljon iz regimente Aspremont, poslednji koji je izašao iz grada, nosio je samo četiri muskete, a samom Štarembergu je jedan Turčin istrgao pištolj iz pojasa.324 O svemu ovome je grupa carskih oicira obavestila velikog vezira i zatražila prav- du.325 Mustafa-paša Keprili smenio je odmah zapovednika čauša i age spahija i si- lahdara.326 Zatim je izdao zapovest koju su telali istog časa razglasili duž celog logora: „Svaki onaj kod koga se nalaze otete bilo stvari, bilo zarobljenici, neka ih preda čaušbaši, a oni koji to ne učine, a stvari se zateknu u njihovim rukama ili šatorima, biće kažnjeni najtežim kaznama i ubijeni”.327 Naročitu uznemirenost velikog vezira izazvala je otmica dečaka od sedam godina, sina austrijskog pešadijskog kapetana. Vojnici su se dali u potragu i pretraživanje šatora. Nađeno je oko sedamdeset otetih ljudi, nekoliko pokradenih pušaka, dok je dečak, prema priči koja je kasnije kružila ordijom, nađen u stogu sena pokraj šatora izvesnog Ahmed-age iz Kratova.328 Prema drugoj verziji, dečak, koji je znao malo turski jezik pošto ga je čuvala jedna zarobljenica muslimanka, proveo je dva-tri dana bez hrane u rupi koju je njegov otmičar iskopao. Pošto je otkriven, obučen je u novo odelo i poslat ocu u pratnji pouzdanih ljudi.329 Muke Leopoldovih podanika nastavile su se i na putu ka Beogradu. Hiljadu spahija i silahdara, zaduženih za njihovu pratnju, opljačkali su ih još prve noći i razbežali se kud koji. General Štaremberg žalio se velikom veziru povodom ovog događaja, na šta mu je Mustafa Keprili poslao hleba za četrnaest dana i novu pratnju, ali je i ova pobegla čim je pao mrak. Od Jagodine do Beograda, morali su sami da se brane od nasrtaja pojedinih turskih četa. Najviše su stradali od Tatara, koji su napadali kolonu, i odvodili u roblje koga su stigli.330 U jednom od sukoba Štarembergovi vojnici ubili su četrdeset 323 Üsküdarî I, 611-612. 324 T. E. Continuati 1025; Arneth, 124, upor. Протић, „Одломци”, 171; Gerba, 177. 325 Üsküdarî I, 620; Silâhdar, 519. 326 Prema odredbama Sulejmanovog zakona o davanju amana, zaštita neprijatelja koji izlazi iz tvrđave predate na veru, bila je dužnost čauša Visoke Porte i aga spahija i silahdara. Üsküdarî I, 621. 327 Isto. 328 Isto, 623. 329 Silâhdar, 519-520. 330 T. E. Continuati, 1025; Silâhdar, 519; Arneth, 124, upor. Протић, „Одломци”, 171. 74  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Tatara, a ostale naterali u bekstvo.331 Hrišćani su se najzad, uz velike muke, domogli Smedereva, odakle su prešli Dunav, i preko Pančeva, stigli u Beograd, 22. septembra.332 Na dvoru i među vojnim krugovima, nedugo zatim, počele su da kruže priče kako je Gvido fon Štaremberg izgubio Niš zbog svoje nesposobnosti i neodgovornosti. Njegovi protivnici tvrdili su da je postupio suprotno naređenju Ludviga Badenskog da po svaku cenu drži nišku tvrđavu. Leopold I, nakon vesti o brzoj predaji Vidina, naredio je da se zapovednik Hompeš izvede pred ratni sud a da se na odgovornost pozove i general Štaremberg, kao i svi viši i niži zapovednici niškog garnizona. Mark- graf Badenski, u pismu caru od 28. oktobra, odbacio je optužbe protiv Štaremberga ističući da je ovaj pre zaslužio pohvalu zbog dugotrajne odbrane, nego pokudu zbog predaje jednog tako slabo utvrđenog mesta kao što je to bio Niš. Leopold I je, posle intervencije Badenskog, priznao Štarembergu da je bio nepravedno optužen i tako otklonio sve sumnje o njegovoj navodnoj odgovornosti za gubitak grada.333 Prema ugovoru o predaji Niša celokupno naoružanje tvrđave ostalo je Turcima: četiri havan topa334, osam baljemeza, 51 veliki top, 44 kolonborne335, mnogo topovskih đuladi, ručnih kumbara i onih sa zapaljivim punjenjem (kızgın kumbara), 1370 buradi različite veličine sa skoro 160 tona crnog evropskog baruta, hiljadu gvozdenih pijuka i isto toli- ko novih, nekorišćenih gvozdenih lopata i dosta drvne građe.336 Austrijanci su morali da ostave u pristaništu sve čamce i manje brodove koji su im služili za prevoz ratnog materija- la.337 U niškim magacinima nalazilo se i 6000 merica brašna, procenjenih na 2500 „lavljih groša”.338 Državna blagajna je tačno toliku svotu predala kulćehaji Mehmed-agi da ga po- deli janičarima, koji bi kasnije, prema potrebi, kupovali to isto brašno iz državnih zaliha.339 331 T. E. Continuati, 1025. 332 Isto, 1025; Arneth, 124, upor. Протић, „Одломци“, 171; Gerba, 177; Fessler, Geschichte von Ungarn, 481; Diersburg, 132; Ивић, Историја Срба, 295. 333 Diersburg, 323, 330; Arneth, 125-126. 334 Opsadni top kratke cevi, u standardnoj upotrebi kod Osmanlija od druge polovine XV veka. U početku je korišten za kamenu đulad, a od polovine XVI veka, za granate s barutnim ili nekim drugim zapaljivim punjenjem, koje su, izazivajući požare, nanosile veću štetu objektima u opsednutom gradu. Prečnik cevi zavisio je od veličine đuladi. U poslednjoj deceniji XVII veka najčešće su korišćene kugle težine od 30, 43, 44 i 98 kg. Habzburgovci su koristili nešto teže havan topove, većeg prečnika cevi, za veću i težu đulad. Ágoston, Barut, Top ve Tüfek, 100-107. 335 Vrsta lakog poljskog topa, dužine od 2,20 do 3,30 m. Izbacivao je đulad težine od 2 do 20 kg. Osmanski naziv kolonborna (kolunburna, kolumburna, kolumburina) preuzet je sa Zapada: špan. culebrina, ital. colubrine, fran. couleuvrine. Isto, 116-118. 336 Üsküdarî I, 609-610. Zatečene stvari popisane su pod nadzorom Ismail-paše, rumelijskog defterdara, i zaplenjene u korist države. Isto, 618. 337 Isto, 630. 338 Holandski groš bio je poznat u Osmanskom carstvu pod imenom „lavlji groš” (esedi guruş) ili arslanija (arslan, lav) jer je na sebi imao utisnut lik lava. 339 Üsküdarî I, 627. 75  General Gvido fon Štaremberg Potom se pristupilo raščišćavanju i poravnavanju zemljišta. Najpre je tobdžijski odžak izvukao topove iz meterisa, natovario ih na kola, zajedno s topovskom munici- jom, i spremio za pokret. Ordudžije su počele da zatrpavaju mesta gde su bili meterisi i topovski bastioni. Njima su se pridružili i neki iz spahijskog i silahdarskog odžaka da bi što pre završili raščišćavanje terena oko gradskih bedema.340 340 Isto, 622. 76  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Uporedo s ovim, započeti su radovi na popravljanju veoma oštećene niške tvrđave. Pošto Mustafa-paša Keprili nije nameravao da se zadržava u Nišu, naredio je da se za ove poslove upotrebe hajduci, preobraćenici i vojni begunci kojih je bilo sve više. U gradu je ostavio malobrojnu posadu sastavljenu od jerlija, koja je trebala da nadgleda radove i obezbeđuje okolne puteve i derbende.341 U Nišu je ostalo i oko hiljadu ranjenih i bo- lesnih osmanskih vojnika s nešto provijanta.342 Zbog obimnih priprema za nastavak vojnih operacija koje je trebalo obaviti za manje od nedelju dana, veliki vezir je tek uoči nastavljanja pohoda imenovao muha- iza Niša. Na taj položaj postavio je Kandildži Husejin-pašu, iskusnog i proverenog vezira, bivšeg jedrenskog bostandžibašu, koji je kao muhaiz Soije bio dobro upoznat sa situacijom na ovom delu ratišta. Husejin-paša je, s brojnom vojničkom pratnjom koja je trebalo da pojača muhafazu Niša, 19. septembra sustigao osmansku vojsku i velikog vezira na paraćinskom menzilu da bi primio potrebna uputstva. Njegov zada- tak bio je da popravlja nišku tvrđavu, sprovodi karavane provijanta iz pravca Pirota do narednih vojnih postaja i, što je najvažnije, da izbeglu raju iz okoline ponovo naseljava u opustela sela.343 Vezir Kandildži Husejin-paša nesumnjivo je bio osoba od poverenja Mustafa-paše Keprilija, pošto ga je ovaj, nekoliko nedelja kasnije, nakon osvajanja Beograda, po- stavio za zapovednika beogradske tvrđave, dok je u Niš premešten muhaiz Pirota Abdulkadir-paša.344 Osvajanje Vidina, a zatim i Niša bili su od izuzetnog značaja za dalji uspeh osman- skog pohoda. Ovi gradovi postali su centri u kojima je skladišteno žito, prikupljeno u kadilucima na donjem Dunavu i centralnim bugarskim oblastima. Naročito je zau- zimanje Vidina omogućilo da se vanrednim nametima opterete vlaški krajevi duž Dunava, koji su bili zaduženi za nabavku brašna i opreme za brodove.345 Veliki vezir nije se ni jednog trenutka dvoumio da li da nastavi pohod ili ne. Sudeći prema izveštajima uhoda, austrijska vojska se potpuno povukla iz Srbije, ostavivši malobrojne posade u Beogradu i Smederevu. Glavnina trupa Monarhije bila je prebačena na druga evropska ratišta, što je davalo nadu da će se u jednom naletu ponovo vratiti sve osmanske zemlje. Zato je na savetovanju najviših vojnih zapoved- nika Mustafa Keprili saopštio svoju nameru da vojsku, i pored zime koja se bližila po- vede na Beograd.346 U prvom trenutku suočio se s protivljenjem svih okupljenih koji 341 Isto, 627. 342 Silâhdar, 521. 343 Üsküdarî I, 635; II, 44 a; Silâhdar, 521. 344 MD 100, 63. 345 Üsküdarî I, 632-634. 346 Silâhdar, 521. 77  su bili za odlaganje pohoda do iduće godine, pošto je vojska bila isuviše iscrpljena dugotrajnom opsadom Niša, a nije bilo dovoljno municije i hrane. Dunav je, prema izjavama prisutnih, bio još uvek većim delom u posedu neprijatelja, a beogradska tvrđava suviše krupan zalogaj za izmorenu i izgladnelu vojsku. Loše snabdevanje, neredovna isplata prinadležnosti i zima na pragu, uticali su na opšte nezadovoljstvo svih pripadnika osmanske vojske, pa čak i visokih zapovednika, koji su pokušali da odvrate velikog vezira od daljeg ratovanja. Mustafa Keprili je, međutim, ostao pri svojoj odluci tako da prisutnima nije preostalo ništa drugo nego da se priklone nje- govoj volji i narede jedinicama da se pripreme za pokret.347 Prema zapovesti velikog vezira, vojsci nisu data precizna obaveštenja o narednim rat- nim operacijama, samo im je rečeno da se spremaju put Aleksinca. Mustafa-paša je sve svoje planove držao u tajnosti i, sudeći prema toku pomenutog savetovanja, samostalno odlučivao o svemu. Uskudari s ponosom ističe da Osmansko carstvo odavno nije imalo tako sposobnog i mudrog vojskovođu kao što je on, „jer se ranijih godina, u prethodnim pohodima, još pre pokreta znalo na koju će se stranu ići. I ne samo što su to znali svi, i malo i veliko, već su to telali, kao na licitaciji, izvikivali po vojnoj pijaci, te su tako neprijateljske uhode o svemu obaveštavale neverničku stranu. Ali ove blagoslovene godine, u ovom carskom pohodu, u ratne poslove nije bio niko drugi upućen izu- zev našeg serdara. Tako su neverničke uhode ostale bez vesti, zbunjene i začuđene. Svetina nije mogla da raspreda o ratnim stvarima, pa će nam Bog, nema sumnje, svojom velikom milošću mnogo pomoći u vezi pomenutih poslova”.348 Objavljivanje odluke velikog vezira da se pohod nastavlja, dovelo je do daljeg osi- panja vojske. Prvi begunci pojavili su se već u toku opsade Niša da bi, nakon naredbe za pokret, dezerterstvo dobilo masovne razmere. Pravi razlozi bežanja bili su glad i neredovna isplata obezvređenih plata. Osim toga, uzimanje Niša na veru nije pružilo priliku vojsci da dođe do ratnog plena, ako se izuzmu janičari kojima je razdeljena zarobljena srpska raja. Svake večeri iz logora je nestajalo dve do tri stotine ljudi. Bežali su u različitim prav- cima da bi se u toku noći našli na dogovorenom mestu i zajedno vraćali u Anadoliju. Većina begunaca nisu zapravo bili pravi vojnici već doskorašnja anadolska raja koja je upisivanjem u janičarski odžak stekla status vojnika. Kapukulu trupe su, na taj način, bar na papiru, imale dovoljan broj ljudi, dok su se pridošlice oslobodile poreza koji su, kao raja, morali da plaćaju. Većina njih je još u Anadoliji pokušala da izbegne odlazak u pohod, ali ih je strah od kazne naterao da se na kraju ipak pridruže ordiji. Njihovo prisustvo u vojsci više je ometalo ratne operacije nego što im je pomagalo. Oni najčešće nisu ni pristupali buljucima u koje su formalno bili upisani već su se bavili preproda- jom hrane i drugim mahinacijama na vojnoj pijaci, i s nestrpljenjem iščekivali pad 347 Isto. 348 Üsküdarî I, 634-635. 78  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA svake palanke i tvrđave da krenu u pljačku i razvlačenje plena.349 Velika grupa begunaca uhvaćena na putu ka Dragomanskom klancu uglavnom se sastojala od ovih prepro- davaca hrane.350 Među njima bio je i znatan broj Kurda, koje su svojevremeno sulta- novi goniči morali da poteraju u rat. Svi oni poslati su natrag u ordiju, a potom bačeni u okove i upućeni na popravku niške tvrđave. Begunci koji su na sebi imali vojničke oznake i lažno se predstavljali kao pripadnici kapukulu trupa, javno su osramoćeni odsecanjem kragni i šibanjem.351 Nastavak ratovanja izazvao je i novi potres na vojnoj pijaci. Trgovci su, po ko zna koji put, radi prodaje po višim cenama, povukli iz prodaje sve namirnice. Jedino oni koji bi im krišom, unapred dali zlatnik mogli su da dobiju vrećicu pirinča, komad kačkavalja i slično. Dva dana uoči polaska, 13. septembra, oka dvopeka dostigla je cenu od 13, a brašna 8 para. Janičari koji su tog dana dobili zaostale plate zakasnili su na vojnu pijacu pa nisu mogli da se snabdeju ni jednim ni drugim. Čak ni pripad- nici spahijskog odžaka koji su dan ranije dobili prinadležnosti nisu uspeli ništa da kupe. Kancelarija mevkufata uspela je da obezbedi podelu dvopeka za svega sedam dana jedino janičarskom odžaku, dok su državni službenici, osoblje Divana i drugi bili prepušteni sami sebi. Nezadovoljstvo je bilo još veće jer je sutradan trebalo da proslave Kurban bajram. Tog 14. septembra oni koji su imali stoku klali su kurban, dok je većina sa strahom i zebnjom, gladnih stomaka iščekivala polazak. Radost zbog osvajanja Niša odavno je splasnula, baš kao i zalihe hrane, dok je novac, koji je u toku dana trebalo da bude isplaćen kapukulu jedinicama, povučen natrag u državnu blagajnu a isplata odložena za neki od sledećih menzila. Zato su se mnogi, poput kancelarijskog službenika Uskudarija, tešili da je „vreme takvo da ga treba prebroditi strpljenjem” i obavljali poslednje pripreme za neizvestan nastavak ratovanja. 352 349 Isto. 350 Salih-paša, pritežavalac sandžaka Silifke i čuvar tuga velikog vezira u ovom pohodu, bio je zadužen za hvatanje dezertera. Njegovi ljudi čuvali su sve prolaze od Niša do Dragomana, izuzev Kizilderbenda gde je postavljen poseban muhaiz i nekoliko čauša janičarskog odžaka s istim zadatkom. Isto, 626. 351 Isto, 627. 352 Isto, 624-627. 79  NA PUTU OD NIŠA DO SMEDEREVA Borbene jedinice osmanske vojske napustile su niško polje 15. septembra, najpre janičari, a nekoliko sati docnije spahije i silahdari i veliki vezir s pratnjom. Brzo su napredovali ka aleksinačkom menzilu pošto ih nije usporavala komora.353 Prenoćivši kod Aleksinca, vojska je nastavila dalje, putem koji je vodio kroz guste šume i planin- ski klanac, u narodu poznat pod nazivom Ražanj. Menzil kraj istoimene palanke trebalo je da bude sledeće konačište. Kako je pomenuti klanac bio suviše uzan za smeštaj vojničkih šatora, uz to i siromašan vodom, Mustafa Keprili je naredio da samo janičarski odžak zanoći u blizini Ražnja, dok se on, s glavninom vojske, zausta- vio na sat i po hoda udaljenosti. Sutradan su i jedni i drugi prošli postaje Ražanj i Kinalioglu čitluk354 i stigli na paraćinsko polje. Ovde su podigli logor da sačekaju ostatak ordije koji je dan kasnije krenuo za njima.355 Duga kolona topovskih kola i stoke, praćena komordžijama, ordudžijama i službenicima Divana, odmicala je sporo, prevalivši put od Niša do Aleksinca za nešto više od osam sati. Kola s namirnicima i trgovci napredovali su zajedno s njima. Zalihe su već bile pri kraju pa je mevkufat delio samo dvopek. Ostalo je moglo da se kupi jedino na vojnoj pijaci u ranim jutarnjim satima, i to isključivo za „zdrave” osmanske kovanice, pare i akče, ne i za bakrenjake, ili za strani novac.356 Meso, međutim, nije moglo da se nabavi ni na taj način, jer je najveća oskudica vladala baš u stoci. Stada državnih ovaca, desetkovana glađu, kretala su se sporije od ljudi i sa zakašnjenjem pristizala u ordiju. Mnogi službenici ostali su bez obroka jer glavni kasapin nije uspeo da stigne do večeri na aleksinački menzil i podeli zagarantovane porcije ovčetine. Sutradan je izgladnele ljude čekao dug i tegoban put do Paraćina.357 Suočeni odavno s glađu, Turci su se, posle Niša, našli pred razrovanim drumo- vima, srušenim mostovima i bespućem močvara. Osmansko carstvo je nekada slovilo 353 Üsküdarî I, 626. 354 Danas nepoznato. Čitluk Kinalioglu nalazio se u blizini Ražnja; u jednom izvoru pominje se kao drugi naziv za Ražanj (Зиројевић, Олга, Турско војно уређење у Србији 1459-1683, Београд 1974, 240). 355 Üsküdarî I, 632. 356 Namirnice na aleksinačkoj postaji bile su skuplje nego u vreme opsade Niša. Dvopek je koštao tri puta više nego mesec dana ranije - 30 para (120 akči), a brašno dva puta – 10 para (40 akči). Ovčetina je koštala 20 a govedina 10 akči za oku. Oka sira iz mešine koštala je 60 akči a plesnjivog kačkavalja 100 akči. Isto, 630. 357 Üsküdarî I, 629-630, 632. 80  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA za državu koja najveću pažnju posvećuje izgradnji i održavanju saobraćajnica. Važni putevi održavani su u dobrom stanju, redovno popravljani i kaldrmisani. Sâm sul- tan podsticao je najviše državne i dvorske činovnike da, kao svoje zadužbine, grade mostove ili prihvatilišta za putnike, zauzvrat im dajući velika imanja. U XVII veku, međutim, bilo je sve manje novca za održavanje puteva. Drumovi i mostovi popra- vljani su jedino uoči ili u toku sâmog ratnog pohoda, ali ni posle toga ne bi izgledali mnogo bolje jer bi prolazak vojske, teške komore i naoružanja prouzrokovao znatna oštećenja na njima. Niko se više nije brinuo za stare zadužbine, a ratna pustošenja i opšte osećanje beznađa nisu podsticali ljude na podizanje novih. Idući kroz guste hrastove šume i klance, putem koji se gubio u močvarama, Abdulah bin Ibrahim el- Uskudari je zapisao: „U naše vreme državni dostojanstvenici i stare, verne sluge Carstva nisu brinuli o zadužbinama, nisu se starali o popravci mostova koje su podigli njihovi prethodnici, a koji su, s godinama, tako oronuli da samo što se nisu srušili. Oni su vreme provodili u zabavi govoreći: ’Zar da se obnavlja svet koji se ionako ruši’ i u tom smislu su se provodili i veselili. Gde god se mogao naći brzi konj ili nešto drugo što bi razgalilo dušu, ili ludorije pajaca, tamo su se mogli naći i oni u društvu bludnica”.358 Stanje puteva u Srbiji nije se mnogo izmenilo ni za vreme austrijske uprave. Svi kontingenti hrane, teškog ratnog oruđa i oružja, kao i građevinskog materijala prevoženi su rekama, Dunavom, Moravom i Nišavom, u to vreme plovnom do Niša. U našim krajevima bilo je malo vojske Monarhije, tako da nije bilo potrebno orga- nizovati dodatni prevoz kopnom, a samim tim ni popravljati mostove i drumove.359 Izuzetak je bio put od Beograda preko istočne Srbije do Vidina. U jesen 1689. godine, posle osvajanja Vidina, austrijska inženjerija je osposobila ovaj pravac za saobraćaj kolima, kako bi omogućila bolju vezu između vidinskog i beogradskog garnizona.360 Već na deonici od Niša do Aleksinca osmanska vojska je imala mnogo teškoća s prebacivanjem topova i kola s municijom preko nesigurnih i oštećenih mostova, ali to nije bilo ništa spram onoga što ih je čekalo. Počevši od spaljene ćuprije na Moravi, pa sve do Smedereva, u zemlji nije postojao nijedan most.361 Svesni da Srbiju prepuštaju Turcima, Austrijanci su do temelja uništavali sve za sobom. Pad Niša bio je znak za povlačenje preostalih hrišćanskih jedinica iz okolnih utvrđenih mesta. Grof Altoviti, zapovednik Kruševca, napustio je grad, prethodno spalivši njegovu okolinu.362 Pot- pukovnik Antonije Znorić ranije je zapalio Prokuplje.363 358 Isto, 631. 359 Isto, 629. 360 Катић, „Пут“, 114. 361 Isto, 633, 639. 362 Bizozeri, 16; Contarini II, 238, prema Томић, Десет година, 203. 363 T. E. Continuati, 1023; Brlić, Freiwillige, 79; Gerba, 174; Hazine 1468, 130a. 81  Najveću pustoš ostavili su za sobom odredi koji su se povlačili dolinom Velike Morave prema Smederevu. Vest da su bežeći od Tatara spalili most kod Ravnog sti- gla je velikom veziru u vreme dok je opsedao Niš. Tri dana pre nego što je napustio niško polje, poslao je albansku vojsku da ga ponovo sagradi, a zatim krene u po- teru za neprijateljem.364 Za izgradnju je trebalo upotrebiti građu od drveta koja je, pored velike količine municije, artiljerijskog oruđa i čamaca, nađena u napuštenom logoru habzburške vojske na mestu prelaza Ravno. Sudeći po količini uskladištene građe Austrijanci su nameravali da podignu novi most, umesto privremenog, koji je prethodne godine sagradio Ludvig Badenski. Izgradnja mosta na Moravi je bila u toku već tri dana kada je 19. septembra osman- ska vojska došla na domak Ravnog. Sa radovima se nastavilo ubrzano; radilo se i noću uz svetlost baklji, ali most, uz sve napore, nije završen do jutra. Pošto je vodostaj bio nizak naređeno je da se janičari i ostali pešaci prebace čamcima, a da konjica pre- gazi reku. Albanska pešadija koja je do tada gradila most upućena je u požarevački kraj da se obračuna s tamošnjim grupama hajduka, kao i da pokuša da spreči blokadu Dunava od strane austrijske posade Kuliča. Smešten na strmom uzvišenju sa šest ve- likih kula i brojnim bedemima, Kulič je bio pravi stražar na Dunavu.365 Baš u vreme dolaska osmanske vojske na prelaz Ravno, saznalo se da je njegova posada, zajedno s hajducima iz okoline, napala i opljačkala konvoj žita koji je komandant dunavske mornarice Mecomorte uputio iz Vidina kao pomoć izgladneloj turskoj vojsci.366 Glavnina osmanskih snaga je 20. septembra počela prelazak Morave. Nivo vode dosezao je jedva do uzengija tako da su čak i komora, i kola s topovima i municijom stigli na drugu obalu skoro potpuno suvi. Jedina šteta bio je gubitak dela ovaca, koje nisu uspele da preplivaju reku. Silahdar je kasnije, s neskrivenim prekorom, napisao da je, s obzirom na nizak vodostaj i dovoljan broj rečnih prelaza, veliki vezir bez po- trebe izgubio vreme na popravku mosta. Jedini razlog zadržavanja, prema njegovom mišljenju, bila je želja Mustafa-paše Keprilija da obnovi zadužbinu svog oca.367 Do podneva 21. septembra sva vojska bila je na jagodinskoj vojnoj postaji. Samo je dvesta janičara-jerlija ostalo u palanci Ravno kao stalna posada.368 364 Üsküdarî I, 623-624. Most je bio zadužbina velikog vezira Mehmed-paše Keprilija, oca Fazil Mustafa-paše Keprilija. Podignut je uoči pohoda na Erdelj 1658. godine, na mestu nekadašnje skele. Nosilo ga je devet iksiranih pontona, a o njegovom održavanju brinuli su stanovnici jednog sela, najverovatnije Ravnog, zbog čega su bili oslobođeni nekih poreza (Silâhdar, 522). Putopisac Kikle koji je prešao most svega dvadesetak dana nakon završetka radova, piše da je vrlo lepo i prikladno sagrađen, iako je sav od drveta. Narod ga je prozvao Sultan Mehmedova ćuprija. Р. Самарџић, Београд, 196. 365 Više o Kuliču iz pera Abdulaha bin Ibrahima el-Uskudarija vid. Катић, „Пут”, 107. 366 Üsküdarî I, 635-636. 367 Silâhdar, 522. 368 Isto; Üsküdarî I, 637. Turci su palanku zvali i Ćuprija na Moravi (Cisr-i Morava) odnosno Ćuprija. 82  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Jagodina je bila prijatna varoš koja je ostavljala lep utisak na sve koji su u nju do- lazili. Sa dve džamije, drvenom sahat-kulom, karavan-sarajem, bezistanom i sarajem Derviš-bega Jahjapašića, jagodinskog zadužbinara, izdvajala se veličinom i lepotom od ostalih naselja na Carigradskom drumu. Sredinom XVII veka imala je, prema Evliji čelebiji,369 1600 kuća, stotinu dućana, hamam, javne kuhinje, nekoliko česmi, mekteb i druge javne objekte. Zbog svoje lepote i ugodne klime bila je mesto u kome je rado živela većina spahija iz okoline.370 Prihodi od pazara i vašara, koji su ovde redovno održavani, kao i od drugih nameta, služili su za izdržavanje posade tvrđave Ostrogon.371 Jagodina je prešla u hrišćanske ruke pošto je Ludvig Badenski 29. avgusta 1689. godine, potukao osmansku vojsku na području između reka Lepenice i Morave. Za vreme borbi vođenih u ovom periodu, naselje nije pretrpelo nikakva oštećenja; čak je izgrađeno nekoliko novih zgrada za potrebe austrijske vojske. Posle odluke donete na savetovanju generala da se osvojeni srpski krajevi prepuste Osmanlijama bez borbe, Jagodina je spaljena do temelja. U želji da Turcima nanesu što više štete, ali i da na- teraju narod na povlačenje, odnosno seobu u Srem, austrijski odredi opustošili su ne samo grad već i okolinu kao i sva naseljena mesta na koja su nailazili na svom putu. Pregazivši Moravu, Osmanlije su zatekle zgarište. Prizori pred njihovim očima su potresli sve koji su te krajeve poznavali odranije. Jedan od njih bio je i Uskudari. Ugledavši razrušenu i spaljenu Jagodinu zapisao je: „Ova ljupka kasaba izgledala je kao da je porušena i razorena pre nekoliko stotina godina. Podsećala je na Hejhat polje nakon pustošenja Timur Lenka, Džingiz-hanovog potomka, onoga koji je samo nevolju donosio.372 Dve džamije s minaretom koji je ličio na nadgrobni kamen i veliki kameni han s badžom bilo je sve što je ostalo. Sve druge kuće i dućani bili su spaljeni i od njih nije ostao kamen na kamenu. Po podovima je bilo samo trnje i slama, a po- misao na ulazak unutra obuzimao je stravom i užasom i ispunjavao strahom sve one koji su videli ovaj prizor. Avaj!”373 Prošavši Jagodinu, ordija se zaputila ka Batočini putem koji se gubio u blatu i močvarama. Znajući šta ga čeka, veliki vezir je naredio da se deo topova preveze Mo- ravom na čamcima koji su ostali od Austrijanaca. Na prazna topovska kola natovaren 369 Seyahatnâme, V, 1682. 370 O Jagodini u XVII veku vid. Зиројевић, Цариградски друм, 138-142. 371 Üsküdarî I, 638. 372 U osmansko doba korišćeni su nazivi Mali i Veliki Hejhat. Mali Hejhat bilo je ime pustinjskog predela od Dnjepra (Ozi) do Kaspijskog mora (Hazarsko more), koji su persijski istoričari zvali još i pustinja Kipčak (Deşt-i Kipçak). Evlija čelebija tvrdi da je to pogrešno, pošto je Kipčak u stvari drugo ime za pustinju Veliki Hejhat, koja se duž severne obale Kaspijskog mora pruža daleko na istok, do Kine. Seyahatnâme, VII, 324. 373 Üsküdarî I, 637. 83  je toliko potreban provijant tek pristigao iz Soije.374 Manji deo artiljerije bio je ovim pošteđen tegobnog puta, dok je veći pretrpeo dosta štete. Kola tobdžijskog odžaka isklizavala su s druma i propadala u blato, ostavljajući u glibu velike šahi topove i đulad. Napredovalo se sporo, osim na mestima gde je bilo šume. Tamo su močvarni delovi popunjavani stablima, zatim granjem, slamom i najzad zemljom, tako da se na kraju ipak bezbedno stiglo do batočinskog menzila. Od Batočine, međutim, nije ostalo ni traga; i varoš i palanka bili su sravnjeni sa zemljom. Mogli su da se vide samo ostaci zidova nekadašnjeg velikog hana s dimnjacima.375 Istu sudbinu doživela je i Smederevska Palanka (Hasan-pašina Pa- lanka). Među njenim ruševinama razaznavali su se jedino tragovi hana i džamije iz šezdesetih godina XVI veka, koji su bili podignuti kao zadužbine Hasan-paše, tadašnjeg temišvarskog beglerbega.376 Osmanska vojska je 23. septembra zanoćila kraj Smederevske Palanke i sačekala popravku mosta, od koga su ostali samo stubovi koji su virili iz vode, dok su grede poda bile uništene. Most je građen sporo, pa je bilo vremena za sazivanje još jed- nog savetovanja. Raspravljano je o tome da li da se ide pravo na Beograd, kako je prvobitno bilo odlučeno ili da se krene na Smederevo. Među zapovednicima je vla- dala bojazan da će smederevski garnizon da ugrozi opsadu Beograda, ukoliko ostane osmanskoj vojsci iza leđa, pa je rešeno da se najpre zauzme smederevska tvrđava.377 Veliki vezir je naredio da na Smederevo odmah krenu vojske ejaletskih upravitelja, komordžije i ostali, dok su njegova pratnja, egipatska vojska i odžaci spahija, silahdara i tobdžija ostali još jedan dan i sačekali završetak mosta.378 Hiljade ljudi, konja, volova i ovaca krenulo je kroz močvaru. Na retkim mestima gde blato nije bilo duboko stvorila se velika gužva i metež. Iscpljene od gladi životinje su zajedno s jahačima upadale u glib. Njiska konja i zapomaganje ljudi mešali su se u haosu koji je nastao dok je vojska bezuspešno pokušavala da spase bar deo stoke. Mnogi su tom prilikom izgubili dvopek koji su danima čuvali u nedrima.379 Trupe su s velikim zakašnjenjem stizale pod Smederevo. Razlog kašnjenja bila je močvara kod Kolara, najneprohodnija od svih koje su se do tada isprečile na putu. Postojao je samo jedan most, koji je na brzinu popravljen pomoću starih oštećenih greda. 374 Isto, 647. 375 Isto, 640. 376 Isto; Станојевић, Србија, 179, nekritički je prihvatio podatke anonimnog pisca Istorije grofa Emerika Tekelija (prema Р. Самарџић, Београд, 243) koji piše o navodnoj bitki za Smederevsku Palanku. 377 Silâhdar, 522. 378 Üsküdarî I, 642. 379 Isto, 640. 84  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA „Jedna ćuprija nije mogla da zadovolji toliku množinu i gužvu džebane, topovskih kola, državnih mazgi natovarenih brašnom, tovara komore i islamske vojske. Tu i tamo postojalo je nekoliko prolaza, ali su ta mesta bila šumovita i strma tako da je prelaz preko njih prouzroko- vao velike nevolje. Nije se znao broj sirotih konja, čije oči već danima nisu videle ječam, koji su se danas uprljali glinom u ovoj močvari”.380 Izvukavši se iz blata vojska se, u toku noći i narednog dana, okupljala pod Sme- derevom. 380 Isto, 643. 85  OPSADA I OSVAJANJE SMEDEREVA Smederevo je bilo jedno od najvećih utvrđenja na Balkanu. Svojom lepotom i stamenošću ostavljalo je dubok utisak na sve koji su dolazili pod njegove zidine. Us- kudarija je, kao i mnoge pre njega, podsećalo na Konstantinopolj. Despot Đurađ Branković je zaista i gradio tvrđavu prema vizantijskom uzoru. Godine 1430. podigao je „Mali grad” – zasebnu tvrđavu s rovom ispred. „Veliki grad” sagrađen je kasnije. Uskudari je s divljenjem zapisao da citadela, tj. „Mali grad” ima pet, a „Veliki grad” devetnaest visokih kula. Na strani prema obali Dunava nalazilo se pet kula, svaka sa po dvadeset pet bedema, prema kopnu jedanaest kula sa po petnaest, a prema Jezavi tri kule sa po dvadeset bedema. Tvrđava je imala troja vrata, dvoja prema Dunavu i jedna okrenuta ka kopnu. Izvan srednjovekovnog utvrđenja nalazilo se pojačanje dozidano ispred kapije, tzv. barbikana, s bedemima, a ispred nje kameni zid jendeka i jendek, koje su Osmanlije napravili posle pada Despotovine. Na zidu jendeka izgradili su tri kule, na svakom uglu po jednu, i četvrtu veliku kružnu kulu ispred barbikane, preko puta kapije na kopnenoj strani, koju je trebalo da štiti. Duž zapadne strane tvrđave prostirala se lepa varoš u kojoj je Uskudari izbrojao preko pedeset bogato ukrašenih, imućnih kuća. Zgrade nisu bile oštećene ali su bile prazne pošto su njihovi vlasnici pobegli. Južno podgrađe i varoška pijaca bili su skoro sravnjeni sa zemljom. Oni su još ranije izgoreli u velikom požaru izazvanim udarom groma.381 Kada je kroz Smederevo pre trideset godina prošao Evlija čelebija, u tvrđavi je bilo hiljadu, a izvan tvrđave tri hiljade većinom drvenih kuća.382 Janičarski odžak smestio se na južnoj strani, a na zapadnoj, okrenutoj ka Dunavu, nalazila se albanska pešadija, predvođena Halil-pašom Gašlijom, skopskim seraske- rom. U toku noći između 25. i 26. septembra vršene su pripreme za opsadu; pravljeni su zakloni od pletera i zemlje, podizane tabije i dovlačeni topovi. Đuladi i opreme za topove bilo je u izobilju, pošto su Austrijanci, bežeći u brzini, ostavili u Batočini veliku količinu municije, kumbara i topovskog gvozdenog alata, zaostalih još iz prošlogodišnje bitke Redžep-paše Arapina protiv Ludviga Badenskog.383 381 Üsküdarî I, 651-653. 382 Seyahatnâme, V, 1838. 383 Üsküdarî I, 639. 86  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Početak opsade označio je snažan artiljerijski napad u zoru 26. septembra. Jani- čarska i albanska pešadija su skoro do podne, držale grad pod jakom topovskom i puščanom paljbom.384 Smederevski garnizon uzvraćao je istom merom, pa su borbe trajale satima nesmanjenom žestinom. Negde oko podne oslabio je napad sa zapada, jer je na reci primećeno trideset šajki s pojačanjem iz Beograda. Albanske čete odmah su okrenule artiljeriju prema Dunavu. Petnaest šahi topova spremno je čekalo čamce s blizu dve hiljade vojnika. Kada su šajkaške posade shvatile da svakog trenutka mogu biti potopljene, povukle su se iz dometa topova i sakrile u rukavcu obraslom šumom, na suprotnoj obali reke; nameravali su da sačekaju noć i tada, pod okriljem mraka, uđu u grad. Prozrevši njihov manevar, Albanci su dovukli na svoje položaje još dve kolonborne i budno pratili dešavanja na reci. Za to vreme branioci Smedereva su se spremali na bekstvo. Oni su izvesnu količinu provijanta već poslali za Beograd nekoliko dana ranije. Za vreme prepodnevnih bor- bi, deo posade nastavio je pakovanje i utovar stvari na brodove. Kada je pala noć iskrali su se neopaženo i u tišini prošli pokraj albanskih odreda koji su bili zauzeti novim pokretom beogradskih šajki.385 Pošto nije moglo da probije obruč oko grada pristiglo pojačanje je takođe iskoristilo noć bez mesečine da se povuče ka Grockoj. Ostatak smederevskog garnizona trebalo je da napusti tvrđavu iduće noći.386 Prvog dana opsade Smedereva, Turci su ostvarili značajan uspeh; zauzeli su Kulič i time uspostavili punu kontrolu nad Dunavom, s izuzetkom ostrva Adakale kod Oršave. Posada Kuliča brojala je nešto manje od pet stotina vojnika, od toga stotinak hajduka. Posle svega nekoliko sati granatiranja, na tvrđavi je istaknuta bela zastava. Kemankeš Ahmed-paša, valija Dijarbekira, koji je s provincijskim trupama i pet stotina Egipćana opsedao Kulič, dao je posadi aman. Podanici Habzburške monarhije mogli su da odu u Beograd, dok su hajduci odvedeni velikom veziru pod Smederevo, gde su nad ugledni- jima izvršene smrtne kazne. Ostali su stavljeni u okove i sprovedeni u subašin zatvor.387 Oko tri stotine pripadnika srpske raje, žena, dece i nenaoružanih muškaraca, ostalo je u kuličkoj varoši, s naredbom da ne napuštaju svoje domove (oko sedamdesetak kuća).388 Borba za Smederevo nastavljena je sutradan. Branioci su nevoljno uzvraćali na va- tru napadača, s nestrpljenjem iščekujući noć da napuste grad. Međutim, već u pre- podnevnim časovima, albanska izvidnica je primetila da jedna od kapija prema Dunavu nije dobro zatvorena. Nakon što je o tome obavestila svoje zapovednike, Albancima je izdata naredba da se krišom, obalom reke, približe tom, inače slabo 384 Isto, 644. 385 Isto, 647. 386 Isto, 645; Silâhdar, 523. 387 Üsküdarî I, 646. 388 Isto II, 59a-60a. 87  branjenom delu zidina. Usledio je juriš koga nije zaustavio ni top napunjen sačmom postavljen kod kapije. Uprkos žrtvama Albanci su, uz poklič Muhamedu, s isukanim sabljama jurnuli napred. Kada su janičari videli da je albanska vojska prodrla u grad, krenuli su i oni sa svojih položaja. Tada su se hrišćani povukli u citadelu i istakli belu zastavu tražeći aman. Bilo je kasno; tvrđava u koju gazije uđu s mačem nikada nije dobijala milost. Usledio je sveopšti pokolj, koji niko nije preživeo. Više od pet stotina ljudi stradalo je u samoj tvrđavi. Ostali su položili oružje nadajući se da će im životi biti pošteđeni, ali je samo nekoliko naočitih mladića ostalo u životu. Njih su janičari i Albanci sakrili u svoje šatore. „Junaci su one, koji su pali na kolena i predali se, hvatali za vrat i vukući ih i gušajući se s njima, priveli velikom veziru, u šator podignut na uzvišenju preko puta tvrđave. Junacima su podeljeni pokloni i više nego što su se nadali, a onima koji su priveli [zarobljenike] naređeno je da ih ipak ubiju. Tako je odsecanjem glava ispred pomenutog šatora posečeno više od dve stotine prokletnika”. 389 U Smederevu je stradalo oko 800 ljudi. Među njima je bio i zapovednik tvrđave, koji je uhvaćen i ubijen. Odsečeni su mu ruka i noga, a zatim mu je odrubljena gla- va.390 Tragičan kraj komandanta smederevske posade, verovatno kapetana Volfa Šenkendorfa, detaljno je opisao hroničar Silahdar: „Ranije je veliki vezir pružio zaštitu nemačkom kapetanu koji je na veru pušten iz Pirota i dao mu milost pod uslovom da ne ide u tvrđave koje su s ove strane Dunava, već da pređe na drugu stranu reke i ode u svoju zemlju. Pomenuti prokletnik nije bio oprezan pa je ušao u nišku tvrđavu, nakon čijeg osvajanja je vezanih ruku priveden velikom veziru. Tada mu je na zalaganje nekih prvaka oproštena krivica a veliki vezir ga je strogo upozorio rečima: ’Ako te još negde nađem ubiću te za primer ostalima’. Ovaj je, međutim, ipak otišao u Smederevo gde je i zarobljen. Kada je priveden velikom veziru zapoveđeno je da mu se odseku desna ruka i noga, a zatim da se ubije. Posečeno je i četrdeset nevernika koji su bili s njim”.391 Sve što je zatečeno u tvrđavi, izuzev municije, proglašeno je za ratni plen. Razočaranje zbog uzimanja Niša na veru, zamenila je sada radost zbog obilatog ple- na. Vojnici, ordudžije, trgovci, i svi ostali kojima se pružila prilika, krenuli su da pljačkaju i odnose stvari. U Smederevu se nalazilo u izobilju brašna, ječma, slame i kukuruza. Izgladnela vojska odnosila je brašno iz nekoliko velikih podzemnih 389 Isto I, 648-649; Silâhdar, 523. U starijoj istoriograiji (Hammer, 844; Ивић, Историја Срба, 295) vladalo je mišljenje da su borbe za Smederevo trajale četiri dana. 390 Prema Üsküdarî I, 649, stradalo je više od 700 ljudi. Francuski ambasador Šatonef izveštava da je pobijena celokupna posada od 800 ljudi (Самарџић, Француска, 174) dok Brlić, Freiwillige, 81, piše da je izginulo 500 Nemaca i 400 Srba. Identitet zapovednika Smedereva ne može se pouzdano utvrditi. Šatonef opisuje njegovo smaknuće ali mu ne navodi ime. Prema Brliću radi se o potpukovniku Vajngertleru, dok bi se na osnovu pisanja turskog hroničara Silahdara, 523-524, moglo zaključiti da je u pitanju kapetan Volf Šenkendorf, bivši zapovednik Pirota. Kratka vest o smrti bezimenog zapovednika Smedereva nalazi se i u anonimnoj hronici Hazine 1468, 131b. 391 Silâhdar, 523-524. 88  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA cisterni i iz više stotina buradi. Dan ranije, oka brašna je prodavana za 20 para a sada za dve pa čak i za jednu paru. Sledećeg jutra, kada je sve bilo razgrabljeno, cena se ustalila na šest i pô para za oku.392 Vojska se posle pokolja i pljačke povukla u svoj logor. Unutrašnjost tvrđave bila je pretvorena u zgarište. Ostalo je svega desetak kuća, jedan polusrušeni minaret bez džamije, i teško oštećeni hamam, koji je austrijska posada koristila kao skladište mu- nicije.393 Svuda okolo u blatu ležali su leševi branilaca i topovi bez kola i lafeta. Neko- liko topova poslato je brodovima prema Beogradu, a ostali su očišćeni i raspoređeni na mesta. Ordudžijama je izdata zapovest da raščiste tvrđavu. Najpre su čuvari pijace vezali noge poginulima i odvukli ih do Dunava. Zatim su odneli ostatke drveta i ka- menja, poravnali zemljište, a municiju s kola odneli u skladište. Raščišćavanje tvrđave trajalo je ceo dan.394 U tom poslu učestvovali su verovatno i kulički hajduci, kao što su prethodno i zarobljeni niški hajduci popravljali zidine Niša. U logoru su istovremeno obavljane pripreme za pokret. Izvršeni su delimična smotra kapukulu konjice i upis smederevskih jerlija,395 kojima je naređeno da nastave pohod pošto ne mogu da se smeste u razorenom Smederevu. U gradu je ostao samo muhafiz s nešto janičara, džebedžija i tobdžija.396 *** U zoru 29. septembra, prvi odžaci janičara počeli su da napuštaju smederevsko polje. Ostatak vojske krenuo je narednog dana u pravcu menzila Grocka.397 Grocka (Hisardžik, Hisarlik) bila je prvo i jedino očuvano mesto na putu od Niša do Beograda. Uskudari je, ne krijući zaprepaštenje, napisao: „Palanka Hisardžik i njena bliža okolina bili su napredno mesto; nijedna kuća nije bila srušena, a i veliki han je bogato izgledao. Jedino su stanovnici, raja i ratni neprijatelj, nekoliko dana ranije pobegli zbog dolaska padišahove ordije, i tako, ukaljavši svoj obraz, napustili ovaj kraj”.398 Grocku su, po svemu sudeći, zaobišle tatarske četedžije, koje su pripremale teren za nastupanje osmanske vojske. 392 Üsküdarî I, 650-651. 393 Veliki smederevski hamam, čiji se temelji i danas poznaju, zvao se, prema Evliji, Kizlaragin hamam. Seyahatnâme, V, 1838. Üsküdarî I, 652, piše da postoji od davnina i da je bio namenjen i muškarcima i ženama. 394 Üsküdarî I, 652-654. 395 Isto; Silâhdar, 524. 396 Üsküdarî II, 54b. 397 Isto I, 654; Silâhdar, 524. 398 Üsküdarî I, 656. 89  Jake snage krimskog hana došle su u prvoj polovini septembra u Srem. General Vladislav Čaki, zadužen za odbranu obale Save, povukao se u Kupinovo, a zatim, suprotno naređenju, pobegao preko Dunava u Potisje, opljačkavši prethodno mnoga naselja. Povlačenje Čakijevih odreda izazvalo je paniku među narodom. Stanovnici Srema prelazili su Dunav kod Varadina, i Dravu kod Osijeka, bežeći u Bačku i Ba- ranju, i dalje prema Budimu. Njima su se pridružili monasi najvećih i najuglednijih manastira: Krušedola, Šišatovca i Hopova, kao i Srbi iz Banata.399 Tatari su nastavili da pustoše Srem, a posebno okolinu Beograda, sve do zauzimanja Smedereva, kada im je naređeno da se ulogore pod zidinama Beograda. Tamo je svoje trupe već razmestio Kemankeš Ahmed-paša, osvajač Kuliča.400 Rano ujutru 1. oktobra,401 osmanska vojska stigla je na Vračar i podigla logor u blizini paviljona Abaza-paše.402 Tog dana nije bilo borbi, samo je osmatran teren. Turcima nije promaklo da beogradska tvrđava izgleda skoro isto kao pre dve godine, kada su je nakon mesec i po dana teških borbi prepustili vojsci Maksimilijana Ema- nuela Bavarskog. Razrušene kule i zidine s vidnim tragovima oštećenja, davale su nadu da će ratna sezona biti završena pobedonosnim ulaskom u grad.403 Dolazak na vračarsko polje bio je povod Uskudariju da se priseti nekih osmanskih zvaničnika „izdajnika”, koji su dva-tri meseca ranije savetovali da se pohod završi zauzimanjem Dragomana ili u najboljem slučaju Niša, i da zapiše: „Nema sumnje da ćemo Kuću Svetog rata, čvrstu beogradsku tvrđavu, čiju nam je opsadu omogućio Svemogući i Sveprisutni, da osvojimo njegovom milošću. Obraduj nas Bože skorim i lakim osvajanjem Beograda, a izdajnike osramoti i učini ih ruglom sveta. Amin!”404 399 Веселиновић, „Срби у Великом рату“, 534; Ивић, Историја Срба, 296; Поповић. Велика сеоба, 33. 400 Üsküdarî I, 651. 401 Ивић, Историја Срба, 296, pogrešno navodi da je veliki vezir s većim delom snaga stigao pod Beograd 27. septembra. 402 Abazin paviljon (Abaza köşk), podignut najverovatnije 1630/31. godine, dobio je ime po svom graditelju, čuvenom veziru Abaza-paši (ubijen 1634). Godine 1630. Abaza-paša je smenjen s mesta bosanskog beglerbega. Neko vreme je boravio u Beogradu bezuspešno pokušavajući da se domogne položaja budimskog valije. Tada je na mestu poznatom kao Carev brežuljak (Hünkâr tepesi) južno od tvrđave, na vračarskom polju sagradio raskošan paviljon. Naima Tarihi, III cild, Istanbul 1968, 1251, upor. Hammer, 129. 403 Üsküdarî I, 656. 404 Isto, 660. 90  OSVAJANJE BEOGRADA Beogradska tvrđava bila je duže od vek i pô izvan poprišta evropskih sukoba. Obna- vljanju njenih bedema, zbog toga, nije pridavana veća pažnja, tako da je 1688. godi- ne turski Beograd dočekao opsadu habzburške vojske, „bez branika ili krila za od- branu i bez nasipa, osim nekoliko kula, postavljenih u ne baš potrebnoj pravilnosti i odstojanju”.405 Mesec i pô dana opsade bavarskih trupa Maksimilijana Emanuela osta- vilo je na tvrđavi tragove teških oštećenja: velike breše na glavnim zidinama, napukle kule i kapije, odronjene i zasute rovove.406 Na Ratnoj konferenciji generaliteta, održanoj 9. septembra 1688. godine u Beo- gradu, tri dana nakon osvajanja grada, odlučeno je da se sazidaju posebne vojne zgrade: arsenal, topolivnica, glavni magacin, laboratorija i druge; zatim da se popra- vi pontonski most na Savi i tzv. Dugi most, od mosta na Savi, preko močvare do blizu Zemuna. Do konačne odluke o temeljnoj popravci tvrđave preduzeti su samo najneophodniji radovi. Pešadiji je naređeno da zatrpa sve opsadne rovove, zatvori postojeće prolome na zidinama, raščisti gradske rovove, svuda okolo napravi sakri- veni put i podigne palisade. Sve kuće na puškomet od utvrđenja trebalo je srušiti; sve visove i brežuljke koji nadvisuju pojedine gradske delove, raskopati i izravnati, kako bi grad mogao uspešno da se brani, dok se ne podignu novi zidovi i kule. Za teže i grublje poslove predviđeno je da se zaposle seljaci iz okoline Beograda.407 Grof Štaremberg, tadašnji zapovednik Beograda, do juna 1689. godine, nije ura- dio mnogo zbog nedostatka novca i radne snage.408 Najveća oštećenja na zidinama bila su samo delimično popravljena, pa se očekivalo da će njegovi naslednici, fon Ajtner i Pfefershofen da nastave započeti posao. Beograd je, međutim, osvajanjem centralne i južne Srbije, izgubio raniji strateški značaj, tako da glavni magacin i labo- ratorija nikada nisu podignuti, a za izgradnju Dugog mosta i topolivnice obavljeni su samo pripremni radovi. Nije čak raščišćen ni poravnan teren oko grada, iako je bilo predviđeno da se to uradi još u jesen 1688. godine. Početkom avgusta 1690. godine, 405 Станојевић, Глигор, „Два описа Београда из 1681“, Историјски гласник 1-2 (1975) 135. 406 Протић, „Одломци”, 172. 407 Isto, 172-173; Веселиновић, „Ратови”, 481-483. 408 Dvorska komora je, 15. aprila 1689. preporučila da se, zbog nedostatka novca, popravlja samo najneophodnije. Веселиновић, „Ратови”, 483. 91  na zgradi arsenala i kule za smeštaj baruta još uvek nije bilo krova, a u samom arse- nalu se nalazio veliki broj neispravnih topova i lafeta.409 Novi komandant, general Ferdinand Robert fon Aspremont, stigao je u Beograd 5. septembra 1690. godine. Grad je, kako je obavestio Ludviga Badenskog, zatekao u „velikom neredu”, ali nije učinio skoro ništa da bi ga doveo u zadovoljavajuće stanje.410 Dan nakon pada Smedereva grof Aspremont je pisao da nije „uveren da će neprijatelj doći ovde, kako svi to govore”,411 pa zbog toga nije smatrao za potrebno da grad utvr- di. Istog ubeđenja bio je i kada su se prve tatarske čete pojavile nadomak Beograda. U Beču su konačno rešili da ga smene, i na njegovo mesto postave hercoga fon Kroja.412 Aspremont je, shvativši najzad da se Osmanlije neće zaustaviti kod Smedereva, do dolaska novog zapovednika, podigao nekoliko reduta na dunavskoj strani, i obezbe- dio veću količinu baruta. Gradska posada pojačana je preostalim ljudstvom niškog garnizona, koje je, predvođeno Gvidom fon Štarembergom, 22. septembra stiglo u Beograd. Među njima je bio artiljerijski kapetan Koc, koji je sa svojim pirotehničarima i tobdžijama punio eksplozivom bombe i granate pod vedrim nebom, pošto labora- torija nije bila izgrađena. Sâm Štaremberg je ubrzo poslat u Osijek, kako bi preuzeo komandu na Savi.413 U nezaštićenom gradu harali su dizenterija i glad, pa je Aspremont naredio da se svi „varošani i Srbi”, kao i ranjeni i bolesni vojnici, prispeli iz Niša, prebace na zemunsku stranu. Oni su 29. septembra, poslati lađama u Slankamen i Varadin.414 Grad su napustili Petar-Petronije Ljubibratić, vikarni episkop beogradsko-sremski, s mnogim uglednim beogradskim porodicama i patrijarh Arsenije III s narodom iz 409 Princ Ludvig Badenski je, 19. avgusta 1690. godine, obavestio Beč da pirotehničari i tobdžije napuštaju arsenal jer ne dobijaju plate na vreme, i nemaju odgovarajući smeštaj. Zamolio je da se iz Pešte pošalju u Beograd topovi, municija, granate, itilji i nekoliko tobdžija. Isto, 490-491. 410 Веселиновић, „Ратови”, 491, piše da je Aspremont uložio velike napore da osposobi beogradsku tvrđavu za predstojeću odbranu od turskog napada, i da je održavao čestu prepisku s Leopoldom I, koji je lično davao uputstva za izvođenje radova. Glavnu krivicu za loše stanje u gradu pripisao је Aspremontovom prethodniku, Pfefershofenu, jer je dozvolio da Turci stignu pod Smederevo a da rovovi oko grada još uvek ne budu spremni. Aspremont je, međutim, u vreme opsade Smedereva, uveliko preuzeo komandu u gradu, tako da jedino on može biti odgovoran za neizvođenje potrebnih radova. Ovo ističe i Протић, „Одломци”, 174, koji za Aspremonta kaže da je bio poznat kao loš general, i da ga sem ugleda na dvoru, ništa drugo nije preporučivalo za komandanta jedne tako važne tvrđave, kao što je Beograd. 411 Diersburg, 133; „Kriegs-Chronik“, 130. 412 Diersburg, 134; Arneth, 127; upor. Протић, „Одломци“, 174; Fessler, Geschichte von Ungarn, 481; „Kriegs-Chronik“, 130. 413 Веселиновић, „Ратови“, 492-493. 414 Brlić, Freiwillige, 81. Prema istom izvoru, u gradu je ostalo, navodno, svega četrdesetak nemačkih građana što se ne može prihvatiti kao tačno. Naime, prema austrijskim izveštajima i navodima više osmanskih hroničara, nekoliko hiljada hrišćana stradalo je prilikom upada Turaka u Beograd, od toga većinom civila. 92  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Stare Srbije, Podrinja, Mačve, Starog Vlaha i Pomoravlja.415 Prebacivanje ljudi na dru- gu obalu reke trajalo je nekoliko dana; poslednje izbeglice napustile su grad samo dva dana pre pada tvrđave. Procenjuje se da je tada prešlo u Ugarsku između dvadeset i četrdeset hiljada Srba.416 U Beogradu je ostalo malo naroda i vojske, čiji se broj kretao između četiri i pet hiljada ljudi.417 Odbranom Gornjeg grada rukovodio je pukovnik Velsberg, dok je Aspremont zapovedao odbranom Donjeg grada. Nekoliko sati uoči dolaska osmanske vojske pod Beograd, Aspremont je naredio da se zapali beogradska varoš a vojska povuče u utvrđenje. Odbrambeni obruč oko Donjeg grada, od Zemunske kapije i kule na Savi, do Anđeoske ili Kara-Mustafine kule, na Dunavu bio je uspešno zatvoren.418 Svi bra- nioci, izuzev nekoliko stotina vojnika u varoši, smeštenih u velikom hanu i bezistanu, bili su raspoređeni iza zidina, u iščekivanju napada neprijatelja.419 Turci su za to vreme, neometano, kopali opsadne rovove i podizali meterise. Do- bar zaklon pružale su im varoške kuće, čiji su spaljeni zidovi i odžaci štrčali visoko i štitili ih od austrijske artiljerije.420 Janičarski odžak postavio je zaklone preko puta varoši, naspram pomenutog hana i bezistana, koga su Austrijanci zvali Arhintova kuća.421 Na dunavskoj obali, kod Riblje pijace, raspoređene su serdengečdije spahi- jskog odžaka, vojska iz Egipta i trupe Silahšor Sulejman-paše, beglerbega Sivasa, i Ahmed-paše, beglerbega Anadolije. Na savskoj obali, kod starog ambara, položaje su zauzeli serdengečdije silahdarskog odžaka, zaimi i timarnici Mustafa-paše Arnau- tina, rumelijskog beglerbega, i albanske vojske seraskera Halil-paše, i Kučuk Džafer- paše, sandžakbega Valone. Turska opsadna artiljerija brojala je ukupno četrnaest ba- ljemeza, pedeset pet šahi, i nekoliko havan topova.422 Napad Osmanlija počeo je 2. oktobra i to najpre s dunavske strane, s janičarskih položaja, a zatim i sa savske. Janičari su u silovitom jurišu zauzeli han i bezistan u kome je bilo smešteno oko sto vojnika na čelu s kapetanom Rancauom. Hrišćani 415 Веселиновић, „Ратови“, 493; Поповић. Велика сеоба, 42. 416 Поповић. Велика сеоба, 33, 40-41. O izbeglicama u vreme pohoda Mustafe-paše Keprilija u poglavlju Zbegovi i hajdučija. 417 Silâhdar, 535; Prema austrijskim izvorima, 8. oktobra beogradsku tvrđavu branilo je 3220 ljudi: 1300 je bilo na straži, 200 se nalazilo u varoši Gornjeg grada, a 1100 na spoljnim delovima tvrđave. Веселиновић, „Ратови“, 494; Станојевић, Србија, 179, piše da je Beograd branilo oko 2500 ljudi, ne navodeći izvor. Dalje, Србија, 181, citira cara Leopolda I, koji je izjavio da je u Beogradu izgubio oko pet hiljada pripadnika pešadije. 418 Веселиновић, „Ратови“, 492-493; Brlić, Freiwillige, 80; „Kriegs-Chronik“, 130. 419 Üsküdarî I, 657. 420 Arneth, 127; upor. Протић, „Одломци“, 175. 421 Nalazila se u današnjoj Dušanovoj ulici u Beogradu. Веселиновић, „Ратови”, 494. 422 Üsküdarî I, 657; Silâhdar, 534-535; Defterdar, 56; Râşid, 131-132. 93  su, nekako, uz gubitke, uspeli da se probiju i domognu najbližih austrijskih položaja u Kazandžijskoj mahali.423 I serdengečdije silahdara krenule su u napad sa savske strane. Ove jedinice pokušale su da se, preko brisanog prostora, približe zaklonima neprijatelja. Tom prilikom su pretrpele velike gubitke i u rasulu se vratile na početne položaje.424 Austrijanci se, za to vreme, nisu usudili na ispad. U prva dva dana nepre- kidne topovske i puščane paljbe branioci su izgubili oko stotinu, a Turci preko hiljadu vojnika.425 Trećeg i četvrtog dana borbe za beogradsku tvrđavu, pojačan je pritisak napadača. Položaj branilaca bio je naročito težak na dunavskoj strani, gde su Turci opseli celu priobalnu odbrambenu liniju i približili zaklone toliko, da su rukom mogli da bace granate na hrišćanske položaje.426 Gubici su bili znatni na obe strane; među poginulima je bio i jedan od najviših osmanskih zapovednika, Ahmed-paša, beglerbeg Anadolije.427 Obruč oko grada nastavio je da se steže. Očekivan je skori dolazak vojske iz Er- delja, predvođene Findik Mustafa-pašom. I deo Mecomorteove dunavske lote od četiri veća ratna broda, galera, i preko pedeset šajki, prošao je Golubac žurno ploveći prema Beogradu.428 Avalsko utvrđenje, koje su Austrijanci uključili u odbrambeni sistem Beograda, nalazilo se pod opsadom nekoliko buljuka kurdske vojske. Poziv na predaju branioci su prihvatili, s tim što su tražili određeno vreme kako bi od zapovednika Beograda dobili odobrenje da predaju tvrđavu. No, kako su njihovi glasnici u dva navrata išli u Beograd i vraćali se bez konačne odluke, Kurdi su 5. oktobra upali u tvrđavu i počeli da seku sve redom, bez milosti. One koje su zarobili, a među njima je bio i zapoved- nik Avale, kao i srpske žene i deca, priveli su velikom veziru. Žene i deca razdeljeni su vojsci na ime ratnog plena, a svi ostali, habzburški vojnici i hajduci, predati su dželatima. Veliki vezir je naredio da se kapetanu, zapovedniku utvrđenja, zbog toga što je odugovlačio s predajom, najpre odseku desna ruka i leva noga, a zatim i da mu se odrubi glava.429 Beznadežan položaj beogradske posade uticao je da se u hrišćanskim redovima pojave dezerteri. Većinom su to bili Mađari, koji su, pod okriljem noći, neopaženo, 423 Веселиновић, „Ратови”, 493; Üsküdarî I, 657. Kazandžijska mahala zvala se i Topjeri – mesto za izradu, popravku i skladištenje topova i topovske municije. 424 Üsküdarî I, 657-658. 425 Веселиновић, „Ратови”, 494. 426 Diersburg, 135; Kriegs-Chronik, 130. 427 Üsküdarî II, 7b; Silâhdar, 535. Nekoliko dana kasnije, položaj anadolskog beglerbega dodeljen je Dursun Mehmed- paši, glavnokomandujućem na vidinskom ratištu. Üsküdarî II, 27a. 428 Isto, 7b-8a. 429 Isto, 8b-9a; Silâhdar, 537. 94  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Osmanski ratni brod galer pomešani s narodom koji je napuštao grad, preko pontonskog mosta na Savi bežali u Zemun. U nemogućnosti da ih spreče, Austrijanci su 5. oktobra izvukli nekoliko pontona i tako obustavili svaki prelazak preko Savskog mosta.430 U naredna dva dana, 6. i 7. oktobra, najžešće borbe vođene su kod rovova na Dunavu. Artiljerijska paljba počinjala je posle zalaska sunca i trajala je sve do podne narednog dana kada su se serdengečdije silahdara odvažile da ponovo, preko brisa- nog prostora, pokušaju napad na veliki bastion koji su hrišćani sagradili naspram kule sultana Sulejmana, tzv. Vodene kule. Napad je bio tako snažan da su branioci morali da se povuku prema tvrđavi, izgubivši više od trideset ljudi. Kada je bastion osvojen i ostale turske posade napustile su položaje i jurnule prema njemu, željne plena. Neki su sekli glave, nadajući se dobrom bakšišu, dok su drugi pokušavali da izvuku čarkifelek i sakupe zaostalo oružje. Zatim su, očekujući nagradu, pojurili do šatora velikog vezira da pokažu oteto, ne vodeći računa da treba da ostave u ta- biji dovoljno čuvara. I dok je trajalo pokazivanje plena kod Abazinog paviljona na Vračaru i nagrađivanje zaslužnih, Austrijanci su napali bastion, pobili malobrojnu posadu i ponovo ga zauzeli. U toku dana obe zaraćene strane su nekoliko puta osva- jale ovaj položaj, da bi do večeri on ipak ostao u rukama hrišćana. Ali, kada je pala noć, serdengečdije su ponovo napale i najzad zauzele bastion. Tako su 7. oktobra svi hrišćanski odredi konačno bili potisnuti s dunavskih položaja u Donji grad.431 430 Üsküdarî II, 7b. 431 Isto, 9b-10a. 95  Pošto su se turski meterisi približili tvrđavi, i s dunavske i sa savske strane, pristu- pilo se kopanju laguma i postavljanju mina. Međutim, lagumdžija nije bilo dovoljno. Osmanski stratezi očekivali su da će se i ove godine, slično prethodnim, bitke odvi- jati na otvorenom polju. Nisu se nadali da će Austrijanci, zbog koncentrisanja snaga u Erdelju, povući većinu vojske iz Srbije, i da će zadržati posade u svega nekoliko utvrđenja. Računajući na direktne sukobe, a ne na opsadu tvrđava, pretpostavili su da će biti dovoljno da se iz prestonice povede samo pedeset lagumdžija. Ovaj broj, međutim, pokazao se nedovoljan još prilikom opsade Niša. Zato je veliki vezir ob- javio ferman da su vojsci hitno potrebni mineri, i da će svako ko se prijavi da do- bije platu od 30 groša. Broj lagumdžija se brzo povećao, ali je među njima bilo malo vičnih tom poslu. Među prijavljenima bilo je i doskorašnjih vojnih pekara i raznih besposličara i šićardžija koji su pratili vojsku samo radi dobre zarade.432 U međuvremenu, borbe su vođene i na drugim stranama. Tatari su, ponovo posla- ti u Srem da ga pljačkaju i pustoše.433 Deo tatarskih snaga upućen je i u Banat. Oni su ušli u napušteno Pančevo, iz koga su pobegli i posada i stanovnici, a zatim pošli na Bečkerek. Žitelji grada i okolnih mesta, njih između dve i tri hiljade, takođe su pobegli, ponevši svu pokretnu imovinu koju su mogli da natovare na zaprežna kola. Tatari su ih ipak stigli. Deo izbeglica su pobili, deo zarobili, dok je znatan broj uspeo da se spase jer su četedžije bile više zainteresovane za plen u robi i novcu, nego za zarobljenike. Sve zaplenjene stvari, kao i roblje pohvatano u Banatu i Sremu, doveli su pod Beograd i izneli su na prodaju na vojnoj pijaci.434 Sedmog dana opsade, u rano jutro 8. oktobra, stigao je novi komandant Beograda, hercog Karlo Evgenije fon Kroj s pratnjom.435 Prema Uskudariju, fon Kroj je još pre- thodne noći, s malobrojnom pratnjom, ušao u beogradsku tvrđavu i smenio starog zapovednika. Ostatak pratnje od šest hiljada oklopljenih pešaka čekalo je na ostrvu preko puta Slankamena, koje Uskudari zove Titelska ada. Oni su naredne večeri stigli u Beograd. Fon Kroj je, navodno, nameravao da sa po 3000 vojnika ojača odbranu savske i dunavske strane, da bi 8. oktobra, u pogodnom trenutku, posle jake topovske paljbe, izvršio iznenadan juriš na neprijateljske položaje.436 432 Isto, 10b-11a. 433 Silâhdar, 537. 434 Üsküdarî II, 11b. 435 Веселиновић, „Ратови”, 494. 436 Üsküdarî II, 17b. Istog dana su i posade turskih meterisa dobile pojačanje. Njima se pridružilo 500 serdengečdija koje su upravo stigle u ordiju kao pratnja velike pošiljke državnog novca od oko 400 kesa (od 1688. godine jedna kesa vredela je 50000 akči) namenjenih za isplatu vojničkih prinadležnosti i plaćanje ostalih ratnih troškova. Isto II, 12b-13a. 96  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA I zaista, hrišćanska artiljerija je u toku prepodneva nanela dosta štete neprijatelju, mada je i sama pretrpela gubitke.437 Do juriša na turske položaje, međutim, nije došlo jer je, oko četiri sata po podne, jedna bomba pala na Olovnu kulu u citadeli Gornjeg grada i zapalila je. Ubrzo su odjeknule, jedna za drugom, tri eksplozije. U vazduh je odletelo skladište za barut, smešteno u kuli, a s njim i na desetine vojnika koji su gasili požar i spasavali riznicu koja se takođe tamo nalazila.438 Citadela u Gornjem gradu raspukla se od snage udara na dva dela. Strana grada okrenuta ka Savi survala se sa svim baterijama, topovima i tri bataljona, koji su se tamo nalazili. Rovovi su bili zatrpani i ispunjeni zemljom i kamenjem, pa je turska konjica lako mogla da krene u juriš preko njih. Druga strana grada survala se u Podgrađe, porušivši pri tom sve kuće i uništivši najveći deo lađa i šajki na Dunavu. Oko hiljadu i sto vojnika stradalo je u eksploziji ili je ostalo zatrpano pod ruševinama na dunavskoj strani. Citadela i srednjovekovni zamak despota Stefana Lazarevića zauvek su nestali. Ceo grad bio je prekriven gustim oblakom dima i prašine; kamenje, cigle, zemlja, i bombe, leteli su na sve strane, tako da nigde nije bilo bezbedno.439 Posade turskih meterisa zapanjeno su posmatrale ovaj prizor. Prvi koji se snašao bio je Mustafa-paša Arnautin, beglerbeg Rumelije. On je svoje Albance i ostalu rume- lijsku vojsku u rovovima na savskoj strani pozvao na juriš rečima: „Sokolovi moji ovo je prilika za sticanje plena!”440 Tada su svi, kao jedan, jurnuli u Gornji grad, preskakali obrušene zidove, upadali kroz prolome, nemilosrdno sekući sve pred sobom. Pred- vodio ih je lično Mustafa-paša, koji je među prvima i nastradao od puščanog zrna.441 437 Веселиновић, „Ратови”, 494. 438 Üsküdarî II, 16a-16b. Beogradska citadela stradala je i 1564. godine, kada je grom udario u jednu od kula u kojoj se nalazio barut. Tom prilikom oštećeni su i sanduci novca u podzemnoj riznici. Eksplozija skladišta municije raznela je veliki deo citadele i teško oštetila okolne građevine, među kojim i džamiju u Gornjem gradu. Štetu je pretrpela i beogradska luka. Катић, Сrđan, „Обнова београдске тврђаве 1565. године”, Мешовита грађа (Miscellanea) XXIX (2008) 55-62. 439 Diersburg, 136; Arneth, 127-128; „Kriegs-Chronik”, 130; Веселиновић, „Ратови”, 494; Ivić pogrešno navodi da se eksplozija barutane dogodila 6. oktobra, i da su Turci istog dana ušli u grad (Историја Срба, 296). Datum eksplozije preuzima Станојевић, Србија, 179-180 od Ivića, ali dalje piše da je Beograd zauzet 8. oktobra i to formalno … ugovorom predat Turcima On je ovde jednu od odredbi za predaju Niša, koje navodi Gerba, primenio na Beograd. Ovu njegovu grešku ispravio je Веселиновић, „Србија и српски народ”, 192. 440 Üsküdarî II, 13b. 441 Isto. Mustafa-paša Arnautin bio je jedan od najuglednijih osmanskih zapovednika. U prvim godinama Bečkog rata nalazio se na položaju alaj-bega desnog krila Rumelije, zbog čega je dobio nadimak Sagkol (sağ kol, desna ruka; desno krilo). U februaru 1689. pritežavao je deo Temišvarskog ejaleta (С. Катић, Јеген, 165, 183-184). Na mesto rumelijskog beglerbega doveo ga je, verovatno, sâm Keprili Mustafa-paša pošto je stupio na dužnost velikog vezira u novembru 1689. godine. Sahranjen je dan posle pogibije, na groblju u dvorištu Ejnehan-begove džamije (negde na Vračaru). Veliki vezir lično mu je čitao molitvu za pokoj duše i nosio njegovo telo, iz koga je, prema rečima očevidaca, i nekoliko sati posle smrti isticala krv, što se smatralo znakom mučeništva za veru. (Üsküdarî II, 19b-20a). Upražnjeni položaj beglerbega Rumelije dodeljen je ponovo Albancu, Kučuk Džafer-paši Arnautinu, sandžakbegu Valone. (Isto, 27b; Silâhdar, 536). 97  Hrišćanski vojnici, glavom bez obzira, trčali su niz ulice Gornjeg grada u pokušaju da se domognu obale Dunava, ali tada su i posade turskih rovova na dunavskoj strani krenule u juriš i blokirale im put. Toliko su ih posekli da se, prema izjavama očevidaca, tlo u citadeli nije videlo od leševa.442 One koji su uspeli da pobegnu iz Gornjeg grada, general Aspremont je pokušao da zaustavi kako bi organizovao odbranu u Donjem gradu, kod Anđeoske ili Kara Musta- ine kule. Iznenadna eksplozija magacina za hranu u Donjem gradu, u kome je bila smeštena i znatna količina baruta, izazvala je još veće rasulo u redovima branilaca, ali i napadača. Osmanlije su na čas zastale, misleći da se radi o velikoj podzemnoj mini, koju su hrišćani namerno postavili da bi digli ceo grad u vazduh. Iskoristivši njihovo oklevanje Leopoldovi vojnici pobegli su kroz Vodenu kapiju na Donjem gradu, pešice, jer je vatra zahvatila štale za konje u blizini, u kojima su životinje nastradale.443 Požar se, u međuvremenu, proširio na sve kuće u Gornjem i Donjem gradu i sti- gao do topovskih tabija s napunjenim kumbarama. Više ništa nije moglo da zaustavi seriju eksplozija koje su usledile. Vatra je gorela do jutra. U velikom hanu, prekoputa Kilise džamije444 u Donjem gradu, izgorelo je oko 30.000 merica zobi. Žito name- njeno zalihama za zimu austrijskih posada Smedereva, Vidina, Niša, Golupca, Hra- ma, Oršave, Modave i drugih tvrđava, kao i više od 1500 velikih buradi sa po 10 do 15 merica brašna, gorelo je duže od nedelju dana.445 U beogradskom pristaništu vladali su neopisivi metež i gužva jer su se preživeli otimali oko brodova koji su prevozili na Ratno ostrvo.446 Dvanaest šajki nije uspelo da isplovi pošto su ih Turci zaustavili, ljude zarobili a stvari s čamaca razgrabili.447 Na sredini reke šajke koje su uspele da isplove, sudarale su se i tonule, a većina ljudi se udavila pokušavajući da dopliva do Ratnog ostrva.448 Više od četrdeset čamaca s oko 2500 begunaca je ostalo bez vesala pa su prepušteni matici, koja ih je, vrteći u krug, odnela prema Višnjici i Grockoj. Neki brodovi su pokušali da stignu do Pančeva, ali pošto se brzo spustila noć a nije bilo mesečine, nije sigurno da li su uspeli da se spasu. Pretpostavlja se da se većina ljudi utopila, a da su ostale pohvatale četedžije. Ni oni koji su potražili spas bekstvom Dunavom uzvodno nisu bili bolje sreće. Njih su kod Slanka- mena zarobili Tatari, i već sutradan dovedeni su na vojnu pijacu radi prodaje.449 442 Üsküdarî II, 14a. 443 Isto, 14a, 16a, 19a-19b; Веселиновић, „Ратови”, 495. 444 Džamija od Crkve, nekadašnja srpska saborna „Velika crkva” koju su Turci 1521. godine pretvorili u džamiju. 445 Üsküdarî II, 14b-15a. 446 Протић, „Одломци”, 176-177; Веселиновић, „Ратови”, 495. 447 Silâhdar, 536. 448 Isto, 535; Defterdar, 57. 449 Üsküdarî II, 15a, 20a-20b. 98  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA Hercog fon Kroj, grof Arhinto i general Aspremont su, u opštoj gužvi, jedva uspeli da se dokopaju jednog alaskog čamca i pobegnu preko Dunava ka Osijeku.450 Aspre- mont je kasnije pisao markgrafu Badenskom da je, u paničnom strahu, iskočio kroz prozor kuće jer su vrata bila zatvorena ruševinama, te da ništa nije uspeo da ponese izuzev onoga što je u trenutku eksplozije imao na sebi. U Beogradu je ostavio sve stvari, pokućstvo, pribor za jelo, srebrninu, nakit, čak i venčani prsten.451 Dok su hrišćani bežali veliki broj osmanskih vojnika navalio je da pljačka kuće koje još nije zahvatila vatra. U citadeli koja je sva bila u plamenu nalazile su se naj- vrednije stvari – riznica sa znatnom količinom austrijskih zlatnika, zlatnim i srebr- nim oklopima i pancirima i posrebrenim oružjem. Uskudari piše da su oni, koji su uspeli da prodru u nju i odatle izvuku živu glavu, „stekli bogatstvo Kreza”.452 Većina ih, međutim, nije bila te sreće. Nošeni pohlepom, ostali su zatrpani pod ruševinama usled sporadičnih manjih eksplozija, koje su neprestano odjekivale. Vojnim lekarima je tog i narednog dana stiglo više od hiljadu teško ranjenih i osakaćenih ljudi, s povre- dama kakve inače nisu mogle da se vide u toku uobičajenih ratnih dejstava. Ulazak u citadelu je stoga bio najstrože zabranjen sve dok vatra ne bude ugašena.453 Do večeri 8. oktobra ni jedan hrišćanin nije ostao u beogradskoj tvrđavi. Većina je stradala od osmanskog mača ili se udavila u reci prilikom bekstva. Ostali su zarobljeni ili su uspeli da pobegnu brodovima. Među zarobljenima je bilo i nemačkih devojaka i žena i jedan broj Kozaka. Kozaci su odmah izloženi na vojnoj pijaci, dok su device prodavane krišom po visokim cenama. U beogradskoj tvrđavi zatečeno je i oko petsto zarobljenika muslimana. To je bilo manje nego što se očekivalo jer su, dva-tri dana pre osvajanja, najvrednije zarobljenike Austrijanci brodovima poslali za Budim.454 Prilikom napada na tvrđavu, prema navodima osmanskih hroničara, posečeno je između pet i osam hiljada hrišćana. Računajući i poginule u eksploziji i one koji su se udavili u reci, broj nastradalih bio je deset do šesnaest hiljada.455 Sam Leopold I pisao je svom prijatelju, kapucinskom monahu Markusu d’Avijanu o gubitku Beograda: „Veliko je zlo u tome da su osim tvrđave i tako važnog mesta ostavljene tolike namirnice, ratna oprema i više od pet hiljada moje najbolje pešadije”.456 450 Diersburg, 137; Arneth, 128; Bizozeri, 17; Fessler, Geschichte von Ungarn, 481; Веселиновић, „Ратови”, 495. 451 Diersburg, 137. 452 Üsküdarî II, 14a-14b. 453 Isto, 20b-21a; Silâhdar, 537. 454 Üsküdarî II, 15b-16a. 455 Isto, 14a; Silâhdar, 536; Defterdar, 57-58; Râşid, 133. 456 Станојевић, Србија, 181. I sami Turci su se, kasnije, čudili količini zatečenog oružja i municije, koja je, prema njihovom mišljenju, bila neprimerena veličini beogradske tvrđave. U blizini Vodene kapije na Donjem gradu bilo je, između ostalog, više od pedeset baljemez topova za đulad težine od 22 i 25 kg, dosta topovske i puščane municije, ručnih granata i baruta, u količinama dovoljnim za višegodišnje odolevanje opsadi. Üsküdarî II, 41a-b. 99  U izveštajima, koje je fon Kroj, 13. i 14. oktobra, poslao iz Osijeka u Beč, stoji da je prilikom osvajanja Beograda, stradao većinom narod.457 Turski očevidac je zabeležio da su leševi bili razbacani na sve strane; ležali su jedni preko drugih u jendecima tvrđave, po ulicama Donjeg i Gornjeg grada, visili preko provaljenih zidina i bilo ih je toliko mnogo da je između trista i četiri stotine ordudžija bilo angažovano da ih odvlači i baca u Savu i Dunav.458 Nikada nije utvrđeno ko je odgovoran za eksploziju u beogradskoj citadeli. Osman- ski hroničari su zapisali da je do eksplozije došlo slučajno; jedna bomba, izbačena iz havan topa s položaja seraskera Halil-paše, pala je na vrh Olovne kule u kojoj je bio smešten magacin za barut.459 Hrišćani su, naprotiv, verovali da je eksplozija bila pod- metnuta. Neki su sumnjali na Turke, koji su se, navodno, prerušeni uvukli u tvrđavu, a neki na Francuze zaposlene u beogradskim magacinima. Prema jednoj verziji, zaro- bljeni turski vojnik pobegao je u rovove Halil-paše i otkrio mu mesto na kome se nala- zilo skladište municije.460 Najviše optužbi upućeno je Andreju Kornaru, venecijanskom inženjeru koji je svojevremeno rukovodio radovima na tvrđavi, a posle osvajanja ostao u Beogradu i stupio u osmansku službu. Pričalo se da je on podmetnuo požar i otvorio vrata ne- prijatelju.461 U Beču su smatrali da je general Aspremont najodgovorniji za poraz jer nije utvr- dio grad na vreme, pa su ga zato poslali na sud. Iako ga je sud oslobodio, Aspremon- tova vojna karijera bila je okončana.462 Gubitak Beograda je bio najveći poraz Habzburgovaca u Bečkom ratu. Papa Alek- sandar VIII, potresen vešću o velikom preokretu u odnosu snaga na Balkanu, uputio je novčanu pomoć Leopoldu I.463 Dubrovačka republika je, već 26. oktobra 1690. godine, preduzela diplomatske korake da se ponovo približi Porti, kako bi predupredila moguće štetne posledice dotadašnje političke orijentacije prema Habzburškoj monarhiji.464 U Istanbulu je vest o padu Beograda dočekana s velikim olakšanjem. Narod je tek tada, oslobođen straha od dolaska hrišćanskih vojski pod zidine osmanske 457 Веселиновић, „Ратови”, 495. 458 Üsküdarî II, 21a. 459 Isto, 13a-13b; Silâhdar, 535; Defterdar, 57; Râşid, 132; Hazine 1468, 131b. 460 Станојевић, Србија, 179-180. 461 Garzoni, 384; Bizozeri, 19; Diersburg, 138; Arneth, 128; Fessler, Geschichte von Ungarn, 481. Kornaro je ostao da živi u Beogradu s porodicom. U leto 1695. godine dobio je nagradu od sultana Mustafe II, 200 zlatnika i svečani kaftan. Nusretnâme, 59. U leto 1696. godine i dalje je radio na beogradskoj tvrđavi. Божић, „Француски дневник“, 185. 462 Diersburg, 138; Протић, „Одломци“, 178. 463 Станојевић, Србија, 181. 464 Радонић, Јован, Дубровачка акта и повеље, т. IV-2, Београд 1942, 67-68. 100  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE POHOD MUSTAFA PAŠE-KEPRILIJA prestonice, počeo da uklanja ruševine od zemljotresa, koji se desio na dan početka Keprilijevog pohoda.465 Posle gubitka Beograda, Gvido fon Štaremberg naredio je da se isprazne i poruše Šabac, Mitrovica, Rača i Brod.466 U napušteni Šabac ušao je Silahšor Sulejman-paša, beglerbeg Sivasa. Razoreno utvrđenje je popravljeno, topovi i municija raspoređeni i određena stalna posada od 150 jerlija.467 Austrijske posade povukle su se i iz Titela,468 Slankamena, Varadina, Iloka i Vukovara.469 U Sremu su Tatari, zajedno s ejaletskim jedinicama Dijarbekira, zauzeli sva utvrđena mesta do Osijeka. Za osvajanje Osijeka bio je zadužen valija Bosne Topal Husejin-paša, kome su u pomoć poslati zaimi i timarnici Kruševačkog, Vučitrnskog, Prizrenskog i Dukađinskog sandžaka. Svi oni ukrcali su se u beogradskom pristaništu na brodove i 25. oktobra zaplovili Savom prema Vukovaru, gde ih je čekao Husejin-paša.470 Tri dana kasnije iz Beograda su pod Osijek poslate i sve raspoložive serdengečdije.471 Međutim, posle nekoliko dana, na predlog glavnokomandujućeg valije Bosne, vezirski savet je odlučio da se opsada pre- kine, a da se jedinice, poslate Topal-paši, upute u Erdelj kao pomoć Tekeliju. Glavni razlog za povlačenje bile su obilate kiše, koje su neprekidno padale i nemogućnost da se osiječka tvrđava u potpunosti opkoli.472 Zapadni izvori tvrde da je razlog za povlačenje bio uspešan ispad osječkih branilaca, koji je 5. novembra, devetog dana opsade, preduzeo general Štaremberg, tadašnji zapovednik Osijeka.473 465 Hazine 1468, 132a. 466 Ивић, Историја Срба, 297; Веселиновић, „Ратови“, 534. Još u toku opsade Beograda napušteni su Pančevo, Bečkerek i druga mesta u okolini. Üsküdarî II, 31b. 467 Silâhdar, 538. Prema kazivanju očevidaca, šabačka tvrđava je, i pre nego što je minama dignuta u vazduh, bila u ruševnom stanju. Austrijanci, u prethodnih godinu dana, nisu ništa učinili da je poprave i ojačaju jer su joj prirodnu zaštitu predstavljale, s jedne strane reka Sava a s preostale tri strane močvara. Üsküdarî II, 24a, 31a. 468 Posada Titela ostavila je u gradu 24 topa i dosta municije. Napušteno utvrđenje zaposeli su najpre odredi Turkmena, a od 22. oktobra stalni posadnici, janičari, njih oko pedesetak. Üsküdarî II, 39b. 469 Iz Beograda su 13. oktobra poslate anadolske i egipatske trupe, predvođene Kemankeš Ahmed-pašom, sa zadatkom da zauzmu Varadin, Ilok i druga utvrđenja, izuzev slankamenskog za koje se već tada znalo da je u ruševinama. Nedelju dana kasnije ove trupe su se vratile i obavestile da su sve tvrđave zatekle napuštene i teško oštećene. Isto, 27b, 36b. 470 Isto, 43b. 471 Isto, 46a-46b. 472 Osmanlije nisu uspele da zauzmu most preko Drave, kojim je u Osijek stizalo pojačanje u ljudstvu, municiji i namirnicama. S druge strane, jake kiše punile su opsadne rovove i onemogućavale dejstvo artiljerije. Isto, 70b-71a; Silâhdar, 537, 539; Defterdar, 59. 473 Arneth, 130; Fessler, Geschichte von Ungarn, 482; „Kriegs-Chronik“, 132; Ивић, Историја Срба, 297. Arneth piše, na osnovu loše obaveštenog Kontarinija da je Topal Husejin-paša kažnjen smrću zbog samovoljnog napuštanja opsade Osijeka (131); upor. Протић, „Одломци“, 179. Husejin-paša je, ubrzo nakon neuspeha kod Osijeka, smenjen s položaja valije Bosne i postavljen za valiju Silistrije. Defterdar, 62; Râşid, 138. 101 HAJDUCI I DOMAĆINI  ZBEGOVI I HAJDUČIJA Srbija, koju su Turci u jesen 1690. godine po drugi put osvajali, bila je pusta i razo- rena, i pre nego što je osmanska vojska stupila na njeno tlo. Narod se razbežao na sve strane, poučen tragičnim iskustvom iz prethodne zime, kada je na hiljadе ljudi na- pustilo svoje domove pred pogromom tatarsko-albanske vojske na Kosovu i u Make- doniji. To vreme jedan srpski izvor ovako opisuje: „Počeo je [Mahmud-beg Pećki Mahmudbegović] s Tatarima da zarobljava, seče i pali na- hije Kalkandelijske (zvane Donje i Gornje Pološko, Tetovsko), Prizren, Đakovicu, Peć, Plav, Belo Polje, Vučitrn, Kosovo, Moravu čak do Novog Pazara. Sve ove zemlje je opusteo, crkve Božije je popalio, manastiri su opljačkani i razoreni potpuno, ljudi su posečeni bili, žene i deca porobljeni. I gore je robovanje i razaranje bilo, nego li u vreme careva Murata i Bajazita i zverolikog Selima. Golema je tuga i nesreća bila srpskom narodu, jer niko nije ostao, osim ako se nije u dubinu pustinje sakrio ili otišao u Nemačku zemlju. Takvo je razaranje tada bilo i obnavljanja u Srpskoj zemlji do danas nije bilo”.474 Nekoliko meseci kasnije, uoči novog osmanskog pohoda, srpsko stanovništvo, posebno ono duž Carigradskog druma, iz niškog kraja i Pomoravlja, krenulo je u zbegove. Manji deo sklonio se u utvrđena mesta, poput Pirota i Niša, dok se veći deo sakrio u planine i guste šume, u pećine, rečne lugove i blata, na dunavske ade. Bežalo se od turske osvete, ali i zbog toga što nije imalo gde da se ostane. Jedinice Leopolda I palile su i uništavale sve za sobom: cele palanke, mostove, vojna skladišta, kuće, dućane i letinu koja nije još sazrela, kako bi naterale narod da se iseljava i omele snab- devanje osmanske vojske. Deo ustanika pratio je Veteranijevu vojsku ka Beogradu, a znatniji broj ostao je uz svoje najbliže da ih štiti od albanskih i tatarskih četedžija. Na prostoru Suve planine, između Bele (Musa-pašine) Palanke i Niške Banje, bilo je više narodnih zbegova, do kojih Turci nisu mogli doći, zbog neprohodnog terena. Nji- hove izvidnice sretale su jedino čuvare zbegova, hajduke koji su krstarili drumovima i napadali karavane s provijantom. Takav jedan prepad izvršen je 18. avgusta negde u Kizilderbendu.475 Hajduci su kola s namirnicima odvezli prema Pirotu i smestili ih u okolini grada.476 Zatim se njihova družina podelila na manje grupe, od kojih je svaka, s delom plena, otišla u svoj zbeg. Iz logora osmanske vojske su, istog dana, poslate 474 Трифуновић, Очевици, 10. 475 Üsküdarî I, 570. 476 Isto, 580. 104  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE HAJDUCI I DOMAĆINI albanske čete, oko 500 vojnika, s naredbom da poubijaju sve hajduke, odnosno raju, koju nađu po pećinama, izuzev žena i dece mlađe od sedam godina. Obrazloženje ove zapovesti bilo je: „Prokleta raja koja se tamo smestila stavila je na glavu kape nemačkih nevernika i, opasavši mačeve, načinila više nevaljalstva od ratnih neprijatelja”.477 Albanci su, tek deset dana kasnije, uspeli da presretnu jednu hajdučku grupu u blizini Musa-pašine Palanke i vrate deo provijanta. „Saznavši da su istočno od pomenute palanke, na padinama planina u kraju punom iz- vora, tu i tamo viđeni hajduci-razbojnici, krenuli su pravo u taj kraj da izvide situaciju. Tom prilikom je u jednom hrastoviku više od četrdeset razbojnika-hajduka upalo u zasedu i otpoče velika bitka. U borbi i vojevanju sve su ih rasturili i uništili, a osim toga su uzeli više od dvade- set zlosrećnih hajdučkih glava i dva njihova barjaka. Oboreni barjaci stigli su u carsku ordiju, a pomenuti junaci, koji su došli na prijem kod velikog vezira, nagrađeni su i obdareni iznad očekivanja. Pričali su da je u hrastoviku, gde su rečeni hajduci upali u zasedu, nađeno u izo- bilju razne trgovačke robe, a najviše od svega kafe”.478 Sukobi turskih izvidnica i hajduka dešavali su se često u toku opsade Niša. Jedan od njih desio se 19. avgusta, ponovo negde na Suvoj planini, samo dan nakon što je opljačkan trgovački karavan u Kizilderbendu. Posle kraće borbe, u kojoj su Turci posekli mnogo hajdučkih glava i uhvatili nekoliko „jezika”, zarobljenici su dovedeni u logor na saslušanje. Tada je kod jednog starijeg hajduka, nađeno nekoliko listova papira pisanih na nemačkom jeziku. Turci su brzo utvrdili da se radi o potvrdi koju je izdao zapovednik Niša o zakupu svih vodenica u ovom kraju. Prema tom dokumentu ovaj srpski domaćin imao je prava da godinu dana ubire prihode od mlinova; to svoje pravo mogao je da ustupi i drugima, po ceni koja mu odgovara. „Zbog toga što je [zarobljenik] pripadao prokletoj raji koja se u ovolikoj meri priklonila ratnom neprijatelju, a i za primer ostaloj nevernoj raji, naređeno je da mu se, ispred šatora, odseku proklete ruke, a potom da se ubije”.479 Sutradan 20. avgusta došlo je do novog sukoba, ali ovaj put na Moravi u blizini Jago- dine. Odred od sedamdeset srpskih ustanika naišao je na Katanu Mustafa-bega, koji je poslat u taj kraj radi uhođenja. Katana je izašao kao pobednik iz ovog okršaja, vrativši se u ordiju sa šest glava i sedamnaest „jezika”, od kojih je dvanaest pogubljeno.480 Podatak da je dvanaest „jezika” ubijeno, a da je njih pet sprovedeno u zatvor, govori o brojčanom odnosu srpskih i austrijskih vojnika. Bilo je uobičajeno da se Srbi, kao pobunjena raja, kažnjavaju smrću, dok bi podanicima Leopolda I život bio pošteđen. Jedan od najmnogoljudnijih narodnih zbegova nalazio se jugoistočno od Niša, u pećinama kod Niške Banje. Na šumovitom mestu bogatom vodom i travom okupilo 477 Isto, 571. 478 Isto, 583-584. 479 Isto, 573-574. 480 Isto, 574. 105  se nekoliko hiljada ljudi, žena i dece, među kojima je bilo i više stotina vojnika Monar- hije i hajduka. Oni su se svakodnevno, u toku opsade Niša, spuštali s planine i pucali izdaleka na turske predstraže, kako bi pomogli opsednutom gradu.481 Mahmud-paša Mahmudbegović, sandžakbeg Prizrena i Dukađina, pronašao je, nakon osvajanja Niša, jednu od pećina u kojoj se krio deo ovog narodnog zbega. S nekoliko barjaka albanskih pešaka, izveo je prepad i, posle dužeg puškaranja, uspeo je da uhvati nekoliko austrijskih vojnika i preko dve stotine pripadnika raje. Oslobo- dio je i nekoliko ćustendilskih muslimana, koji su kao zarobljenici čuvani u pećini kod Niške Banje.482 Osmanski hroničar Uskudari ne beleži dalju sudbinu naroda iz ovog zbega. Možda su, što je manje izvesno, kao raja iz Pirota, poslati natrag kućama, s naredbom da nastave s izvršavanjem svojih rajinskih obaveza, ili su, što je verovatnije, kao niška raja podeljeni vojnicima umesto ratnog plena. Ne zna se, da li je među tih dve stotine pripadnika raje bilo i odraslih muškaraca, hajduka. Jedno je sigurno, ako ih je i bilo, podelili su sudbinu niških hajduka. Uskudari je veću pažnju posvetio ćustendilskim muslimanima, brižljivo zapisujući sve ono što su doživeli u hrišćanskom zarobljeništvu. Oni su mu, između ostalog, ispričali da je u zbegu iznad Niške Banje, „na mestu skrivene pećine bilo više od četiri-pet hiljada pripadnika proklete raje, žena i dece. Svi snažni, jaki i izdržljivi bili su hajduci i nisu se ustručavali od prepada po planinama i klancima. Među njima je bilo više od osam stotina nemačkih i mađarskih vojnika. Svake noći su se trudili i pokušavali da uđu u nišku tvrđavu, pa su zato svake večeri silazili do Niša. Međutim, kako je tvrđava bila opsednuta sa sve četiri strane, nisu uspevali da ostvare svoj naum pa su se pred jutro ponovo vraćali na mesto gde je bila pećina”.483 Uskudari nije imao običaj da često beleži imena hrišćana u svom dnevniku; za- dovoljavao se uglavnom samo navođenjem čina određene osobe. Tako, na primer, nijednom nije naveo ime komandanta niške tvrđave Gvida Štaremberga, mada je znao da je on mlađi brat Ridigera fon Štaremberga, generala koji je rukovodio od- branom Beča 1683. godine.484 Stoga ne čudi što nije po imenu pomenuo nijednog rajetina, hajduka, kapetana. Ne znamo ime čoveka koji je uzeo u zakup vodenice u niškom kraju, kao ni ime hajdučkog vođe koji je čuvao zbeg od nekoliko hiljada ljudi i pokušavao da probije tursku opsadu Niša. Ostaje nam samo da pretpostavimo ko bi to mogao da bude. 481 Isto, 618. 482 Üsküdarî I, 619. Muslimani su zarobljeni 25. maja, prilikom napada kapetana Strahinje na Ćustendil. Vid. poglavlje Pod upravom Habzburške monarhije (1688-1690). 483 Üsküdarî I, 619-620. 484 Isto, 581. 106  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE HAJDUCI I DOMAĆINI Zapovednik narodne milicije – hajduka u Nišu, neposredno pre dolaska Osmanli- ja, bio je kapetan Strahinja, odnosno Strahil.485 U osmanskim hronikama zabeležen je kao Strail, Serail, Seravil i Israil. Poreklom Bugarin, rodom iz sela Jenikoj (danas Ve- tren) pored Pazardžika, bio je zapovednik martolosa u Plovdivu.486 Ohrabren uspe- sima austrijske vojske odmetnuo se od osmanske vlasti i stao na čelo družine od dve stotine hajduka, koja je vršila prepade i pljačke na pravcu Vetren-Pazardžik-Plovdiv, opustošila nekoliko sela i „prouzrokovala smrt mnogih nedužnih muslimana”.487 Strahilovi hajduci su veoma brzo postali takva opasnost da je Porta morala da pozove na oružje sve odrasle muslimane iz kadiluka Plovdiv i Pazardžik. Kadijama ovih oblasti poslate su naredbe za sprovođenje opšte mobilizacije muslimana (neir-i âm) i hvatanje i uništenje čuvenog harambaše i njegovih ljudi. Za izvršenje ove zapo- vesti određeno je pedeset bostandžija s dva oicira i dva barjaka najamnika iz pratnje velikog vezira. Potera za Strahilom-Strahinjom krenula je 22. marta 1690. godine, ali je završena bez uspeha. Strahinja je bio obavešten o kretanju muslimanske vojske, pa je s hajducima i njihovim porodicama, oko dve do tri stotine ljudi, prešao teško prohodne planine i stigao u Niš.488 Tamo se pridružio vojsci Monarhije i dobio čin kapetana. Austrijanci su ga, prema jednom izveštaju Dvorskog ratnog saveta smatrali mađarskim, a, prema drugom, rackim tj. srpskim kapetanom.489 Kapetan Radovan Grba, opisujući njegove podvige, naziva ga Arnautinom.490 Strahinja je, pod zastavom Habzburške monarhije, nastavio s upadima na terito- riju pod osmanskom vlašću. Napad na Ćustendil, nešto pre 25. maja, bio je jedan od njegovih najvećih podviga. Uoči dolaska ordije pod Niš, on je, prema pisanju Silah- dara, odlučio da pobegne, plašeći se da ga Austrijanci ne predaju Turcima u slučaju da grad padne. Strahinja je, navodno, prevario Veteranija,491 rekavši mu da je turska vojska malobrojna i da je bolje „da ja budem izvan tvrđave da bih okupio hajduke i izvršio prepad na Turke. A ti onda iskoči iz tvrđave i stavi Turke pod mač i uništi ih, pa da se proslavimo”. U tvrđavi je ostavio majku, ženu i kćerku koje su, nakon predaje Niša, bile zarobljene i poklonjene jednom albanskom buljubaši.492 485 Pod imenom Strahinja javlja se u većini dokumenata bečkog Ratnog arhiva i našoj savremenoj istoriograiji. 486 Silâhdar, 498, 519; Üsküdarî I, 540. 487 Üsküdarî I, 541; Silâhdar, 519. 488 Silâhdar, 498. Silahdarove podatke o Strahilovoj hajdučkoj aktivnosti do dolaska u Niš koristila je Цветкова, Бистра, Хайдутството в българските земи през 15/18 век, том първи, София 1971, 52-53. 489 Ивић, Историја Срба, 491. 490 „Der Arnauten-Capitän Strašigria“, Gerba, 168. 491 Ne možemo utvrditi, da li je Strahinja napustio Niš još dok je Veterani bio u gradu ili kasnije, kada je komandu preuzeo Štaremberg, pošto Silahdar veruje da je Veterani sve vreme vodio odbranu Niša. 492 Silâhdar, 519. 107  Da li je Strahinja zaista hteo da prevari zapovednika grada, uveravanjem da je turska ordija malobrojna, ili je bio ubeđen u to, pošto se poslednji put sukobio samo s delom osmanskih snaga, koji je konačio u Soiji. Da li je stvarno pobegao iz Niša, ostavivši majku, ženu i dete u gradu osuđenom na predaju, ili se povukao u planinu, s namerom da dovede pomoć? Kapetan Strahinja se, u dokumentima bečkog Ratnog arhiva, pominje i posle 1690. godine, kao komandant odreda, koji su ratovali za račun Habzburške monar- hije u Erdelju.493 Takvu ulogu sigurno ne bi imao da je, kako mu Silahdar pripisuje, u trenutku kada je bio najpotrebniji, izneverio austrijske zapovednike u Nišu. Treba pomenuti da ga je narodna tradicija zapamtila kao velikog junaka, a ne kao kukavicu i izdajnika.494 Čitajući stranice Uskudarijevog dnevnika, nametnulo nam se pitanje, da nisu možda baš hajduci iz zbega s Ilidže bili Strahinjini ljudi? Među njima je bilo i nekoliko stotina vojnika Monarhije, koji se nisu povukli s glavninom svojih snaga, već su zajedno s hajducima nastojali da pomognu onima pod opsadom. Moguće je da je upravo kapetan Strahinja bio zapovednik tih hrišćanskih odreda. Privremenih zbegova bilo je 1690. godine po celoj Srbiji. Najveći deo stanovništva potražio je spas u blizini svog prebivališta, dok je manji deo, poput Srba iz Makedo- nije i s Kosova stigao čak do Beograda. Hroničar Silahdar zabeležio je da je samo iz mesta na Carigradskom drumu, između Niša i Beograda, deset hiljada ljudi napustilo domove i pobeglo u zbegove na dunavska ostrva ili na ugarsku stranu.495 Narod je bežao pred nasiljem neregularnih albanskih i tatarskih odreda, koji nisu slušali na- redbe zvaničnih organa osmanske vlasti da neboračko stanovništvo treba poštedeti. Tatare krimskog hana bilo je skoro nemoguće kontrolisati. Za mnoge muslimane oni su bili predmet divljenja i strahopoštovanja, simbol heroizma i otelovljenje ep- skih likova iz vremena Džingiz-hana; vrsni konjanici i ratnici, dostojni da ne samo u literaturi, već i u zvaničnim državnim dokumentima, ponesu epitete kao što su: lako- nogi, brzonogi, brzi kao vetar, lovci na neprijatelje, junačni i odvažni muževi i slično. S druge strane, za većinu uglađenih i obrazovanih Osmanlija oni su bili divlja horda, koja se zbog svoje brojnosti i borbene moći morala uvažavati kao saveznik i odani, 493 Ивић, Историја Срба, 308, 499. 494 „Strahila mladi vojvoda”, „Strail strašni vojvoda”, Strašil i Stratil, najromantičnija je igura bugarskih hajdučkih pesama starijeg perioda. Hajdukovao je po Rodopima, Strandži i Staroj planini, često se sukobljavao s Turcima i uvek izlazio kao pobednik iz tih okršaja. „Българско народно творчество в дванадесет тома”. т. втори. Хайдушки песни. отбрал и редактирал Д. Осинин, София 1961, 24, 45, 46, 48. U jednoj pesmi iz plovdivskog kraja kaže se: „Прочул се Страхил войвода / по тая Стара планина, / че ми е страшен хайдутин / и сиромашки закрилник. / Никой не може го хвана, / го хвана да го издаде, / на турци да го предаде ... / Един е Страхил войвода, / него не могат излъга, / него го куршум не хваща ...”. Петров, Петър, „Български въстания, бунтове и хайдушки дружини през 1688-1690 г. (Карпош, Страхил, Балчо и другите)“, Македонски преглед XVI, 3 (1993) 37. 495 Silâhdar, 539. 108  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE HAJDUCI I DOMAĆINI mada, kako su najčešće govorili, „teški prijatelj”. Dok su osmanske trupe bile pod Nišom, Tatari su poslati u pravcu Beograda da gone zaostale austrijske jedinice i da, pustošenjem okoline, pripreme osvajanje beogradske tvrđave. Usput su, a naročito kod Beograda i pored zabrana, hvatali narod da im bude roblje. „Kada je srpsko roblje dovedeno u carsku ordiju, radi prodaje, bilo ga je bezbroj. A pošto se na ovom svetu ne zna broja nerazumnim ljudima, roblje se, kao lovina, prodavalo za pet- šest groša. Telali su zato počeli izvikivati na sve strane: ’Ako se kod nekoga nađe rajetin kao rob, taj neka se najstrože kazni, a onaj koji ne poštuje zabranu neka se ubije za primer ostalom svetu’. Neki od nepromišljenih ljudi, koji su već ranije kupili raju, potražili su prodavce Tatare, a neki su, mudro, pronašli odgovarajuće mesto gde bi mogli da sakriju ono što su kupili. A što se tiče Tatara, oni su nestali iz carske ordije čim su čuli viku telala i razbežali se kao jato tetreba”.496 I dok je narod u zbegovima čekao da najžešća ratna dejstva prođu kako bi se vratio kući, turska opsada Beograda bila je za izbeglice iz Stare Srbije znak da idu dalje u seobu. Koliko ih je tada prešlo u Ugarsku nije poznato. Procene su različite. Prema belešci iz 1696. godine, objavljenoj u heatri Europaei Continuati, na teritoriju Monarhije prešlo je dvadeset do trideset hiljada Srba. Prema svedočenju samog pa- trijarha Arsenija III, potvrđenom kasnijim izveštajima kardinala Kolonića, u grupi, koju je patrijarh lično doveo do Budima, bilo je između trideset i četrdeset hiljada ljudi, žena i dece.497 Većina naroda bežala je prema Budimu i dalje, do Sentandreje, Ostrogona i Komorana. Manji deo naseljavao se usput, jedni u Subotici, Baji i Sege- dinu, a drugi po varošima od Osijeka do Budima.498 Razmere seobe mogu da ilustruju i podaci o broju pravoslavnog sveštenstva pre i posle ratnih sukoba. U Peći je pre rata bilo sto monaha, a u manastiru Dečani pede- set. Početkom XVIII veka u Peći je živelo samo sedam, a u Dečanima tri monaha.499 Broj katoličkih sveštenika takođe se smanjio. Većina ih se povukla s austrijskom voj- skom u strahu od turske osvete. Oni su, kao i pravoslavni, podsticali hrišćane da se dignu na ustanak, a pojedinci su bili bliski s vojnom komandom Monarhije na tere- nu.500 Mnoge katoličke misije su ugašene tako da je Kongregacija za propagandu vere posvetila veliku pažnju njihovom obnavljanju.501 Ukupan broj izbeglica, koje su u više navrata i na različitim mestima prelazile na teritoriju Habzburške monarhije 1690. godine, pojedini istoričari procenjuju na 496 Üsküdarî I, 641. 497 Поповић, Велика сеоба, 40-41. 498 Fessler, Geschichte von Ungarn, 482; Поповић. Велика сеоба, 39-40; Ивић, Историја Срба, 297-298. 499 Радонић, Римска курија, 514. 500 Üsküdarî I, 594; Веселиновић, „Тома Распасановић“, 39-62. 501 Godine 1700. obnovljena je misija u Peći, zatim u Pešteru (1702) i Đakovici (1703). Радонић, Римска курија, 503. 109  između šezdeset i sedamdeset hiljada.502 Ove brojeve, međutim, treba uzeti s rezer- vom jer, čak da ih je toliko izbeglo, mnogi su se, neposredno nakon pada Beograda u turske ruke, a neki i ranije, po sopstvenoj želji vratili nazad pod okrilje sultana i prihvatili osmansko podanstvo. 502 Поповић. Велика сеоба, 41; Веселиновић, „Ратови”, 493. 110  SULTANOVI PODANICI Osmanski hroničari Velikog rata saglasni su u tome da je pobuna balkanskih hrišćana doprinela ratnim uspesima Habzburgovaca 1688. i 1689. godine. Nagomilano neza- dovoljstvo usled dugogodišnje ekonomske krize, a naročito povećani ratni porezi posle neuspele opsade Beča 1683. godine, uticali su na narode širom Balkana da nove osvajače dočekaju kao oslobodioce.503 Mnogi su, među njima ponajviše Srbi, s oružjem u rukama, samostalno ili pristupajući habzburškoj vojsci, otvoreno ustali protiv turske vlasti. Pobune su izbile čak i u krajevima do kojih austrijski odredi nisu stigli. Ustanici su, uglavnom, bili nekadašnji pripadnici vojničkih ili poluvojničkih redova u službi osmanske države (martolosi, vojnuci i drugi), koji su, po prirodi posla, posedovali oružje i određeno iskustvo u borbi. Na osnovu nemačkih izvora, koji ih nazivaju „srp- ski husari” (konjanici) i „hajduci” (pešaci), može se zaključiti da je u borbama na strani Monarhije učestvovalo više hiljada Srba. Pominje se, čak da ih je bilo preko 20.000, ali svi nisu vojno angažovani; jedan deo je vraćen kućama da obrađuje zemlju, uz obećanje da će biti zaštićeni od turskih upada.504 Broj ustanika je, međutim, počeo da se smanjuje već početkom 1690. godine usled lošeg položaja koji su imali u habzburškoj vojsci; svakodnevno su se suočavali s neprijateljstvom austrijskih i mađarskih oicira, nedo- statkom hrane, odeće i naoružanja. S druge strane, značajan broj Srba, bilo da je pripadao seoskoj raji, gradskom sloju ili pak nekom vojničkom redu, i dalje je bio lojalan državi u kojoj je živeo. U septem- bru 1688. godine, poslednja odbrana beogradske citadele, sastojala se, prema pisanju osmanskih hroničara, od oko 250 do 300 Turaka i 150 hrišćana. Srbi vojnici, pri- padnici beogradske posade, su bili oni koji su potom pregovarali s Maksimilijanom Emanuelom Bavarskim o uslovima predaje.505 Godinu dana kasnije, u borbama na Kosovu, više hiljada Srba u vojsci Mahmud-paše Mahmudbegovića, borilo se protiv svojih sunarodnika u vojsci generala Pikolominija.506 503 O dobrovoljnom prihvatanju habzburške vlasti i vojnom angažovanju domaćeg hrišćanskog stanovništva svedoče i ovi redovi: „Od granice Niša do Jagodine i od Jagodine do tvrde beogradske tvrđave, uzduž i popreko, sva raja i slobodni građani ovih krajeva potčinili su se ratnom neprijatelju i pokorili mu se, i time, svojim mnoštvom, osnažili nevernički tabor“. Üsküdarî I, 606. 504 Веселиновић, „Срби у Великом рату“, 519. 505 С. Катић, Јеген, 151. 506 Веселиновић, „Срби у Великом рату“, 516. 111  U periodu od 1688. do 1690. godine, u sukobima na tlu današnje Srbije, najviše je stradalo neboračko stanovništvo.507 Napadi ustanika na gradove i isturena ode- ljenja turske vojske, kao i turske potere za ustanicima, bili su praćeni pogromom na- roda obe veroispovesti. Prema evropskim i osmanskim izvorima, kada su Srbi napali Užice, u jesen 1688. godine, mnogo Turaka je ubijeno a preko 1500 zarobljeno. Slično se dogodilo i u Valjevu, Prijepolju, Čačku i na drugim mestima.508 Nekoliko nedelja kasnije plemenske vojske albanskih begova ponovo su osvojile navedene gradove i razorile sva okolna sela.509 „Arnauti seku sve redom i nikom milost ne daju – čak ni samim Turcima”, zapisao je Dubrovčanin Luka Barka prolazeći ovim krajevima u vreme najžešćih okršaja.510 Osmanska vojska koja se, posle austrijskog osvajanja Beograda, povlačila ka Nišu opustošila je celokupne oblasti kako bi ugušila pokret ustanika i osujetila napredo- vanje Habzburgovaca. U Pomoravlju je ugarski serasker vezir Jegen Osman-paša, prema pisanju turskog hroničara Deterdara, počinio takva zverstva „kakva bi samo nevernik mogao da počini”. Napao je narodni zbeg u blizini manastira Ravanice, ubio oko 900 ljudi a na stotine ih odveo u ropstvo. Povlačeći se ka Nišu, njegovi vojnici su zapalili preko 150 sela i svu letinu, opljačkali kuće i odveli stoku.511 Odmazda je bila prvi odgovor Osmanskog carstva na pobunu balkanskih hrišćana. Najdrastičniji primeri su ugušenje ustanka u Ćiprovcima u Bugarskoj, u oktobru 1688, Karpoševog ustanka u Makedoniji u decembru 1689. i osvajanje Kosova posle Kačaničke bitke, u januaru 1690. godine. U svim navedenim slučajevima odmazdu nisu vršile regularne jedinice osmanske vojske, već pomoćne trupe sultanovih vazala ili najamnički odredi; grof Imre Tekeli je uništio rudarsko mesto Ćiprovce, krimski han Selim Giraj je u krvi ugušio pobunu Karpoša a, zajedno s albanskim najamničkim odredima, tri meseca, od januara do kraja marta 1690, palio je, robio i ubijao po Ko- sovu i Makedoniji.512 Na ovaj način osmanska država nije neposredno bila umešana 507 Uoči opsade Beograda, jedinice bavarskog princa izvršile su u dunavskom pristaništu pokolj više stotina muškaraca, žena i dece, stanovnika beogradske varoši, koji su pokušali da se ukrcaju na brodove i otplove prema Vidinu. Među njima je bilo najviše muslimana ali i Srba, Jermena i Jevreja. Zarobljeni Srbi i Jermeni odmah su pušteni na slobodu, dok su Jevreji naterani da raščišćavaju teren i uklanjaju leševe. Potom su odvedeni u ropstvo da bi se od jevrejskih zajednica širom Evrope iznudio otkup za njihovo oslobađanje. O sudbini stanovnika Beograda i drugih izbeglica vid. С. Катић, Јеген, 145-148. 508 Станојевић, Глигор, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI-XVIII века, Београд 1970, 350- 351; Бојанић, „Западна Србија”, 216-217. 509 Defterdar, 142. 510 Винавер, Вук, „Дубровачка трговина у Србији и Бугарској крајем XVII века (1600-1700)”, Историјски часопис XII-XIII (1963) 221. 511 Defterdar, 147; С. Катић, Јеген, 159. 512 Бојанић, „Карпош”, 110-112; Списаревскa, Йоана, Чипровското въстание и европeйският свят, София 1988, 136-141; Чолов, Петьр, Чипровското въстание 1688, София 1988, 99-103; Трифуновић, Очевици, 10. 112  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE HAJDUCI I DOMAĆINI u zločine nad sopstvenim stanovništvom, ali jeste posredno, jer mesecima nije činila ništa da ih zaustavi. Razlog za to bila je, s jedne strane, nemogućnost da se kontrolišu tatarske i albanske jedinice, koje su morale da budu angažovane u nedostatku regu- larnih osmanskih. S druge strane, bila je to, nesumnjivo, prikrivena želja za osvetom, razumljiva kada se ima u vidu da je celo osmansko društvo bilo duboko uzdrmano vojnim porazima, velikim gubicima teritorija i pojavom na desetine hiljada musliman- skih izbeglica. Politika oproštaja, čiji je glavni zagovornik bio veliki vezir Fazil Mustafa-paša Ke- prili, zamenila je politiku odmazde tek krajem marta 1690. godine. Tada je trupama na Kosovu i u Makedoniji naređeno da prekinu svako dalje ubijanje i pljačkanje. Sva raja stavljena je pod zaštitu države, s izuzetkom onih koji su uhvaćeni s oružjem. Za njih oproštaj nije važio i sledile su im, po običaju, smrtne kazne.513 Ista praksa nastavljena je i kada su regularne osmanske trupe krenule u pohod. Tako je, neposredno pre osvajanja Pirota, muhaizima, kadijama i ostalim službenicima kadiluka Breznik, Ćustendil i Radomir, poslat ferman o zaštiti raje od krajiških jedi- nica koje i dalje pljačkaju i odvode u roblje lokalno stanovništvo: „Od danas neka se kazni svaki onaj ko napadne na ličnosti, porodice, decu i imetak raje koja je primila zaštitu države, dobrovoljno sišla iz pećina-skrivnica i došla; ubijte takve zato što protivno Mojoj časnoj naredbi čine zlodela! Posle ove Moje carske obznane, ako Moje carstvo čuje da se još jednom nasrće na tu raju i njihov imetak, vaši izgovori ni na koji način neće da budu prihvaćeni. Znajte da vam se priprema kazna s najstrašnijim mučenjima. Prema tome pazite i čuvajte se!”514 Nakon osvajanja Pirota, veliki vezir je zatečeno stanovništvo stavio pod svoju zaštitu i naredio mu da se vrati kućama s naredbom da ih više ne napušta. Malo- brojne zarobljene hajduke, pripadnike pirotske posade, je pobio. U Nišu je postu- pio drugačije. Suprotno proklamovanoj politici oproštaja i zaštite žena, dece i sta- raca, naredio je da se niška raja podeli u roblje. Razlog je bio taj što su vojnici lišeni uobičajene pljačke i ratnog plena jer je grad uzet na veru. S druge strane nekoliko stotina zarobljenih niških hajduka, u koje su ubrojani svi muškarci stariji od deset go- dina, nisu pogubljeni kao pirotski, već su, u nedostatku radne snage, bačeni u okove i poslati na raščišćavanje i popravku tvrđave. Uoči pokreta vojske iz Niša, veliki vezir je izdao ferman o pomilovanju raje na putu od Niša do Beograda, koja je iz svojih kuća otišla u zbegove, ili čak „na sremsku stranu”. Zapovest se izričito odnosila na muškarce u zrelom dobu, a upućena je „seo- skim starešinama i popovima”. Fermani o pomilovanju davani su i u pojedinačnim 513 Тричковић, Београдски пашалук, 73. 514 MD 100, 79. Ferman slične sadržine (MD 100, 83) objavljen je samo za rudarsko mesto Breznik i neposrednu okolinu iz koje raja još uvek beži zbog sveopšte nesigurnosti. Muhaizu Breznika je, takođe, naređeno da pruži svu moguću zaštitu stanovništvu. 113  slučajevima, na zahtev predstavnika pojedinih mesta ili kadiluka, koji su dolazili u osmansku vojsku da izraze pokornost sultanu i zatraže milost. Tako su, neposredno nakon osvajanja Niša, oproštaj dobili stanovnici sela Jošanice u Kruševačkom kadi- luku, i žitelji Svrljiga, s tim što su ovi drugi morali da predaju „svoje Nemce, Mađare i Hrvate”. Posle njih oproštaj su dobile izbeglice iz sela oko Smedereva, koje su se krile u lugovima Jasenice. Požarevljani izbegli na obližnje ostrvo vraćeni su natrag u varoš. Kućama su se vratili i stanovnici sela resavskog i jagodinskog kraja i žitelji Kragujevca.515 Tursko osvajanje Beograda pokazalo je da Osmansko carstvo i dalje ima premoć na Balkanu, i da će Habzburška monarhija morati da sačeka još neko vreme kako bi svoje granice proširila na područja osmanske Rumelije. Za srpske ustanike pad Beograda predstavljao je propast ideje o oslobođenju od „muhamedanskog ropstva”, dok je za većinu, koja nije uzela aktivno učešće u borbama, to bio znak da se život konačno vraća u dobro poznate, ustaljene tokove. Došlo je vreme i za povratak onih, koji su protiv svoje volje, iseljeni u druge krajeve. U 1689. godini, austrijski vojni zapovednici su, u više navrata, naseljavali veće grupe stanovništva u opustele delove Srema i Slavonije, s ciljem da učvrste novouspostavljenu habzburšku upravu u tim krajevima. Ratni savet Monarhije izdao je nekoliko naredbi o preseljavanju naroda iz okoline Požarevca, Užica i Beograda. Pretpostavlja se da je tada preseljeno oko šest hiljada ljudi.516 Seoba većih razmera sprovedena je posle osva- janja Skoplja, krajem oktobra početkom novembra 1689. godine, i obuhvatila je samo zemljoradničko stanovništvo.517 Predstavnici austrijskih vojnih vlasti išli su po selima ubeđujući ljude da napuste svoja imanja i odu u Srem jer je tamošnja zemlja mnogo plodnija i ima je u izobilju. Neki su dobrovoljno odlučili da krenu u nepoznato, ali većina ne. Turski hroničar je zabeležio da je mnogo raje iz sela s Kosova, iz Prištine i iz okoline Skoplja, proterano u Srem i tamo naseljeno. Posle pada Beograda i povlačenja Habzburgovaca sve do Osijeka, ovaj narod je, „čeznući za rodnim krajem, u velikim grupama, na kolima, počeo da pristiže u blizinu Zemuna, i da na čamcima prelazi Savu. Srce ga je vuklo ka Skoplju, Kosovu i Prištini i nije bilo kraja raji koja je žurila da se vrati u te krajeve”.518 Srem je u ovo vreme bio ničija zemlja kojom su nekontrolisano harale tatarske i albanske čete. Austrijske posade napustile su tvrđave Slankamen, Varadin, Ilok i Vukovar i ostavile nezaštićeno stanovništvo. S druge strane, redovna turska vlast 515 Тричковић, Београдски пашалук, 74-76. 516 Ивић, Историја Срба, 275-276; Бојанић, „Западна Србија”, 216. 517 Stanovnici grada Skoplja, muslimani, hrišćani i Jevreji, povukli su se, u strahu od nasilja austrijskih jedinica, zajedno s vojskom Mahmud-paše Mahmudbegovića. Бојанић, „Капрош”, 102. 518 Üsküdarî II, 44b-45a. 114  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE HAJDUCI I DOMAĆINI nije uspostavljena jer je veliki vezir, posle osvajanja Beograda, obustavio dalje ratne operacije. To je otvorilo prostor neregularnim trupama da slobodno pljačkaju i na taj način „naplate” svoje učešće u pohodu. I upravo je strah od ovih jedinica, naterao raju Smederevskog sandžaka koja se sklonila u Srem, da ponovo pređe Savu i vrati se u svoja sela.519 Broj povratnika naglo je porastao nakon što je veliki vezir oslobodio Srbe zaro- bljene u Beogradu i obližnjim palankama, kao i one koje su pohvatali Tatari u Sremu. Naime, kancelarija državne blagajne pripremila je potvrde o posedovanju robova, odnosno o plaćenoj taksi za svakog pojedinačnog zarobljenika, bez obzira na njegov pol i uzrast. Takvih priznanica bilo je oko 10.000, koliko se i procenjivalo da ima ro- blja u vojnom logoru. Zatim je određen prevodilac koji je razgovarao sa zarobljenima kako bi utvrdio da li pripadaju starim sultanovim podanicima ili ne. Jer, potvrde su izdavane jedino za uhvaćene Nemce i Mađare, dok su svi Srbi pušteni na slobodu. Čuvši za ovo, stanovnici sela beogradske nahije, koji su izbegli na dunavska ostrva kod Slankamena, Varadina i Iloka, organizovano su, u grupama od više desetina po- rodica, na čamcima, stigli do beogradskog pristaništa i zatražili da se vrate kućama.520 Loš odnos austrijskih vojnih vlasti prema srpskim ustanicima bio je još jedan raz- log što su doskorašnji pobunjenici tražili oproštaj i ponovo postajali osmanski po- danici. Ovo su činili tako što bi slali svoje predstavnike, s poklonima, na prijem kod velikog vezira, da bi u ime svih „izrazili poslušnost i zatražili milost i oproštaj što su se ranije priklonili i potčinili ratnom neprijatelju”. Za predstavnike naroda birani su ljudi od imetka, ugleda i autoriteta, starešine porodica, koji se „među rajom nazivaju domaćinima”.521 Tako je, svega dva dana posle pada beogradske tvrđave, kod velikog vezira došlo petnaest domaćina, predstavnika raje izbegle u Srem, s molbom da pono- vo postanu podanici Osmanskog carstva. Doneli su tradicionalne poklone: pogaču, kokošku i ovcu. S istim poklonima i molbama, iz fruškogorskih zbegova i s ostrva na Dunavu, stigli su na vračarsko polje i domaćini iz sela Pančevačkog kadiluka i iz okoline Beograda. Svima su izdate potvrde o amnestiji i data im je vojnička pratnja da ih štiti od nasrtaja tatarskih i albanskih četedžija.522 Fermane o pomilovanju dobili su tada stanovnici Grocke, Beograda, i sela oko Beograda: Višnjice, Mirijeva, Rušnja, Slanaca, Železnika i Velikog Sela.523 Većina povratnika suočila se s gubitkom svega što je do tada imala i morala je iznova da gradi na zgarištima. Podizanje novih kuća i obezbeđivanje hrane otežavale 519 Isto, 45a. 520 Isto, 24b-25b. 521 „…re‘âyâ ma beyninde domakin ta’bir olunur”. Isto, 21a. 522 Isto, 21a-21b. 523 Тричковић, Београдски пашалук, 76. 115  su obilate hladne kiše koje su uveliko počele da padaju. Zima je bila na pragu, zbog čega je deo izbeglica, sakriven po pećinama, odlučio da tamo i prezimi, a da tek u proleće podnese molbu osmanskim vlastima da se vrati u svoja sela. To je bio slučaj sa stanovnicima sela u okolini Smedereva kojima su Tatari popalili i razorili svu imo- vinu.524 Materijalna šteta koju je Srbija pretrpela u periodu između dva osvajanja Beo- grada (1688 – 1690. godine) bila je ogromna, neuporedivo veća nego u prethod- nim ratovima. Ali ono što je imalo dalekosežnije posledice za njen dalji razvoj u okviru Osmanskog carstva bio je narušen odnos između države i podanika, a pre svega između samih stanovnika. Dobre susedske odnose hrišćana i muslimana, i svest o zajedničkom poreklu, zamenila je netrpeljivost, često i otvoreno neprijatelj- stvo. Poljuljano poverenje teško se vraćalo, što je dodatno usporilo ionako dug i mu- kotrpan proces obnove zemlje. 524 Üsküdarî II, 55a. 116  OBNOVA OSMANSKE VLASTI Glavnina sultanove vojske, predvođena Mustafa-pašom Keprilijem ostala je u osvoje- nom Beogradu skoro ceo mesec dana. Manji broj jedinica nalazio se u Sremu i Erdelju, a nešto vojnih snaga bilo je raspoređeno po gradovima i tvrđavama u unutrašnjosti Srbije. Krimski han Selim Giraj, koji, zbog bolesti, nije lično učestvovao u pohodu, stigao je u Beograd četiri dana posle njegovog pada.525 Dočekan je s uobičajenim počastima, vojnom paradom i muzikom, a potom smešten u beogradsku varoš, u odaje medrese u Bajram-begovoj čaršiji526 Istog dana učestvovao je na ratnom save- tovanju, na kome je odlučeno da dve hiljada Tatara, s ljudima Katane Mustafa-bega, odnesu namirnice posadi temišvarske tvrđave, koja je već dve godine bila pod opsa- dom.527 Deo Tatara, na čelu s kalgaj-sultanom Devlet Girajem, poslat je u Erdelj, da pomogne jedinicama Imre Tekelija. Ostalima je izdata dozvola da slobodno pljačkaju sela i kasabe na teritoriji Temišvarskog sandžaka, kao i u Bačkoj, u Segedinskom sandžaku, a potom da prezime na Krimu.528 Selim Giraj, već u poodmaklim godi- nama i narušenog zdravlja, odlučio je da poseti Sveta muslimanska mesta, pa je na pomenutom savetovanju potvrdio kalgaj sultana za prestolonaslednika i ovlastio ga da obavlja sve dužnosti vladara Krimskog hanata.529 Nekoliko dana kasnije, u turski logor pod Beogradom, stigao je izaslanik sultana Sulejmana II s poklonima: sabljama i katanima za zvaničnike osmanske vojske, per- janicom optočenom dragim kamenjem, ukrašenim mačem i hilatom od samurovine za Mustafu Keprilija. I han je, na ime vojne pomoći koju je pružio, dobio skupocen 525 Üsküdarî II, 22b; Silâhdar, 538. 526 Medresa je bila zadužbina bivšeg velikog vezira Ahmed-paše Keprilija i za ovu priliku je očišćena i ponovo zastrta tepisima. Üsküdarî II, 23a. 527 Karavan od 150 mazgi s državnim ječmom, brašnom i dvopekom poslat je iz Beograda 16. oktobra. Isto, 31b. 528 Isto, 33b-34a. 529 Isto, 34a-34b. Selim Giraj I bio je han krimskih Tatara četiri puta: 1671-1678, 1684-1691, 1692-1699, 1702-1704. Nakon što se povukao 1691. godine i otišao na hadžiluk, na tatarski presto, verovatno zbog protivljenja Mustafa-paše Keprilija, nije stupio njegov sin Devlet Giraj, već brat od ujaka Sadet Giraj III. Na povratku iz Svetih mesta 1692. godine ponovo je postavljen za hana. Godine 1699. razboleo se i, prema sopstvenoj želji, povukao s položaja. Tek tada ga je na prestolu nasledio sin Devlet Giraj II (vladao dva puta, 1699-1702 i 1708-1713). Selim Giraj je po četvrti put postao han 1702. godine. Vladao je do smrti 1704. godine. Inalcik, Halil, „Giray”, The Encyclopaedia of Islam, new edition, vol. 2, Leiden 1991. 117  mač i hilat od samurovine.530 U šatoru velikog vezira održan je sastanak Divana, a zatim je pred postrojenom vojskom pročitano sultanovo pismo, kako bi svaki voj- nik čuo padišahove reči pohvale: „...nek’ su svima osvetlani obrazi i britke sablje i neka vam je halal hleb moj! Moje Carstvo je čulo za vaše veliko zalaganje i pregor u ime islamske vere; Bog vas blagoslovio! Preporučujem vas Tvorcu, neka vas štiti i čuva!”.531 U gradu su se, za to vreme, odvijali veliki radovi. Raščišćavane su ruševine, zatr- pavani rovovi, poravnavani zemljani nasipi, popravljane kule i zidine, kao i pontonski most na Savi. Radnu snagu pretežno su sačinjavali vojnici, većinom anadolske spa- hije i deo konjičkih trupa Porte, zanatlije na službi u vojsci (ordudžije), a dodatno su uposleni i stolari, kamenoresci i krečari iz bliže i dalje okoline. Deo krečara stigao je iz bosanskog, niškog, vidinskog i sofijskog kadiluka.532 Na popravci beogradske tvrđave radili su kao nadničari i Srbi iz smederevskog i sremskog sandžaka koji su se vratili svojim domovima i ponovo postali podanici Osmanskog carstva.533 Radovi su odmicali veoma sporo. U tvrđavi su i dva dana posle osvajanja gorele vatre koje su izazivale sporadične eksplozije. Tako se 10. oktobra, zapalio uskladišteni barut i izazvao detonaciju od koje se srušila još jedna kula u Donjem gradu. Prilikom njenog pada povređeno je više desetina ljudi, najviše vodonoša koji su na konjima donosili vodu za gašenje požara.534 Ni popravka pontonskog mosta na Savi nije bila bez problema. Austrijanci, koji su ga podigli, koristili su pontone neuobičajenih di- menzija, kakve Turci do tada nisu videli. Za vreme opsade su otkačili nekoliko kako bi sprečili dezertiranje mađarskih konjanika. Kada su osmanski inženjeri postavili nove pontone ispostavilo se da nisu istih dimenzija. Neki od njih su bili i delimično oštećeni pa se most raspao prilikom pokušaja prelaska. Potom su povezali najšire čamce sa Dunava koje su imali, ali su oni bili isuviše plitki, brzo su se punili vodom i tonuli, tako da su, na kraju, ceo most morali da prave iz početka.535 Prilikom raščišćavanja ruševina u beogradskoj tvrđavi je pronađena znatna količina novca i deo austrijske arhive. Radnici su u Donjem gradu, ispod gomile ka- menja, iskopali tri bureta s oko 22.500 groša, za koje je utvrđeno da su ostatak od 530 Selim Giraj napustio je Beograd deset dana kasnije. Otišao je u Jedrene gde je trebalo da prezimi i sačeka vreme polaska u Meku. Üsküdarî II, 45a. 531 Isto, 32a-32b. 532 U Beogradu je podignuto nekoliko krečana koje su neprekidno radile. Drvo za paljenje krečnjaka sečeno je na Avali, a dopremano je na vojnim kolima, koja su inače služila za prevoz artiljerijskog oružja i municije. Na ovom poslu bilo je angažovano oko tri stotine vozara osmanske vojske pod komandom Ali-age Jedrenlije. Isto, 28a. 533 Isto, 21b-22b, 25b. 534 Isto, 19a-19b. 535 Üsküdarî I, 20a, 25b-26a. 118  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE HAJDUCI I DOMAĆINI ukupno 375.000 groša poslatih iz Beča na ime plata habzburške vojske u Srbiji. Na nesreću po osmansku državnu blagajnu, deterdar Ismail-paša uspeo je da zapleni samo jedno bure sa 7500 groša, dok su ostala dva ispraznili i razgrabili radnici i dru- gi koji su se tu zatekli.536 Na austrijska dokumenta, koja su u velikom broju ležala u blizini jedne od kapija Donjeg grada, niko, izuzev retkih znatiželjnika, nije obratio pažnju.537 Smederevsko, a posebno niško utvrđenje, su takođe pretrpeli velika oštećenja. Radovi u Smederevu odloženi su za proleće, dok se s popravkama u Nišu počelo odmah nakon osvajanja. Zbog nedostatka novca i radne snage, nastupajuće zime, a pre svega činjenice da su Habzburgovci proterani preko Save i Dunava, s poslom se nije naročito žurilo. Ni narednih godina Turci nisu posvetili značajniju pažnju Nišu. Kada je krajem jula 1695. godine sultan Mustafa II došao u grad, zatekao je još uvek razorene gradske bedeme i tabije, provaljene šarampove, a gradski rov na mnogim mestima zatrpan ruševinama.538 Stanje nije bilo ništa bolje ni naredne godine. U sa- mom Nišu bilo je između 300 i 400 loše građenih i mahom oštećenih kuća, dok ih je trideset godina ranije bilo preko 2000.539 Na vojnim postajama duž Carigradskog druma, između Niša i Beograda: Aleksincu, Ražnju, Paraćinu, Jagodini, Batočini, Hasan-pašinoj Palanci i Kolarima, počela je iz- gradnja novih palanki jer su stare spalili Austrijanci. Određene su i jerlije koje će da sačinjavaju palanačke posade.540 Obnavljanje gradskih objekata, radnji, kuća, saraja, česmi, mesdžida i džamija, palo je na teret vlasnika, zakupaca, odnosno zadužbinara. Osmanska država je svima vratila nekretnine da s njima raspolažu kao i pre rata. Zaplenila je samo imovinu onih koji su umrli a nisu imali naslednika, kao i onu koju niko nije potraživao u toku više meseci.541 Nove isprave za posedovanje stare imovine izdavane su, prema ustaljenoj praksi, za vreme samog pohoda, odmah po zaposedanju određenog mesta. 536 Isto, 39b-40a. 537 Abdulah b. Ibrahim, autor Sulejman-name, i nekoliko njegovih poznanika i prijatelja, krenuli su u razgledanje beogradske tvrđave. Negde u blizini obale Save naišli su na mnoštvo rasutih listova papira, a među njima i na dva, naročito velikog formata, gusto ispisana i ispečatirana s više crnih i jednim crvenim pečatom. Naredili su jednom od nižih činovnika iz grupe da ih pokupi i, pošto su našli čoveka koji zna nemački, zamolili su ga da im prevede. Saznali su da se radi o dokumentima koje je Leopold I uputio zapovedniku Beograda. U prvom habzburški monarh čestita osvajanje grada i naređuje da vojska nastavi prema Nišu i osvoji ga, jer će to olakšati dalji prodor prema Istanbulu. U drugom se komandant Beograda obaveštava da je, za trupe koje nastavljaju pohod ka osmanskoj prestonici, s dunavskog ostrva Komoran poslato deset hiljada buradi vina i tri hiljade buradi rakije. Isto, 42a. 538 Nusretnâme, 51. 539 Божић, „Француски дневник”,182-183; Seyahatnâme, V, 1680. 540 Silâhdar, 538-539. 541 Üsküdarî I, 628. 119  Znajući to, imućniji vlasnici nekretnina kretali su s vojskom u rat i u vojnom lo- goru, na bezbednoj udaljenosti od prvih borbenih redova, čekali da uđu na svoje imanje. Tako su Nišlije, odmah nakon odlaska austrijskog garnizona, obišle kuće, dućane, saraje i bogomolje i pristupile raščišćavanju ruševina i popravci oštećenih zgrada.542 Beograđani, koji su generacijama živeli u tvrđavi ili u varoši, a pobegli su u vreme austrijskog napada, zamolili su velikog vezira, trećeg dana nakon osvajanja, da im izda ferman o posedovanju starih kuća i zemljišta.543 Pošto su preuzeli potvrde, započeli su samo najnužnije popravke jer je zima već bila na pragu. Smederevci, koji su stanovali u bogatom jugozapadnom podgrađu, zatekli su kuće skoro netaknute i odmah su se uselili u njih, dok su oni, koji su živeli u utvrđenju, morali da provedu zimu u Beogradu. Naime, kada su napuštali grad, sami su zapalili sopstvene domove da ne bi poslužili neprijatelju. Unutrašnjost smederevske tvrđave bila je pretvorena u zgarište. Izuzev nešto janičara koji su ostavljeni kao privremena posada, niko drugi u njoj nije mogao da boravi. Stalna posada, jerlije, odlučili su da do proleća žive u beogradskoj varoši i tamo započnu neki posao od koga bi se izdržavali. Tek kada vreme to dozvoli, vratili bi se u Smederevo i podigli sebi sta- nove.544 Jerlijske posade drugih utvrđenih mesta raspoređene su nekoliko nedelja pre početka kišnog perioda, tako da su imale dovoljno vremena da obezbede sebi krov nad glavom. Za izdržavanje dobile su timare, najčešće kolektivne, kao što je to bilo u slučaju posade Pirota.545 Pored jerlija, na dužnost su se vratile kadije, upravitelji velikih vakufa i činovnici lokalne i provincijske administracije. Carski službenici zaduženi za prikupljanje državnih prihoda poslati su, čim su to prilike dozvolile. I to, najpre oni u čijoj nadležnosti je bila najunosnija privredna grana Srbije – rudarstvo. Prvi konkretni koraci u obnovi proizvodnje gvožđa i bakra, neophodnih metala za vođenje rata, preduzeti su već u rano proleće 1691. godine u najvećim rudnicima, Samokovu u Bugarskoj i u Majdanpeku, kao i u nekim manjim, poput Dušnika kod Niša i drugih u vlasinskom, ćustendilskom i novobrdskom kraju. Najvažnije je bilo da se obezbedi stručna radna snaga, pošto su rudarska naselja naročito postradala u ratnim suko- bima. Raja, koja je tada zaposlena, dobila je pune plate, s tim što je izvesnu svotu akči dobila unapred, kao vid pomoći zbog štete pretrpljene u ratu.546 542 Defterdar, 52; Râşid, 129. 543 Üsküdarî II, 28b. 544 Isto, 54b, 55b. 545 Üsküdarî I, 558. 546 Катић, Срђан, „Отварање рудника Самoков и Мајданпек 1691. године”, Мешовита грађа (Miscellanea) XXVII (2006) 245-252. 120  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE HAJDUCI I DOMAĆINI Nedostatak stanovništva osećao se u celoj Srbiji. I pored garancija države, koja je po- danicima jemčila zaštitu života i imovine, a najsiromašnijim zemljoradnicima ponudila volove i seme za setvu,547 izbegli narod se sporo vraćao. Domaći muslimani slabijeg imovnog stanja takođe su oklevali da se vrate, pa su bivšim vlasnicima potvrđivana prava na nekretnine i dve godine posle osvajanja. Glavni razlog za spori povratak muslimana bio je nedostatak novca za obnovu kuća. Gradska naselja, u kojima su uglavnom ranije živeli, pretrpela su ogromna razara- nja. Beograd, Niš i Smederevo bombardovani su dva puta u toku samo jedne ili dve godine. Užice, Čačak, Prijepolje, Novi Pazar, spaljivani su u toku borbi s ustanicima 1688/89, dok su Kruševac, Prokuplje, Jagodina, Batočina i druga, sistematski uništena od strane vojske Habzburške monarhije, kako bi se usporilo napredovanje Osmanlija a stanovništvo nateralo na seobu u krajeve pod njihovom vlašću. Retka naselja, poput Grocke i Požarevca, ostala su netaknuta.548 Nastavak ratovanja sledio je koji mesec kasnije, pa je razumljivo što se naselja- vanje severne Srbije, kao pogranične oblasti, odvijalo uz najviše poteškoća. Odlukom Porte u jesen 1690. godine šira okolina Beograda proglašena je otvorenom zemljom na kojoj je mogao da se naseli svako ko želi. Priliku da steknu imovinu dobili su tada svi koji su hteli da se nastane u Beogradu ili nekom drugom gradu. Jedini uslov bio je da nešto obnove ili ponovo izgrade.549 Izbeglice nisu morale da se vraćaju u stara sela, izuzev raje koja je ranije živela na carskim hasovima i vakufima, pošto ovi po- sedi nisu smeli da ostanu pusti. Uz to su, za izvesno vreme, bili oslobođeni pojedinih poreza.550 Dugoročno, međutim, ova mera nije dala očekivane rezultate jer su spahije pokušavale da vrate svoju staru raju, terale je da kuluči i naknadno plaća poreze koji su joj ranije bili oprošteni, što je za posledicu imalo nova raseljavanja. Stanovnici po- jedinih sela bežali su i vraćali se po nekoliko puta, svaki put iznova primajući osman- sko podanstvo.551 Nemirno stanje trajalo je sve do kraja Bečkog rata, kada je učinjen još jedan pokušaj da se beogradsko krajište naseli. Sredinom februara 1699. godine, 547 Silâhdar, 537, 539. 548 Očevidac je, u novembru 1690. godine, zabeležio da u Požarevcu ima više od 600 kuća, dosta dućana, jedna kafana i jedna kamena džamija u južnom, muslimanskom delu kasabe. Катић, „Пут”, 109. 549 Osmansko carstvo je u toj meri nastojalo da što više naseli Beograd i okolinu zbog blizine granice, da je 1694. godine najsiromašnijim muslimanskim izbeglicama koje su živele po gradovima na donjem Dunavu, u Vidinu, Silistriji i Kiliji, obezbedilo besplatan brodski prevoz, naoružanu pratnju i hranu za put. Тричковић, Београдски пашалук, 133-134. 550 Davanje poreskih olakšica nastavljeno je za sve vreme trajanja Bečkog rata i kasnije. Zbegovi koji su 1695. godine, odlukom Porte, rastureni i prisilno naseljeni oko Užica, Kruševca i Batočine, bili su oslobođeni svih poreza na pet godina, izuzev desetaka gospodaru zemlje. Izbeglice iz Starog Vlaha, koje je trebalo u toku zime 1696/97. godine pronaći i vratiti na carski has, bile su na tri godine oslobođene svih davanja. Isto, 160-164, 197-198. 551 Stanovnici sremskih sela, između Zemuna i Iloka, kao i monasi fruškogorskih manastira, primili su tri puta osmansko podanstvo. Isto, 164, 181-182. 121  posle zaključenja Karlovačkog mira, proglašeno je oslobođenje raje od svih poreza do 1702. godine. Tek posle toga došlo je do značajnijeg naseljavanja severne Srbije, što je doprinelo obnovi i jačanju osmanske vlasti.552 552 Isto, 193, 226. Do porasta broja stanovnika ove oblasti došlo je usled stalne migracije s juga na sever. Godine 1708. bilo je 19.800 poreskih obveznika, a dve godine kasnije 22.670. U isto vreme višestruko je smanjen broj stanovnika u kadilucima Niš, Leskovac i Prokuplje. 122  POVRATAK VOJSKE Mustafa Keprili ostao je s vojskom na Vračaru do početka novembra. Za muhaiza Beograda postavio je Kandildži Husejin-pašu, iskusnog i već proverenog vezira, čiji je zadatak bio da nastavi obnovu tvrđave i radi na naseljavanju raje.553 Kemankeš Ahmed-paša, valija Dijarbekira, imenovan je za beogradskog seraskera, vrhovnog zapovednika svih osmanskih vojnih snaga na ovom delu fronta.554 Beogradsku po- sadu sačinjavalo je skoro 5000 pripadnika kapukulu trupa: 2000 janičara, koji su učestvovali u opsadi i osvajanju grada, 1000 janičara iz muhafaze Niša, 1800 janičara, koji su se borili na vidinskom ratištu, a stigli su u Beograd 20. oktobra, kao i oko 200 džebedžija i tobdžija.555 Tri hiljade Egipćana je takođe ostalo u gradu, s tim da kasnije budu raspoređeni po celom beogradskom krajištu.556 Pored Egipćana, posade utvrđenja na granici sačinjavalo je i 6000 janičara, 100 džebedžija, 500 tobdžija, 100 vozara i izvestan broj spahijskih serdengečdija.557 Turci su u Beogradu ostavili dvanaest baljemeza i kolonborni jer nisu mogli da ih prevezu zbog očekivanih snežnih padavina.558 U tvrđavi je bilo više nego dovoljno municije i naoružanja. Prema procenama osmanskih vojnih stručnjaka, Beograd je godinama mogao da odoleva svakoj opsadi. Samo je austrijskih baljemeza bilo pede- set komada. Veliki broj topovskih đuladi i granata svih veličina, spremnih za utovar na brodove, zatečen je u pristaništu na Savi. Takođe je bilo veoma mnogo puščane municije, sveća, gvozdenih pijuka, lopata, čaklji i drugog alata, dok je u podrumima, u blizini obale, bila uskladištena velika količina baruta, koja, srećom po Turke, nije zahvaćena vatrom. Sve ove ratne potrepštine Habzburgovci su pripremili za dalje os- vajanje Rumelije i opsadu Istanbula.559 553 Üsküdarî II, 44a; Defterdar, 62; Râşid, 137. 554 Üsküdarî II, 52a; Silâhdar, 547. 555 Üsküdarî II, 28a, 36a-b. 556 Isto, 47b. Silâhdar, 546, navodi da je bilo dve hiljade pripadnika egipatske vojske. 557 Silâhdar, nav. mesto. 558 Bivoli, koji su vukli artiljeriju, poslati su na državna pasišta u okolini Soluna. Ovo je prvi put da nisu bili na čuvanju kod raje, koja je, prethodnih godina, brinula o njima bez ikakve nadoknade. Turski hroničar navodi da je ranija praksa bila nepravedna, jer se od raje zahtevalo da na proleće artiljerijskom odžaku stavi na raspologanje isti broj bivola koji je i preuzela na čuvanje. Sve životinje trebalo je da budu zdrave i snažne, a ukoliko su neke uginule ili izgubile snagu u toku zime, bila je dužna da ih zameni o svom trošku i još da plati taksu za žigosanje. Üsküdarî II, 35b-36a. 559 Üsküdarî II, 41a, beleži da je na svakom buretu baruta pisalo „municija za Konstantinopolj”, tur. mühimmât-i Konstantiniyye. 123  Nakon što su Tatari napustili Srbiju, red je došao na albanske plaćenike. Više hilja- da njih, uglavnom sirotinje, prikupljene iz kadiluka Elbasan, Ohrid, Valona i Del- vine, isplaćeno je za učešće u pohodu i poslato kućama.560 Halil-paša Gašlija, jedan od zapovednika pod čijom zastavom su nastupali, postavljen je za seraskera Moreje. Naređeno mu je da odmah krene na Valonu, koju je venecijanska lota zauzela 18. septembra 1690. godine. Trebalo je da grad drži pod opsadom cele zime, odnosno da svoje jedinice rasporedi u zimovnike u okolini grada.561 Bližio se muslimanski ruz-i Kasım562, hrišćanski Mitrovdan, koji je obeležavao početak zimskog perioda u godini, kada se, po tradiciji, završavao svaki pohod i raspuštala vojska.563 Trebalo je da u to vreme osmanske jedinice već budu na završnoj smotri kod Jedrena ili na Davud-pašinom polju u blizini Istanbula, ali su one još uvek bile pod Beogradom. Među desetinama hiljada ljudi u logoru na Vračaru širio se nemir i nestrpljenje. Bilo je dosta onih koji su odlučili da sami, bez dozvole, krenu kućama. Dezerterstvo je uzelo maha, čemu je na ruku išao i ratni plen, pre svega veliki broj austrijskih konja. Dojučerašnji pešaci, kojima je bilo bezbednije da putuju s osmanskom vojskom, kao konjanici mogli su u manjim grupama da krenu prema Anadoliji. Svake večeri je između 200 i 300 ljudi krišom napuštalo logor. Zato su poslati telali da razglase da će svako, ko bez dozvole krene kući, da ostane bez priho- da. Carske zapovesti su već poslate u mesta njihovog stanovanja, da bi ih, ukoliko se tamo pojave, a pohod još nije zvanično okončan, kadije, vojvode i drugi službenici najstrože kaznili.564 Među svetinom je počela da kruži priča kako će pohod da bude produžen. Naročito su špekulanti i trgovci na veliko iz Plovdiva, Sofije i Pazardžika podsticali ove glasine kako bi podigli cenu svoje robe. Naime, posle osvajanja Beograda u grad su počele brzo da stižu namirnice iz Bugarske. Svakodnevno je na Vračar dolazilo oko 100 bi- voljih zaprega natovarenih provijantom. Hrane za ljude i stoku, barem privremeno, bilo je dovoljno i po prihvatljivim cenama. Međutim, nakon obznane telala i širenja 560 Isto, 43a. 561 Isto, 46b-47a. Valona je vraćena pod osmansku vlast u martu 1691. godine. 562 Ili Kasım günü, dan Kasima. Različita su mišljenja po čemu, odnosno po kome je nazvan ovaj dan. Prema Redhouse- ovom Tursko-engleskom rečniku, Kasım günü znači deoni dan, dan koji razdvaja, u ovom slučaju leto od zime (kasım, dividing, divider). Prema F. W. Hasluck-u, Kasim je ime jednog od šiitskih imama i po njemu je nazvana džamija Kasimija u Solunu, odnosno bazilika sv. Dimitrija. Činjenica da su Osmanlije baziliku posvećenu hrišćanskom svecu, u čiju čast se slavi Mitrovdan, preimenovale u džamiju posvećenu muslimanskom svecu, čiji se praznik vremenski poklapa s hrišćanskim, ide u prilog tome da se ruz-i Kasım, tj. Kasım günü, prevodi kao Kasimovdan a ne kao „dan koji razdvaja”. Ginio, Eyal, „Aspects of Muslim Culture in the Ottoman Balkans: A View from Eighteenth-Century Salonica” in Greece and the Balkans. Identities, Perceptions and Cultural Encounters since the Enlightenment, Bodmin, 2003, 123. 563 Godine 1690, on je padao u nedelju na 2. Safer po hidžranskom kalendaru odnosno 5. novembar po gregorijanskom. 564 Üsküdarî II, 29a-b. 124  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE HAJDUCI I DOMAĆINI lažne vesti da se ostaje u Beogradu, cene na vojnoj pijaci su, kako je očekivano, po- rasle: oka dvopeka, do tada prodavana za 7-8 para, porasla je na 18-20 para, a brašna s 4-5 na 9-10 para.565 Ipak, najveća potražnja bila je za životinjama za jahanje, čije su cene, prema mišljenju mnogih, „porasle do te mere da je to bilo nepristojno; mršavi i nemoćni konji prodavani su po 30 groša”.566 I dok je obična vojska mislila kako da se obezbedi za mogući ostanak, veliki vezir je, s najiskusnijim zapovednicima, sačinio plan povratka. Odlučeno je da se ordija razdvoji i pošalje u dva pravca: sporije, artiljerijske jedinice, tobdžije i džebedžije, celokupna komora, ordudžije i trgovci, Carigradskim drumom prema Sofiji, a brži deo vojske, janičari, kapukulu konjica i provincijske trupe, zbog očekivanog snega i teškoća u snabdevanju hranom, dunavskim putem prema Vidinu. Tamo su ih već čekali ukotvljeni brodovi, preko sto dunavskih i nešto crnomorskih lađa, s državnim provijantom.567 Na oba pravca poslata je inženjerija da proveri stanje konačišta i mostova, posebno onih preko Morave, kod palanke Kulič i kod Ravnog.568 U međuvremenu, 29. oktobra, stigla je dobra vest o osvajanju ostrva Adakale.569 Ovo poslednje hrišćansko uporište na Dunavu, nizvodno od Beograda, odolevalo je skoro mesec dana opsadi Dursun Mehmed-paše i, istovremeno, sprečavalo pro- laz brodova koji su dopremali namirnice za osmansku vojsku. Otpor nije jenja- vao ni onih dana kada su Dunavom plutali leševi beogradskih branilaca. Tek kada je Mahmud-paša Mahmudbegović doplovio iz Beograda s albanskom pešadijom, raspoređenom na pedeset šajki, adakalska posada se, iscrpljena glađu i opkoljena sa svih strana, predala.570 Na ostrvu je bilo više od 4000 vojnika i civila, podanika Leopolda I, koji su, prema uslovima predaje, mogli da ga napuste samo s ličnim naoružanjem. U utvrđenju su morali da ostave svih 25 baljemeza, 5 havana i svu municiju. Kao najbezbedniji put za povlačenje izabrali su Dunav, te su se ukrcali na više desetina brodova i zaplovili prema Budimu. Pored njih Adakale je branilo i preko 500 srpskih hajduka, ali su oni, kao neposlušni sultanovi podanici, bačeni u okove, a 565 Isto, 29b-30a. 566 Isto, 22a. 567 Isto, 51b. 568 Isto, 35a-b. 569 Utvrđeno ostrvo, 3 km nizvodno od Oršave, dugačko 1750 m a široko 400-500 m, potopljeno 1970. godine prilikom izgradnje hidroelektrane Đerdap. 570 Тричковић, Радмила, „Списак мухафиза Београда од 1690. до 1789. године“, Историјски часопис XVIII (1971) 303, na osnovu Rašida, pogrešno navodi da je utvrđenje kod Oršave osvojio lično veliki vezir Keprili. 125  Ostrvo Adakale potom predati Mecomorti, kapetanu Crnog mora, da služe kao veslači na galerima.571 Adakalska tvrđava dobila je, prema zapovesti velikog vezira, stalnu janičarsku posadu od nekoliko stotina ljudi.572 U ranu zoru 31. oktobra s vračarskog polja krenula je janičarska pešadija, kao prethodnica, a za njima konakčije sandžakbega Čirmena, koje je trebalo da pripreme prvo sledeće odmorište kod Grocke. Ka Grockoj je pošao i artiljerijski odžak, da bi odatle, prema dogovorenom planu, skrenuo ka Smederevskoj Palanci i Carigradskim drumom nastavio prema Jedrenu. Glavnina snaga predvođena velikim vezirom na- pustila je Beograd dan kasnije.573 Vojska je zanoćila na gročanskom menzilu i 2. novembra produžila do sledećeg odmorišta koje je pripremljeno na Smederevskoj adi. Inženjerija je prethodno napravila 571 Üsküdarî II, 47a, 49a-50a, prema izveštaju koji je Kara Jazidžija, službenik rumelijskog beglerbega Mahmud-paše Mahmudbegovića, podneo lično velikom veziru. Zahvaljujući tome što je Uskudari imao uvid u Kara Jazidžijin izveštaj, poznata nam je sudbina srpskog dela posade Adakale o kojoj se do sada različito pisalo. Drugi, slabije obavešteni osmanski hroničar, koji nije bio prisutan u vojsci Mustafe Keprilija, već na erdeljskom frontu i koji je svoju Istoriju pisao par godina po završetku pohoda, zabeležio je da je među posadom bilo tri stotine hajduka i preobraćenika i da su svi pogubljeni (Silâhdar, 541). Papski nuncije iz Beča pisao je da su svi Nemci i Srbi, branioci Adakalea, posečeni (Самарџић, Француска, 174). Prema Iviću, Историја Срба, 298, šest stotina Srba, koji su sačinjavali oršavsku posadu, poslati su u okovima na popravak beogradske tvrđave, a njihov zapovednik Pavle Nestorović Deak izručen je grofu Tekeliju. Ivića preuzima Станојевић, Србија, 182. 572 Silâhdar, 547, piše da je posada Adakalea brojala četiri stotine janičara jerlija. 573 Üsküdarî II, 51b. 126  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE HAJDUCI I DOMAĆINI pontonski most da bi trupe mogle da pređu s kopna na ostrvo. Za idući dan bilo je predviđeno da nastave prema Kuliču i da pređu Moravu. Međutim, obilne kiše podigle su nivo reke, tako da su janičari zatekli samo ostatke tek izgrađenog mosta koji je bujica odnela u Dunav. Naredna dva dana ordija je boravila na Smederevskoj adi, a janičari pokraj Morave, čekajući da most bude ponovo izgrađen. Nešto građe, zaostale od Austrijanaca u Smederevu, natovareno je na konje i hitno upućeno ka Kuliču. Uskoro je postalo jasno da most ne može tako brzo da se izgradi pošto je nivo reke neprestano rastao, pa je odlučeno da se vojska preveze tranšama kuličke raje. Raja je takođe trebalo da iz svojih redova obezbedi veslače, krmanoše i katrandžije za ova plovila.574 Na obalama Morave sagrađena su pristaništa i postavljeni šatori vojnih zapoved- nika radi nadgledanja prelaska i sprečavanja uobičajenog meteža. Ordija je, počevši od 6. novembra, prelazila reku bez prestanka sedam dana i noći, na oko 45 brodova koliko im je stavljeno na raspolaganje. Obala na mestu prelaza bila je šumovita i močvarna, a vojske toliko da se na ukrcavanje čekalo i po dva dana. U neopisivoj gužvi koja je vla- dala niko od ljudi nije stradao, osim četrdesetak ovaca koje su ispale s tranši i udavile se.575 Slične muke imali su i ljudi koji su se vraćali Carigradskim drumom, pošto je na- bujala Morava odnela most kod Ravnog. Kako, izuzev dve tranše, nisu imali druge bro- dove kojima bi prešli reku, dozvoljeno im je da skrenu s puta i da idu preko Kruševca i Prokuplja.576 Dok je glavnina osmanskih snaga prelazila Moravu u blizini Kuliča, Dunavom su doplovili brodovi s austrijskim vojnicima iz Adakalea. Njihovi zapovednici primljeni su kod velikog vezira. Pošto su mu poljubili skute nastavili su dalje prema Beogra- du.577 Međutim, kada su tamo stigli, zadržani su po naređenju beogradskog muhafiza i poslati da popravljaju tvrđavu. Posada Adakalea radila je godinu dana na beogradskim zidinama; neki su umrli, a neki su, kasnije, zamenjeni za zarobljene muslimane.578 574 Катић, „Пут“, 106-107. Transe ili tranše, vrsta plitkih rečnih lađa ravnog dna, sličnih splavu, koje su služile za prevoz tereta i vuču brodova. Bilo ih je različitih dimenzija i nosivosti, nazivali su ih i pot (tur. pot, engl. raft, punt). Najveće tranše, dugačke 19 m, široke 3 m, sa stranama visokim 1,5 m, mogle su da nose trideset životinja za jahanje, a one, dužine 9 m, širine 7,5 m, visine 75 cm, trideset tovara. Najmanje, dugačke između 4 i 5 m, široke oko 75 cm, visoke blizu 40 cm, mogle su da ponesu samo jedan tovar. Ove poslednje oblikom su podsećale na črnik čamce. (Üsküdarî II, 59a-60a) Črnik čamce pominju Silahdar (Nusretnâme, 174, 283 ) i Evlija čelebija (u prevodu H. Šabanovića, černik čamci. Putopis Evlije čelebije, Odlomci o jugoslovenskim zemljama, Sarajevo 1979, 353), ali ne govore ništa o njihovom izgledu. Pretpostavljamo da su pravljeni od jedne vrste hrasta (crnika, črnika ili česvina, lat. Quercus ilex), čije ime i nose. 575 Üsküdarî II, 60a-b. 576 Isto, 61b. 577 Isto, 62a. 578 Defterdar, 62-63; Râşid, 138. Prema Defterdaru, odluku o zadržavanju posade doneo je beogradski muhaiz, pod izgovorom da su hrišćani, navodno, tražili od Dursun Mehmed-paše slobodan prolaz samo do Beograda, misleći da je grad još uvek u rukama Austrijanaca. Silâhdar, 542, ovu odluku pripisuje velikom veziru i tvrdi da Leopoldovi vojnici nisu odmakli dalje od Kuliča kada su bačeni u okove i poslati za Beograd. 127  Osmanska vojska je, posle prelaska Morave, krenula ka Požarevcu udaljenom oko tri sata hoda. U predvečerje 13. novembra prošla je kroz požarevačku kasabu i nasta- vila prema istoku gde je zanoćila na prostranom polju.579 Sutradan ju je čekao dug put do Kučajne. Računalo se da je, verovatno negde od Boževca do Kučajne, po- trebno oko osam sati hoda. Međutim, zbog blatnjavog puta napredovalo se sporo pa su mnogi, naročito oni sa velikim prtljagom prelazili ovo rastojanje ceo dan. Noć je ordijske zvaničnike, koji su se vozili kočijama i imali posebna kola za odeću, namir- nice i druge potrepštine, zatekla u planini, gde su morali i da prenoće. Oni s manje stvari išli su brže pa su uspeli da prođu Kučajnu, čiju su, pre rata bogatu rudarsku varoš zatekli razorenu, a malo kameno utvrđenje napušteno.580 Zanoćili su na polju, udaljenom oko dva sata hoda, na obali reke Pek.581 U zoru 15. novembra, vojska je nastavila put. Ponovo je prenoćila pored Peka, u podnožju planina, na mestu po imenu Bogaz.582 Ovaj menzil nalazio se, verovatno, negde u blizini Brodice. Putovanje do sledećeg odmorišta, Majdanpeka, nastavljeno je sutradan. Majdanpek je, do austrijskog osvajanja 1688. godine, bio najveći rudnik bakra u evropskom delu Osmanskog carstva.583 Samo rudarsko naselje nalazilo se na rubu uzanog polja i u to vreme imalo je preko pet stotina kuća, veliki broj dućana i malo kameno utvrđenje. Međutim, i ono je, poput Kučajne, bilo napušteno i spaljeno.584 Pošto u blizini nije bilo dovoljno prostora za podizanje logora, vojska je razapela šatore po okolnim šumama.585 Saobraćajnica koja je vodila od Požarevca prema Kučajni i Majdanpeku i dalje do Poreča na Dunavu, zbog visokih planina i neprohodnih šuma, nije korišćena za putnički i karavanski saobraćaj, već, skoro isključivo, za prevoz rude, drveta i ćumura.586 579 Üsküdarî II, 62b. 580 Kučajnu su u septembru 1688. godine zauzeli srpski ustanički odredi, koji su je, verovatno, prilikom povlačenja i zapalili. Катић, „Пут”, 109-110. O kučajnskom utvrđenju vid. Катић, Срђан, „Турско утврђење Кучајна од оснивања 1552/53. до аустријског освајања 1718. године”, Историјски часопис XLVIII (2001) 137-146. 581 Üsküdarî II, 64b. 582 Isto, 65a. Tur. boğaz, ždrelo, tesnac, klanac. 583 Катић, Срђан., Рудник Мајданпек XVI-XVIII век. Османски документи о руднику Мајданпек, Мајданпек 2009; Katić, S., Ilić, I. Živković, D., „Copper Production in Majdanpek in Sixties and Seventies of the 16th Century”, Journal of Mining and Metallurgy 45 (2) B (2009) 213-220. 584 O izgledu Majdanpeka vid. Катић, „Пут”, 110-111. 585 Üsküdarî II, 65a. 586 Od druge polovine XVI veka do sredine XVII, ovim putem prevoženi su i olovna municija i novac, izrađeni odnosno iskovani u rudniku Kučajna. Катић, Срђан, „Турско утврђење Кучајна ...”, 141; Исти, „Обрачуни ковнице златника у Кучајни из 1562/63. и 1570/71. године”, Мешовита грађа (Miscellanea) XXXI (2010) 123-136; Srećković, Slobodan, Akches, vol III, Beograd 2003, 123-127. 128  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE HAJDUCI I DOMAĆINI „Planine koje se zovu Majdan (tur. ma’den, rudnik, ruda) nižu se, promišlju Tvorca, jedna na drugu slično gvozdenoj rešetki. Sve one bogate su gvozdenom rudom pa zato ovde ima bezbroj topionica i kalhana”.587 Put od Majdanpeka do Poreča trajao je osam sati i vodio je preko visa Liškovca. Kada su 17. novembra izgladneli i umorni vojnici najzad stigli do ušća Porečke reke u Dunav, pohrlili su ka porečkom pristaništu u kome je bilo usidreno preko petnaest tranši s provijantom.588 Nadali su se da će na njima moći da kupe maslo i pirinač. Međutim, svi tovari bili su namenjeni posadi beogradske tvrđave. Svega nekoliko trgovačkih tranši imalo je robu za slobodnu prodaju, i to ne hranu nego duvan. Tog i sledeća tri dana do dolaska u Vidin morali su da se zadovolje dvopekom iz sopstvenih zaliha i tankom čorbom.589 Sutradan, u zoru, vojska je krenula prema Palanci na Dunavu (Brza Palanka), ve- rovatno trasom današnjeg puta preko sela Miroč. Bila je to jedna od najtežih deonica do tada, koju je trebalo preći za devet sati. Put je imao mnogo uspona i strmina. Brojne kočije i zaprežna kola natovareni stvarima ostali su na planinskim prevojima, zaglibljeni u blatu, kao i mazge, bivoli, kamile i druge tovarne životinje koje su bile premorene od penjanja i spuštanja klizavim stazama.590 Od Brze Palanke do nared- nog prenoćišta kod ušća Timoka trebalo je deset sati hoda. Pošto su dani bili kraći, a vojska se kretala sporo, nisu svi uspeli da stignu do večeri, pa su prenoćili „u pustahiji i divljini”. Oni koji su stigli do Timoka zatekli su uređen tabor s tabijama i dubokim jendecima. Ovaj logor, udaljen pet sati hoda od Vidina, kao i most na Timoku, podigli su Austrijanci posle osvajanja Vidina u jesen 1689. godine. Sve do početka zime, kada su se povukli u požarevački zimovnik, logorovali su na ovom mestu obezbeđujući puteve Vidin-Beograd i Vidin-Niš.591 Osmanska vojska stigla je u Vidin 20. novembra 1690. godine.592 Smestila se, kao i ranijih godina, južno od grada, na prostranom polju pokraj Dunava.593 Ovde je ostala pet dana, radi odmora, prozivke trupa i raspodele dugo očekivanog provijanta. 587 Üsküdarî II, 65a-b. 588 O Poreču, današnjem D. Milanovcu, Uskudari nije ostavio nikakve podatke. Četvrt veka ranije, kroz Poreč je prošao Evlija čelebija i zapisao da je to malena kasaba u podnožju brda zasađenih vinogradima; pripada fetislamskom kadiluku Vidinskog sandžaka. Ima džamiju, tri mahalska mesdžida, han, hamam, deset dućana, tekiju, mekteb i veliko pristanište s tranšama za provođenje kroz Đerdap. Seyahatnâme, VII cilt, 282. 589 Üsküdarî II, 66a, 68b. 590 Isto, 66b-67a. 591 Isto, 69b. Put od Vidina do Niša vodio je levom obalom Timoka preko Svrljiga. 592 O izgledu Vidina, vidinskog utvrđenja i fortiikacija, koje su izgradili Austrijanci prethodne godine, vid. Катић, „Пут”, 112-113. 593 Üsküdarî II, 71a. 129  Međutim, osim ječma, dvopeka i soli, nije bilo ničeg drugog. Pirinač, maslo i kafa nisu mogli nigde da se nabave tako da su ljudi i dalje gladovali i smrzavali se jer na vidin- skom polju nije bilo drveta za ogrev.594 Janičari su prvi nastavili put, u podne 25. novembra, a odmah potom i konakčije sandžakbega Čirmena s tugovima velikog vezira.595 Dan kasnije, krenuli su i svi ostali. U muhafazi Vidina ostao je samo Kurd-paša, sandžakbeg Ćustendila, sa svo- jom provincijskom vojskom.596 Naredna tri dana vojska je nastavila šumovitim i blatnjavim putem pored Dunava do kasabe Rahova (Orjahovo), gde je noćila 29. novembra. Sledeća postaja, prema zvaničnom popisu carskih menzila, nalazila se na udaljenosti od sedam sati hoda, kod reke Iskar. Većem delu jedinica, međutim, bilo je potrebno 10 sati, a zaprežnim koli- ma i do 12-13 sati.597 Od Iskara put više nije išao pored Dunava već je sve više skretao u pravcu jugoistoka, tako da se 1. decembra konačilo pored reke Osam, jugozapadno od Nikopolja.598 I na ovom menzilu se vojska zadržala punih pet dana. Izvršena je prozivka kapukulu trupa i svečano pročitan još jedan sultanov hatihumajun, koji je, zajedno s hilatima i sabljama za vojne zvaničnike, stigao u međuvremenu.599 Od reke Osam do Karnobata putovalo se devet dana.600 Od Karnobata je put skre- tao na jug i preko Sredeca vodio ka današnjem Kirklareliju (osmanski Kırkkilise), i dalje na jugoistok prema Istanbulu. Do Davud-pašinog polja, na kome se, prema 594 Isto, 76a-77a, 78b. 595 Isto, 78b. 596 Isto, 75b. 597 Isto, 81a-84b. 598 Uskudari piše da se menzil nalazio kod čitluka Mahmud-age, nekadašnjeg sandžakbega Nikopolja, na zapadnoj strani Osama. Isto, 85b. Godine 1695. menzil se pominje pod imenom Mahmud Pašaoglu čitluk. Nusretnâme, 108. 599 Üsküdarî II, 87b-88a. 600 Uskudari (Isto, 103b-104b) beleži sledeće menzile, a za neke od njih i rastojanja: 7. XII reka Osam – selo Rehavica (možda današnji Oreš, jugozapadno od Svištova); 8. XII Rehavica – selo Akčejar (danas Alekovo, jugoistočno od Svištova) - četiri sata; 9. XII Akčejar – selo Radan (danas Radanovo, severno od Velikog Trnova) – pet sati; 10. XII Radan – selo Čajirkoj (nepoznato, severoistočno od V. Trnova) – pet sati; 11. XII Čajirkoj – mesto Gelindžik mezari (nepoznato) – osam sati; 12. XII Gelindžik mezari – mesto Ješil-ogli (moguće identično sa selom Ješil-ova, danas Zelena Morava, južno od Omurtaga) – šest sati; 13. XII Ješil-ogli – reka ... [ime nečitko zbog oštećenog mikroilma] u okolini Kazan derbenda (danas Kotel, severno od Slivena) – osam sati; 14. XII reka ... – selo Pop (neutvrđeno) – devet sati; 15. XII Pop – kasaba Karnobat (severozapadno od Burgasa na Crnom moru). 130  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE HAJDUCI I DOMAĆINI tradiciji, vojska okupljala uoči pohoda, a kasnije i raspuštala, putovalo se još osam dana.601 Kada je 23. decembra 1690. godine veliki vezir stigao na Davud-pašino polje, dočekali su ga svi državni zvaničnici. I sâm sultan Sulejman II došao je iz Istanbula da vidi svečani defile pobedničke vojske i primi Mustafa-pašu Keprilija u obližnjem saraju. Uz reči velike zahvalnosti zbog postignutih uspeha, ogrnuo ga je svojom bun- dom od samurovine, pripasao mu handžar optočen dragim kamenjem i stavio mu na glavu svoj turban s ukrašenom perjanicom. Dan kasnije, u Istanbulu, veliki vezir je, uz uobičajen protokol, predao sultanu Svetu zastavu u Topkapi saraju, čime je pohod 1690. godine i zvanično bio završen.602 Sulejman II mogao je da bude zadovoljan ishodom rata. Krajevi južno od Save i Dunava su, nasuprot mnogim očekivanjima, ponovo postali sastavni deo Osmanskog carstva. Posade jerlija po palankama i tvrđavama trudile su se da suzbiju hajdučiju i obezbede red i mir u spaljenoj i razrušenoj zemlji. Nedovoljno upućeni u stanje osmanske državne blagajne nadali su se nastavku ofanzivnih akcija i vraćanju svih izgubljenih provincija u idućoj godini. Poznavaoci prilika, međutim, bili su svesni da Carstvo više ne raspolaže novcem neophodnim za konačan trijumf.603 Veliki vezir je, ipak, i naredne godine, uprkos ogromnim inan- sijskim problemima, uspeo da mobiliše isti broj vojnika kao i prethodne. Međutim, za razliku od 1690. godine kada je samo opsedao tvrđave, sada je morao da se suoči s neprijateljem na otvorenom polju. General Ludvig Badenski, s oko 30.000 vojnika i skoro 10.000 pripadnika srpske milicije, napredovao je prema Beogradu s namerom da ga osvoji. Do sukoba dve vojske došlo je 19. avgusta kod Slankamena. Osmanlije su pretrpele težak poraz. Mustafa-paša Keprili je stradao u boju, a telo mu nikada nije pronađeno. Ni markgraf Badenski nije bio pošteđen velikih žrtava, pa je morao da odustane od planiranog napada na Beograd. U narednim godinama sukobi snaga Leopolda I i novog sultana Ahmeda II (1691-1695), kasnije i njegovog naslednika Mustafe II (1695-1703), odvijali su se, 601 Redosled vojnih konačišta - menzila i vreme predviđeno za prelazak određene deonice puta, prema Üsküdarî II, 104b-105a: 16. XII Karnobat – mesto Göllüköy, drugim imenom Orhan (danas Orlinci) – šest sati; 17. XII Orhan – mesto Karapinar (danas Sredec) – sedam sati; 18. XII Karapinar – mesto Eski Poloz (danas Joguntaš, severozapadno od Kirklarelija u Turskoj) – ? sati (oštećenje na mikroilmu); 19. XII Eski Poloz – kasaba Jana (neutvrđeno) – osam sati; 20. XII Jana – mesto Uzunhadžilar (danas Uzunhadži, severno od Čorlua) – šest sati; 21. XII Uzunhadžilar – mesto Moha (u kadiluku Vize, neutvrđeno) – četiri sata; 22. XII Moha – kasaba Čataldža (severozapadno od Istanbula) – pet sati; 23. XII Čataldža – Davud- pašino polje (danas istoimena istanbulska četvrt) – pet sati. 602 Isto, 105b; Silâhdar, 548; Defterdar, 63; Râşid, 139. 603 Za narednu godinu, prema izveštaju koji je francuski ambasador Šatonef sastavio posle sastanka s velikim vezirom, Osmansko carstvo nije planiralo nove pohode. U državnoj blagajni ostalo je jedva toliko novca da se trupama isplate zaostala dugovanja, a provincije su bile u toj meri osiromašene da im se nisu mogli nametnuti novi porezi. Самарџић, Француска, 181. 131  pretežno, na prostoru Podunavlja i Banata, s promenljivom srećom i bez značajnijih rezultata. Habzburška monarhija nije imala snage da ponovi uspehe iz 1688-1689. godine, kao ni Osmansko carstvo da se vrati na granice od pre Bečkog rata. Ka- tastrofalan poraz Turaka kod Sente 1697. godine ubrzao je pregovore o miru, koji su okončani 26. januara 1699. godine u Sremskim Karlovcima. Osmansko carstvo moralo se odreći, u korist Habzburgovaca, ogromne teritorije preko Save i Dunava, Ugarske i Erdelja, izuzev Banata i jugoistočnog Srema. Takođe je izgubilo Krbavu, Liku i Baniju u Hrvatskoj.604 Srpske zemlje južno od Save i Dunava ostale su u okviru Osmanskog carstva, ali sada kao njegova granična područja. To će presudno uticati na njihov dalji istorijski razvoj. 604 U ratu protiv Svete lige Osmansko carstvo je, prema računu turskih istoričara, izgubilo ukupno 356.000 km2 teritorije: Habzburškoj monarhiji je pripalo oko 249.000 km2, Mletačkoj republici 42.000 km2, Poljskoj 45.000 km2 i Rusiji oko 20.000 km2. Бојанић, „Западна Србија”, 225. 132  ZAKLJUČAK Vojni pohod Mustafa-paše Keprilija počeo je kasno, sredinom leta 1690. godine, bez izgleda na veći uspeh. U najvišim državnim krugovima sumnjalo se da padišahova vojska, oslabljena porazima iz prethodnih godina, u nedostatku novca i uzdrmana brojnim pobunama koje su se završavale smenama vezira, pa čak i samog sultana, može da ostvari značajnije promene na ratištu. Međutim, strogom finansijskom i voj- nom disciplinom, i davanjem poreskih olakšica stanovništvu, Mustafa-paša Keprili je uspeo da zavede red i mir u Carstvu. Verovao je da je, ukinuvši sve, izuzev šerijatom utvrđene poreze, uklonio osnovni razlog odmetanja hrišćanske raje od sultana. Štednjom u državnoj upravi i svakodnevnom životu, koju je i sâm ličnim primerom pokazivao, delimično je napunio državnu blagajnu i omogućio nabavku ratne opre- me i angažovanje svežih vojnih snaga. Pomoć je, kao i prethodnih godina zatražena od Selima Giraja, krimskog hana, kao i od grofa Tekelija, uz čiju je podršku osmanska vojska trebalo da osvoji Erdelj. I dok su se Osmanlije spremale da vrate izgubljene teritorije, malobrojne habzburške snage u Srbiji nisu ništa ozbiljnije preduzele po pitanju odbrane. Veći deo njihovih jedinica bio je povučen na Rajnu, na zapadni front, koji je, početkom 1689. godine, otvorio francuski kralj Luj XIV. Ratni savet Habzburške monarhije do početka leta nije doneo konačnu odluku o balkanskom ratištu, pa je naredba o utvrđivanju pojedinih mesta, kao što su Pirot i Niš, stigla kasno, dok je beogradska tvrđava mestimično popravljena i ojačana tek pošto se u gradskoj okolini pojavila osmanska prethodnica. Glavni deo osmanskih snaga, koji su činile prestoničke trupe, napustio je Jedrene 10. odnosno 13. jula, dok su jedinice upravitelja provincija stizale naknadno, posebno one iz udaljenih anadolskih sandžaka. Poslednji su stigli Egipćani, 1. septembra. Ejaletske voj- ske su, u zavisnosti od bogatstva oblasti, brojale dve, tri do pet hiljada ljudi, dok su prestoničke trupe ukupno imale oko 35.000 vojnika. Računajući i albansku vojsku od 10.000 do 15.000 najamnika i 40.000 Tatara, na ratištu u Srbiji bilo je angažovano oko 100.000 vojnika. Ishrana ovako mnogoljudne vojske bila je težak zadatak. Godina 1690. bila je osma godina rata. Stanovništvo, već iscrpljeno od prethodnih davanja, trpelo je nezapamćenu glad usled niza slabih žetvi od 1686. do 1689. godine. U borbama opustošenoj Srbiji nije imalo šta da se sakupi, a stanje u susednim bugarskim kraje- vima je neznatno bilo bolje. Iako je vojsci, pored državnih pošiljki, provijant stizao i 133  od trgovaca na veliko, ukupno snabdevanje bilo je loše. Isporuke nisu stizale redovno niti u dovoljnim količinama, što je dovelo do procvata crne berze na vojnoj pijaci, na kojoj se većina pripadnika ordije snabdevala. Uprkos stalno prisutne gladi, osmanska vojska brzo je napredovala kroz Srbiju jer joj, izuzev Niša, nigde nije pružen jači otpor. Habzburgovci su odlučili da zemlju koju su nedavno osvojili prepuste Turcima, pošto nisu imali dovoljno snaga da u isto vreme drže i Erdelj. Zadatak zapovednika malobrojnih posada Pirota i Niša bio je da se brane samo dok im ne zapreti stvarna opasnost od poraza. Sve nade polagane su u predstojeću zimu, koja je trebalo da zadrži Osmanlije dalje od Beograda. Posada Pirota predala se posle samo jednog dana opsade, 10. avgusta. Niški garni- zon je, zahvaljujući sposobnosti glavnokomandujućeg, generala Gvida Štaremberga i zalihama municije i hrane, s jedne i neefikasnosti janičarskog odžaka, s druge strane, odolevao od 16. avgusta do 9. septembra. Njegovu predaju ubrzao je pad Vidina, 29. avgusta, i stupanje u borbu svežih albanskih snaga. Jedinice albanskih plaćenika istakle su se i prilikom dvodnevne opsade Smedere- va. Nakon pada nekadašnje srpske prestonice, 27. septembra, i Kuliča, dan ranije, ceo Dunav, izuzev Adakalea, vraćen je pod osmansku vlast. Beograd, koji je većina osmanskih zapovednika 1690. godine smatrala isuviše krupnim zalogajem, osvojen je posle svega nedelju dana opsade, 8. oktobra, i to zahvaljujući eksploziji magacina za barut u Gornjem gradu. Da do eksplozije nije došlo, tvrđava bi, verovatno, s obzirom na količinu uskladištenog artiljerijskog oružja, baruta i municije odolevala mnogo duže. Padom Beograda, i Avale tri dana ranije, završen je pohod Mustafa-paše Keprilija, kojim je cela Srbija južno od Save i Dunava, ponovo vraćena pod tursku vlast. Opsade Pirota, Niša, Smedereva i Beograda bile su jedini ozbiljniji sudari osman- skih i austrijskih snaga na tlu Srbije; sva ostala mesta zauzeta su posle svega nekoliko sati borbe (Kulič i Avala) ili su bila napuštena (Bela Palanka, Jagodina, Požarevac). Sukoba na otvorenom polju nije bilo. Svakoj od opsada prethodio je, šerijatom ustanovljen, poziv na predaju. Prihvatanje ovog poziva pre početka borbi ili kasnije, traženjem milosti – amana, omogućavao je onima u opsadi isto: bezbedan prolaz do najbližeg mesta u posedu hrišćana, s ličnim stvarima, naoružanjem i manjom količinom namirnica za put. Teško naoružanje, municija i provijant ostajali su u osvojenoj tvrđavi, kao i svi muslimani, zarobljeni u prethodnim sukobima. Nekadašnji sultanovi podanici takođe su ostajali u gradu, a poraženi neprijatelj bio je obavezan da prijavi osmanskim vlastima svakog pripad- nika raje koji bi pokušao krišom da se umeša među civile, podanike Leopolda I i da pobegne. Aman se mogao dati samo do trenutka pre nego što sultanovi borci s isukanim mačevima provale u tvrđavu. Pirot, Niš, Kulič i Adakale uzeti su na veru, pod gore navedenim uslovima, dok su Smederevo, Avala i Beograd osvojeni mačem a branioci izloženi pokolju i pljački. 134  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE ZAKLJUČAK Presudnu ulogu u ponovnom zauzimanju Srbije odigrali su Albanci, koji su u ovom ratu učestvovali kao plaćenička vojska ugarskog odnosno skopskog seraske- ra, rumelijskog beglerbega, i sandžakbega Prizrena i Dukađina. Ove tri paše, pore- klom takođe Albanci, novcem, a pre svega obećanim ratnim plenom privukle su, za ondašnje prilike, izuzetno veliki broj vojnika. Bolje upoznati s lokalnim terenom od Anadolaca, Sirijaca i Egipćana, albanski plaćenici bili su najpogodniji za četovanje, izviđanje i gonjenje grupa hajduka. Odani svojim zapovednicima, disciplinovani i požrtvovani zbog lične koristi, najviše su doprineli osvajanju Smedereva i Beograda. Albanci su posle ovog rata stekli izuzetan uticaj u Osmanskom carstvu pa je sve veći broj njih dobijao visoke državne položaje i sticao ugled u osmanskom društvu, što im je omogućavalo dalje protežiranje svojih sunarodnika. Pored Albanaca, veliku pomoć u pohodu 1690. godine pružili su Tatari, koji su pustošili teritoriju predviđenu za osvajanje. Raspusni i neukrotivi ratnici, često vrlo zahtevni, korisni ali i štetni, jednom rečju „teški prijatelji” osmanske države, Tatari su ipak bili neophodni. Vojska Krimskog hanata nastupala je pod koman- dom svojih vojskovođa, samostalno. Ona nije bila formacijski vezana za ordiju, kao albanska, ali je njeno kretanje i delovanje usmeravao veliki vezir. Tatari su u vreme opsade Niša četovali po dolini Morave, od Aleksinca do Jagodine i dalje; za vreme opsade Smedereva, pljačkali su okolinu Beograda, a za vreme opsade Beograda, pustošili su Srem. Korišćenje neregularne vojske, Tatara i albanskih plaćenika, značilo je „neregular- no” vođen rat. Najstrašniji primer nepoštovanja ratnih običaja i osnovnih moralnih načela bio je masakr civilnog stanovništva Stare Srbije u zimu 1689/1690. godine. Tada su tatarsko-albanske čete delovale samostalno, bez kontrole zvaničnih predstav- nika centralne vlasti, što je za posledicu imalo bekstvo više desetina hiljada Srba, na čelu s patrijarhom Arsenijem III, u Ugarsku. Najveći broj ljudi koji su tada napustili zemlju nikada se nije vratio. Srpski narod je tada izgubio znatan deo svoje društvene elite, građanstva i sveštenstva, koja će se sporo obnavljati zbog novih austro-turskih ratova vođenih na teritoriji Srbije u XVIII veku i novih seoba. Civilnih žrtava i migracija stanovništva bilo je daleko manje u leto-jesen 1690. godine kada su u pohod krenule regularne osmanske vojne jedinice. Narod se tada radije odlučivao na sklanjanje u obližnje planine, pećine ili na ostrva na Dunavu, nego na trajno iseljenje u Habzburšku monarhiju. Veliki vezir je od početka ratnog pohoda zabranjivao da se srpska raja hvata i prodaje u roblje. Posle zauzimanja Niša je i javno proklamovao politiku oproštaja i pomirenja sa stanovništvom. Svakome je dozvolio da se slobodno vrati kući, pod uslovom da ponovo prihvati da bude podanik Osmanskog carstva. Ipak, on sâm činio je izuzetke (Niš i Avala), kada je to smatrao za neophodno. Amnestija je obuhvatila sve, pa tako i muškarce u zrelom dobu. Čak i oni koji su se do tada borili protiv Turaka mogli su da dobiju oproštaj ukoliko su položili oružje 135  i izjavili da se smatraju padišahovom rajom. Naravno, podrazumevalo se da to učine pre nego što budu uhvaćeni, u suprotnom čekale su ih, najčešće, smrtne kazne zbog hajdučije. Odredi hajduka uglavnom su se povukli zajedno s austrijskim snagama. Oni koji su ostali, borili su se u okviru posada tvrđava ili su štitili zbegove i napadali karava- ne provijanta i isturena odeljenja osmanske vojske. Ovakvih napada bilo je najviše za vreme opsade Niša, na području Suve planine. Uhvaćeni hajduci bili su ubijani, ako ih je bilo malo, ili korišćeni za teške radove. Hajduci zarobljeni u pirotskom i avalskom utvrđenju su svi pogubljeni, u Kuliču samo nekoliko najistaknutijih, dok su ostali, kao i oni u Nišu, bili korišćeni za obnavljanje tek osvojenih tvrđava. Hajduci iz Adakalea su poslati da kao robovi veslaju na crnomorskim galerima. Opšta amnestija dala je dobre rezultate. Još u toku napredovanja osmanske vojske prema Beogradu, stanovnici resavskog, jagodinskog, kragujevačkog, požarevačkog, beogradskog i drugih krajeva zamolili su oproštaj i ponovo se obavezali na poslušnost i plaćanje poreza sultanu. Puštanje na slobodu više hiljada Srba u Beogradu, ubrzalo je povratak izbeglog stanovništva. Među njima bilo je mnogo onih iz okoline Prištine i Skoplja, koje su Austrijanci, u jesen-zimu 1688. godine, naselili po Sremu. Nezado- voljni životom u okviru Habzburške monarhije, povratnici su organizovano, u ve- likim grupama, stizali u Beograd i tražili od osmanskih vlasti da ih uzmu u zaštitu, odnosno da ih pod vojničkom pratnjom sprovedu do njihovih starih sela. Turci u Srbiju nisu došli kao osvajači neprijateljske teritorije, već kao stari gospo- dari koji ponovo uzimaju ono što im je vekovima pripadalo. Razaranja zemlje zbog osvete, od strane Osmanlija, nije bilo, ali je i pored toga pohod Mustafa-paše Keprilija ostavio velike posledice. Austrijska vojska je, u nameri da neprijatelju oteža napredo- vanje ali i da natera domaće stanovništvo na iseljavanje, sistematski palila sve za so- bom: naselja, mostove i useve. Jagodina, Batočina i Smederevska Palanka sravnjeni su sa zemljom, Smederevo i Grocka su pošteđeni, jer se dolazak Osmanlija u te krajeve nije očekivao. Svi mostovi, od Velike ćuprije na Moravi, do onih koji su premošćavali močvare na putu Jagodina-Batočina, zatim kod Smederevske Palanke, Kolara i Sme- dereva, bili su srušeni, tako da je putovanje kroz pustu i spaljenu zemlju, osmanskoj vojsci bilo skoro isto onoliko teško kao i ratni okršaji. U direktnim sukobima teško su oštećene niška i smederevska tvrđava, dok su u Beogradu, usled eksplozije skladišta za barut, u potpunosti uništeni citadela i zamak srpskog despota Stefana Lazarevića. Obnovi zemlje pristupilo se još u vreme pohoda. U Nišu, Smederevu i Beogra- du započete su najnužnije popravke utvrđenja. Popravka privatnih i javnih gradskih objekata, kuća, dućana, bogomolja, narodnih kuhinja, česmi i drugog, prepuštena je vlasnicima odnosno zadužbinarima. Imovinsko-pravni odnosi vraćeni su na stanje pre austrijskog osvajanja, pa su nove potvrde o posedovanju starih nekretnina izda- vane odmah nakon zauzimanja određenog mesta. Na ovaj način je obnovljen relativ- no mali broj nekretnina, i to onih imućnijih vlasnika. Izbegli narod slabijeg imovnog 136 stanja, u nedostatku novca za obnovu, oklevao je s povratkom, tako da su vlasničke isprave izdavane i dve godine nakon osvajanja. Neki se nikada nisu vratili pa su njiho- ve kuće i dućani postali vlasništvo onih koji su pristali da ih poprave. Proces obnove i naseljavanja gradova tekao je sporo, jer je nekadašnji nosilac urbanog i ekonomskog razvoja, srednji građanski sloj, sve tri veroispovesti, izgubio u ratu kapital i većinom se nije vratio iz izbeglištva. Država je finansirala obnovu samo onih privrednih objekata koji su joj donosili najveću korist, pre svega rudnika gvožđa i bakra. Prve mere za oživljavanje rudarskih kopova i metalurških postrojenja preduzete su u Majdanpeku, Samokovu i nekim manjim rudnicima već na proleće 1691. godine i odnosile su se na obezbeđivanje radne snage. Ovo nije bio lak zadatak jer se nedostatak stanovništva osećao u celoj zemlji. Povratak izbeglica odvijao se vrlo sporo, iako su osmanske vlasti garantovale zaštitu života i imovine, pružile brojne poreske olakšice i na svaki drugi način se tru- dile da poprave odnos sa svojim hrišćanskim podanicima. S tim u vezi bila je i obno- va institucija lokalne, knežinske samouprave i, najvažnije, dovođenje nove ličnosti na mesto pećkog patrijarha. Godine 1691. umesto odbeglog Arsenija Čarnojevića, Porta je za poglavara srpske crkve i naroda postavila Kalinika I Skopljanca (1691-1710). Osmansko carstvo pribeglo je i planskom naseljavanju opustelih oblasti. Beo- gradsko krajište proglašeno je otvorenom zemljom u koju je mogao da se naseli svako ko je to želeo. Ovu priliku iskoristili su muslimani izbegli s prostora južne Ugarske. Četiri godine kasnije oko 800 albanskih porodica dovedeno je u palanke od Niša do Beograda, i u okolinu Vranja, sa zadatkom da čuvaju određene deonice puta od hajduka. Ove i slične mere, koje je osmanska država sprovodila do kraja Bečkog rata, dovele su do formiranja verski homogenih sredina, za razliku od nekadašnjih mul- tikonfesionalnih. Gradove i palanke preplavila je rumelijska sirotinja i nedisciplino- vana vojska, a opšta zapuštenost postala je karakteristična za celu zemlju. Beograd, nekada kosmopolitski trgovački centar, u XVIII veku bio je najveći vojni garnizon na Balkanu, poprište nereda, pljački, ubistava i janičarskih pobuna. Pohod Mustafa-paše Keprilija 1690. godine sprečio je propast Osmanskog carstva i omogućio mu da očuva vlast na Balkanu u XVIII i većem delu XIX veka. S druge strane predstavljao je prekretnicu za srpski narod koji je, podeljen u dva carstva, na- stavio da živi u mnogo težim okolnostima nego pre Bečkog rata. 137  Tatjana Katić THE OTTOMAN CONQUEST OF SERBIA IN 1690. Summary he campaign of Köprülü Mustafa Paşa began late, in mid-summer 1690, apparently with little prospect of success. he highest circles of power were doubtful that the padishah’s army, weakened by defeats in previous years, lack of money, and many rebellions ending in the ousting of viziers, even of the sultan himself, would be able to achieve any signiicant change on the battleield. However, persistent in imposing inancial and military discipline, Mustafa Paşa had succeeded in restoring law and order to the Empire. He believed that, by abolishing all taxes other than those prescribed by sharia, he had removed the main cause for the reaya’s rebelling against the sultan. Frugality in government and personal spending, and he set an example himself, had partly illed the imperial treasury, and made it possible to procure military equipment and muster fresh troops. As in previous years, assistance was sought from the Crimean khan, Selim Giray, and from Count hököly, whose support was expected in the Ottoman conquest of Transylvania. While the Ottomans were preparing for recapturing the lost territories, the small number of Habsburg troops in Serbia was doing little to mount a defence. Most troops had been transferred to the western front on the Rhine, opened in early 1689 by Louis XIV of France. By the summer, the Habsburg War Council still had been indecisive on its course of action on the Balkan front. As a result, the order to fortify certain places, such as Pirot (Şehirköy) and Niš, came too late, while the fortress of Belgrade was partially repaired and strengthened only ater the Ottoman advance guard appeared in its surroundings. he main body of the Ottoman army, made up of the capital-based troops, let Edirne on 10 and 13 July, while the units supplied by provincial governors lowed in successively, especially those from the remote Anatolian sancaks. he Egyptians were the last to join, on 1 September. An eyalet army numbered 2.000, 3.000 to 5.000 soldiers, 138 depending on the economic power of the province, while the capital city force was about 35.000 strong. With the Albanian army of 10.000 to 15.000 mercenaries and a 40.000-strong Tatar force, a total of 100.000 soldiers were engaged for the theatre of operations in Serbia. Feeding such a large army was a diicult task. he year 1690 was the eighth year of war. he population, already worn down by taxes, was hit by an unprecedented famine as a result of a string of bad harvests between 1686 and 1689. In war-ravaged Serbia, there was nothing let to collect, and the situation in the neighbouring Bulgarian areas was only a little less dire. In addition to the provisions shipped by the government, wholesale merchants contributed as well, but on the whole food supplies were irregular and inadequate, which gave rise to a thriving illegal trade on the army market. In spite of chronic hunger, the Ottomans advanced rapidly through Serbia because, apart from Niš, they met with little resistance. Not strong enough to keep hold over Serbia and Transylvania at the same time, the Habsburgs chose to give up their recent conquest. he task of the commanders of small garrisons of Niš and Pirot was to ofer resistance only so long as lives were not really threatened. All hopes of keeping the Ottomans away from Belgrade were placed in the forthcoming winter. he Pirot garrison surrendered on 10 August, ater a siege of only one day. he Niš garrison held out from 16 August to 9 September, owing as much to the able commander, General Guido Starhemberg, and the reserves of food and ammunition, as to the inefectiveness of the janissary ocak. His surrender was precipitated by the fall of Vidin, on 29 August, and the arrival of fresh Albanian troops. he Albanian mercenary units also performed well during the two-day siege of the medieval capital of Serbia, Smederevo (Semendire). With the fall of Smederevo on 27 September, and Kulič, a day earlier, the whole of the Danube, except for Adakale, was restored to Ottoman rule. Belgrade, considered by most Ottoman commanders to be too big a bite to swallow, was seized on 8 October, ater a siege of only eight days, and owing to the explosion of a powder magazine inside the fortress. Had it not been for the blast, the fortress, considering the available store of artillery weapons and ammunition, would have probably held out much longer. he fall of Belgrade, and of Avala three days earlier, marked the end of Köprülü Mustafa Paşa’s campaign, which restored Ottoman rule over the whole of Serbia south of the Danube and Sava rivers. he sieges of Pirot, Niš, Smederevo and Belgrade were the only serious encounters between Austrian and Ottoman forces in Serbia; all other places were taken ater just a few hours of engagement (Kulič and Avala) or had been abandoned (Bela Palanka, Jagodina, Požarevac). here was no ighting in the open ield. Each siege was preceded by a sharia-prescribed call to surrender. he immediate acceptance of the call, before the battle, or a subsequent appeal for mercy, aman, had 139  the same result for the besieged: they were allowed safe passage to the nearest place in Christian possession, with personal belongings, arms and a small supply of food. Heavy arms, ammunition and provisions had to be let behind. All Muslim captives from previous battles were to remain in the seized fortress and the same applied to the sultan’s former subjects. he defeated were under the obligation to report to Ottoman authorities any member of the reaya who tried to escape by mingling stealthily with the civilians, subjects of Leopold I. Aman could be granted up to the moment the sultan’s soldiers forced their way into the fortress with their swords drawn out. Pirot, Niš, Kulič and Adakale were taken under the abovementioned terms, while Smederevo, Avala and Belgrade were seized with the sword and hence subjected to slaughter and looting. he decisive role in the reconquest of Serbia was played by the mercenary Albanian troops of the serasker of Hungary and Skopje, the beylerbeyi of Rumelia and the sancakbeyi of Prizren and Dukagjin. he three pashas, all three of Albanian origin, had mustered an unusually large number of troops, attracted most of all by good pay but also by the promised spoils of war. More familiar with the local terrain than Anatolians, Syrians or Egyptians, Albanian mercenaries were the best choice for skirmishing, reconnaissance and chasing down rebel (hayduk) groups. Loyal to their commanders, disciplined, and keen with a view of personal gain, they vitally contributed to the conquest of Smederevo and Belgrade. Ater this war, Albanians became quite inluential in the Empire. hey were increasingly appointed to high oices and rising to prominence in Ottoman society, which put them in a position to further privilege their fellow Albanian protégés. Apart from Albanians, the 1690 campaign was greatly supported by Tatars. hey ”cleared” the way for the main body of the army by plundering, setting on ire, killing and taking slaves. Wild and ferocious warriors, oten quite demanding, useful but also largely harmful, briely, the Ottoman state’s ”diicult friends”, Tatars were plainly indispensable. he army of the Crimean khan fought independently, under its own commanders. Unlike the Albanian, it was unattached to the Ottoman regular army, but its movements and actions were overseen by the grand vizier. During the siege of Niš, Tatars skirmished in the Morava river valley, from Aleksinac to Jagodina and beyond; during the siege of Smederevo, they ravaged the environs of Belgrade, and at the time Belgrade was under siege, they ransacked Srem. he use of irregular troops, Tatar and Albanian, meant an ”irregularly” waged war. he conquest of Old Serbia (Stara Srbija) in the winter of 1689/90 was a most horrendous massacre of the civilian population. he mixed Tatar and Albanian units acted autonomously, uncontrolled by oicial representatives of central authority. As a result, several tens of thousands of Serbs, headed by the patriarch, Arsenije III, led to Hungary. Most refugees had never returned, which let the Serbian people without a considerable part of its ecclesiastical and lay elite. Its renewal, amidst 140  TURSKO OSVAJANJE SRBIJE 1690. GODINE SUMMARY further Austro-Ottoman wars waged on Serbian soil and further migrations in the eighteenth century, was a slow process. Civilian casualties and migrations considerably decreased when the campaign was taken over by regular Ottoman units in the summer and autumn of 1690. Rather than emigrating permanently to the Habsburg Monarchy, people chose to take shelter in nearby mountains, caves and Danube islands. From the outset of the campaign the grand vizier discouraged the capturing and sale of the Serbian reaya as slaves. Ater the capture of Niš, he broadcasted the policy of clemency and reconciliation with the population. Everyone was allowed to return to their homes, provided that they re-acknowledged submission to the Ottoman sultan. Yet, the vizier made exceptions when he deemed it necessary (Niš and Avala). he amnesty encompassed all, including adult males. Even those who had fought against the sultan could be granted pardon provided that they laid down their weapons and accepted the status of the padishah’s reaya. Of course, they were supposed to do that before being captured. Otherwise, they usually sufered death penalty for rebellion. Most rebel units withdrew with the Austrian forces. hose who stayed fought within fort garrisons or shielded refuge shelters and attacked food caravans and Ottoman outposts. Such attacks were most numerous during the siege of Niš, in the area of Suva planina. he captured rebels, if they were few, were executed; otherwise they were used for heavy labour. he rebels captured in the Pirot and Avala forts were all executed, at Kulič only a few prominent ones, while the rest, like those from Niš, were used to do repair works on the newly-seized fortresses. he rebels from Adakale were sent of as slave oarsmen on the Black Sea galleys. he general amnesty achieved signiicant results. Even as the Ottomans advanced towards Belgrade, the population of the Resava, Jagodina, Kragujevac, Požarevac, Belgrade and other areas asked pardon and re-acknowledged obedience and tax obligations. he release of several thousand Serbs from captivity in Belgrade encouraged the return of refugees. Many of them originally came from the environs of Priština and Skopje, and had been settled in Srem by the Austrians in the autumn and winter of 1688. Disappointed with their life in the Habsburg Monarchy, they were arriving in Belgrade in large groups and in an organized manner, requesting protection from Ottoman authorities, i.e. a military escort to their native villages. he Ottoman Turks entered Serbia as old masters regaining a land that had been rightfully theirs for centuries rather than as conquerors of enemy territory. Although no retaliatory devastation ensued, Mustafa Paşa’s campaign let severe consequences in its wake. he retreating Austrian army, in order to slow down the enemy’s advancement, but also to drive out the domicile population, had applied the policy of scorched earth, systematically burning down settlements, bridges and crops. Jagodina, Batočina and Smederevska Palanka were razed to the ground, whereas 141  Smederevo and Grocka were spared for the simple reason that the Ottomans had not been expected to reach that area. All bridges, from the so-called Velika ćuprija (Big Bridge) across the Morava and those spanning the marshes on the Jagodina–Batočina road to the bridges at Smederevska Palanka, Kolare and Smederevo, were torn down, and progressing through the desolated and burnt land was almost as diicult for the Ottoman army as ighting a war. he fortresses of Niš and Smederevo sustained heavy battle damage, while the explosion of the powder magazine in Belgrade completely destroyed the citadel and the castle of the medieval Serbian ruler, despot Stefan Lazarević. Reconstruction began while the campaign was still in progress. In Niš, Smederevo and Belgrade the necessary fortiication works were undertaken. he repair of private and public structures and facilities, homes, shops, places of worship, soup kitchens, drinking fountains and the like, was let to the owners and endowers. Immovable property was restored to those who had held it prior to the Austrian conquest, and the old owners were issued new certiicates of ownership immediately following the recapture of a place. A comparatively small number of properties were renovated, and mostly those of well-of owners. Lacking the money for renovation, the refugees of a weaker inancial standing delayed their return, and the issuance of title deeds continued even two years ater the conquest. Some never came back, and their houses and shops became the property of those willing to do the repair. he reconstruction and repopulation process in the urban areas was slow, because the former driving force of urban and economic development, the middle class of all three confessions, had lost their capital in the war and, for the most part, never came back at all. he Ottoman government only funded the reconstruction of the most proitable economic facilities, and these above all were the iron and copper mines. First measures to revive mining and metallurgy, at Majdanpek, Samokov and some smaller mines, were taken as early as the spring of 1691, and were aimed at procuring labour. he task was not an easy one, as the war had let the whole country largely depopulated. he refugees were returning at a slow pace, although the Ottoman authorities guaranteed the protection of life and property, ofered a variety of tax reliefs and put every other efort into improving the relationship with their Christian subjects. Part of it was the reinstatement of local self-government institutions (knežina) and, most importantly, the appointment of a new igure as patriarch of Peć. In 1691 the Porte installed Kalinik I (1691–1710) as head of the Serbian Church and people instead of the fugitive Arsenije III. he Ottoman Empire also resorted to the planned repopulation of the deserted areas. he Belgrade frontier was declared open to settlement by whoever interested. he opportunity was taken by Muslim refugees from southern Hungary. Four years later, some eight hundred Albanian families were settled in small towns between Niš and Belgrade and in the environs in Vranje, and assigned the task to protect 142 certain sections of the road against bandits or rebels. hese and similar measures carried out by the Ottoman government until the end of the war led to the creation of religiously homogeneous communities instead of the former multiconfessional. he cities and towns were looded by the Rumelian poor and by rowdy soldiers, and the entire country was in a state of neglect. In the eighteenth century, Belgrade, once a cosmopolitan trade centre, became the largest garrison in the Balkans, the scene of disorder, robberies, murders and janissary mutinies. he 1690 campaign of Köprülü Mustafa Paşa prevented the ruin of the Ottoman Empire and enabled it to keep hold over the Balkans throughout the eighteenth and a good part of the nineteenth century. On the other hand, it marked a turning point for the Serbs who, divided between two empires, now faced much worse living conditions than before the Great Turkish War. 143  REČNIK TERMINA* Aga titula visokih oicira; gazda, starešina, veleposednik. Akča sitan osmanski srebrni novac kovan od 1326. godine do pred kraj XVII veka. Do 1444. godine težio je 1,15 do 1,18 gr čistog srebra, da bi potom počeo da gubi na vrednosti, pa je već 1481. težio 0,75 gr, a vek kasnije 0,68 gr. Od 1585. godine akči je dodavana izvesna količina bakra što ju je još više devalviralo. Godine 1624. udeo srebra je opao na oko 0,13 gr. Krajem XVII veka akča je potisnuta iz svakodnevne upotrebe ali je i dalje služila kao obračunska valuta. Alaj regimenta, vojnički stroj, procesija, parada. Aman milost, milosrđe, zaštita, sigurnost; vremenski ograničena zaštita života i imovine ratnog neprijatelja, odnosno nemuslimana. Amannama zvanični dokument o davanju milosti, amana; zaštitno pismo. Baljemez opsadni top velikog kalibra i dometa, koji je u drugoj polovini XVII veka korišćen za đulad težine od 31 do 61 kg. U Carstvu su postojala i četiri baljemeza za đulad od 74 kg. Barjak a) zastava određenog vojničkog reda (janičara, spahija, silahdara i dr.), pod kojom je okupljan jedan buljuk. Za razliku od sandžaka koji je pripadao najvišem vladajućem sloju Osmanskog carstva i podrazumevao i drugu vojničku insigniju - tug, barjak je dodeljivan bez tuga. b) odred od stotinak ili više vojnika sa sopstvenom zastavom. Baša a) starešina, zapovednik, prvak, poglavar, odličnik. b) naziv za janičara. Beg titula visokih vojnih zapovednika i plemenskih vođa; vladar, gospodar, zapovednik. * Rečnikom nisu obuhvaćena sva značenja termina, već samo ona u kontekstu knjige. 145  Beglerbeg „zapovednik nad zapovednicima”, upravnik provincije, begler- begluka ili ejaleta, najveće vojno-upravne jedinice Osmanskog carstva. Bezistan veliki trgovački objekat namenjen prodaji i čuvanju skupocene, luksuzne robe, središte trgovačkog dela grada. Sagrađen od čvrstog materijala, na sprat, arhitektonski sličan džamiji, sadržao je veliki broj prodavnica, radionica, magacina, pa čak i odaja za stanovanje. Bostandžibaša zapovednik bostandžija, pratio je vladara u šetnji carskim vrtovima, vožnji brodom po Bosforu, lovu, nadgledao mučenja i izvršenja smrtnih kazni nad dvorskim službenicima, uručivao vezirima naredbe o smeni ili progonstvu. Bostandžije pripadnici sultanove garde, telohranitelji, čuvari saraja. U samom dvoru ih je bilo od 300 do 400 i brinuli su o uređenju carskih vrtova i bašti. Izvan saraja služilo ih je oko 2500, čamcima su prevozili robu namenjenu dvoru, gasili požare i obavljali policijsku službu. Za bostandžije su birani stasiti i jaki dvorski paževi, prikupljeni putem danka u krvi, većinom poreklom iz Bosne. Buljubaša zapovednik buljuka. Buljuk vojna jedinica sastavljena od 100 ljudi. Čarkadžije pripadnici konjičkih snaga, prethodnica ordije. U toku pohoda tj. prilikom nastupanja vojske, izazivali su sukobe s neprijateljem, pustošili teritoriju i pripremali teren za predstojeće borbe. Bilo ih je između 4000 i 5000 ljudi. Čarkifelek „točak sudbine”, „kolo sreće”; vrsta pokretnog zaklona od jelovine, kružnog oblika, na nekoliko spratova, koga onovremeni topovi nisu mogli da probiju. Kada bi se zapalio, okretao se kao točak i izbacivao vatru na sve strane, poput vatrometa. Čaršija gradska trgovačko-zanatska četvrt; pazarno mesto, pijaca. Čauš a) niži čin u vojsci, podnarednik. b) dvorski službenik koji se starao o disciplini i protokolu na zasedanjima carskog Divana i za vreme svečanih ceremonija. Bilo ih je više stotina. Prenosili su naređenja, uručivali nagrade i razrešnice s dužnosti. U vreme pohoda nadzirali su disciplinu u vojsci. Istaknuti čauši uživali su gedik timare. 146  Čaušbaša a) viši vojni čin, narednik. b) zapovednik dvorskih čauša, šef dvorskog protokola. Čorbadžija oicirski čin, starešina orte, veće vojne formacije sastavljene od nekoliko buljuka. Ćehaja zastupnik, predstavnik, pomoćnik, komornik; prvi saradnik i zamenik viših i visokih osmanskih službenika Deterdar upravnik državnih inansija i katastra; ministar inansija određene provincije. Krajem XVI veka bilo ih je četvorica, a kasnije im se broj povećao. Prvi po rangu bio je deterdar Rumelije nazivan i „glavni” ili „prvi” deterdar (Baş deterdar, Şıkkı evvel deterdarı). Derbend klisura, tesnac, klanac, prolaz kroz opasno i nesigurno mesto. Divan veće, savet, osmanska vlada i najviša sudska instanca u Carstvu, drugi naziv Porta. Činili su ga veziri na čelu s velikim vezirom, vojne sudije–kazaskeri, deterdari i državni sekretari–nišandžije, zatim zapovednik mornarice a, prema potrebi, janičarski aga i ostali vojni zapovednici ako su imali rang vezira, kao i drugi zvaničnici Carstva. Divanom je predsedavao veliki vezir. Sultan, najčešće, nije lično prisustvovao sednicama, već ih je posmatrao iz posebne prostorije ili je kasnije bio o njima izveštavan. Divan je zasedao tamo gde je bio vladar, odnosno veliki vezir, najčešće u Topkapi saraju, a u vreme rata, kretao se zajedno s vojskom. Džebana municija, ratna oprema, materijal. Džebedžija oružar; pripadnik posebnog pešadijskog roda centralne ili lokalne stajaće vojske, zadužen za pripremanje, čuvanje i popravljanje oružja i ratnog materijala. Činili su poseban odžak u okviru kapukulu trupa, a bili su i članovi tvrđavskih posada. Džerahor pripadnik pomoćnih vojnih snaga, korišćen za najteže poslove, popravku tvrđava, puteva i mostova, vuču rečnih brodova i slično. Ejalet najveća vojno-upravna jedinica Osmanskog carstva, kojom je zapovedao beglerbeg, s titulom paše. Drugi nazivi su begler- begluk i pašaluk. Ejaleti su se delili na sandžake. Ferman pisana sultanova zapovest, naredba izdata u ime sultana. 147  Galer vrsta dugačkog, uskog i veoma brzog ratnog broda (tur. kadırga), s jednim ili dva jedra. Standardni osmanski galer bio je dugačak 40 m, širok 7-8 m i imao je 25 pari vesala. Za svakim veslom bila su po četiri ili pet veslača, obično ratni zarobljenici i osuđenici. Pored mornara, na galer je moglo da stane još oko 100 vojnika i preko deset topova. Gazija borac za veru, učesnik Svetog rata – gaze (džihada), čiji je cilj širenje islama. Gedik timar timar, koji ne pripada spahiji timarniku već određenom dvorskom službeniku kao nadoknada odnosno nagrada za posao koji obavlja. Gedikli uživalac gedik timara ili zeameta. Gedikli čauš istaknuti čauš carskog Divana, koji obavlja važne i poverljive državne poslove. Šalje se kao izaslanik u strane države, uručuje smrtne kazne valijama i vezirima u provinciji. Za svoju službu uživa gedik timar ili zeamet. Groš opšti naziv za strani srebrni novac u evropskom delu Osmanskog carstva. Najrasprostranjeniji su bili holandski lavlji talir, austrijski talir, španski real i poljska zolota. Holandski lavlji groš ili arslanija, vredeo je početkom Bečkog rata 120 akči, da bi se 1690. godine menjao za 160 akči. Osmanski groš počeo je da se kuje tek od 1690. godine, bio je za trećinu manji od holandskog i sadržao je 60% srebra i 40% bakra. Gurebe „stranci”, pripadnici tzv. „donjih odreda” kapukulu trupa. Delili su se na desno i levo krilo u zavisnosti od toga da li su jahali s desne ili s leve strane vladara i buljuka kapukulu konjice višeg ranga (spahija i silahdara). U svom sastavu imali su dosta Kurda, Persijanaca ali i etničkih Turaka. Slati su u najopasnije vojne akcije, a glavni zadatak im je bio da čuvaju Prorokovu zastavu. Han a) konačište, svratište; veća kuća na sprat, na putu ili u gradu, koja služi za smeštaj putnika, njihovih stvari i životinja. U gradskim hanovima često je prodavana trgovačka roba, slično kao u bezistanima, dok su veći hanovi na putevima mogli da ugoste cele karavane, poput karavan-saraja. b) vladarska titula, nosio ju je poglavar krimskih Tatara i neki drugi tursko- mongolski vladari. 148  Harem žensko odeljenje u muslimanskoj kući. Has veliki posed s prihodom od najmanje 100.000 akči, uživali su ga sultan, članovi njegove porodice i najviši državni funkcioneri. Hatihumajun carska naredba, ukaz i sl., koji je sultan svojeručno napisao ili samo potpisao, drugi naziv je hatišerif. Havan vrsta opsadnog topa, kratke cevi, u drugoj polovini XVII veka, najčešće korišćen za kugle sa zapaljivim punjenjem (mešavina baruta, šalitre, sumpora i katrana), koje su težile od 30 do preko 90 kg. Hilat katan, vrsta duge bogato dekorisane, svečane, gornje haljine; počasna haljina koja je dodeljivana kao nagrada za dobro obavljen posao, službu ili prilikom stupanja na dužnost. Janičari sultanova pešadija, prva stajaća vojska u Evropi, osnovana 1362. godine, od ratnih zarobljenika. Kasnije su u njoj bili regrutovani hrišćani, koji su uzimani kao deca na ime danka u krvi. Brojala je u početku oko 2000 ljudi, da bi polovinom XV veka imala 5000, a u prvim decenijama XVI veka 12.000 vojnika. Većina janičara bila je stacionirana u Istanbulu, dok je manji deo bio raspoređen po tvrđavama širom Osmanskog carstva (vid. jerlije). Janičarski korpus se vremenom povećavao, usled sve izraženije potrebe za vojnicima naoružanim puškama. U njegove redove primana je muslimanska raja Anadolije, Rumelije i Bosne, što je dovelo do nediscipline i vojne neeikasnosti. U vreme Bečkog rata na spiskovima janičara bilo je oko 70.000 ljudi. Janičarski aga vrhovni zapovednik janičara. Jendek dubok i širok rov iskopan oko zidina tvrđave. Jerlije lokalna stajaća vojska, zadužena za obezbeđivanje tvrđava i njihove okoline. U redove jerlija pristupalo se dobrovoljno. Najviše je bilo jerlija janičara, a manje jerlija džebedžija, tobdžija i ostalih. Kadija islamski sudija, pripadnik uleme, sudi prema verskom zakonu –šerijatu i svetovnim, sultanovim zakonima – kanunima. Pored sudskih imao je i upravne dužnosti na teritoriji pod svojom nadležnošću: kontrolisao je rad lokalnih i provincijskih organa (sandžakbega i dr.), sprovodio je zapovesti centralne vlasti, pomagao u razrezivanju i prikupljanju poreza, vodio računa o radu vakufa i upravljanju rudnicima, solanama i ostalim carskim dobrima. 149  Kadiluk sudski okrug, područje nadležnosti jednog kadije. Katan vid. hilat. Kalgaj tutula prestolonaslednika Krimskog hanata. Od druge polovine XV veka svaki han imao je svog kalgaja (kagilgaja), a od 1584. godine i drugog prestolonaslednika – nuredina. U slučaju da presto ostane upražnjen, kalgaj je postajao han, a nuredin kalgaj. Prema Zakonu Džingiz-hana, kalgaj je morao biti hanov brat. Pokušaji nekih hanova da za kalgaja postave sinove, dovodili su do pobuna i građanskih ratova. Kapukulu sultanova stajaća vojska, prestonička vojska, Portine trupe, sastavljene od pešadije – janičara, džebedžija, tobdžija i vozara topovskih kola i šest konjičkih odreda: po jedan odred visokog ranga, spahija i silahdara i po dva odreda nižeg ranga, ulufedžija i gureba. Karavan organizovana povorka robom natovarenih životinja s oružanom pratnjom. Karavan-saraj velika i prostrana zgrada na sprat, sagrađena od tvrdog materijala koja je služila za smeštaj trgovačkih karavana, odmor putnika i tovarnih životinja i skladištenje i čuvanje robe. U prizemlju su bili magacini i štale, a na spratu odaje za spavanje. Svaki karavan-saraj imao je veliko unutrašnje dvorište s česmom u sredini. Kasaba otvoreno manje muslimansko naselje gradskog tipa, čiji su stanovnici oslobođeni plaćanja dažbina na zemlju jer se pretežno bave zanatima i trgovinom. Svaka kasaba morala je da ima čaršiju i barem jednu muslimansku bogomolju. Kolonborna laki poljski top dužine od 2,2 do 3,3 m. Izbacivao je đulad težine od 2 do 20 kg. Konakčibaša zapovednik konakčija, imao je rang sandžakbega ili beglerbega. Konakčije službenici zaduženi za pripremu prenoćišta, odmorišta za sultana i vojsku u vreme pohoda. Išli su uvek dan ranije ispred ordije noseći sultanove tugove, koje bi postavili na narednom menzilu. 150  Kulćehaja janičarski ćehaja, drugi po rangu zapovednik janičarskog odžaka. Kumbara ručna ili topovska granata, bomba, s eksplozivnim punjenjem. Kurban bajram „Praznik Žrtve”, poznat i kao „Veliki Praznik”, slavi se od 10. do 13. zilhidže (dvanaesti mesec muslimanskog lunarnog kalendara). Središnji događaj praznika predstavlja prinošenje kurbana tj. krvne žrtve, obično ovce, ali i koze, govečeta ili kamile, odgovarajuće starosti i bez telesnih mana. Lafet postolje na kome stoji topovska cev Lagum podzemni hodnik, tunel, potkop. Lagumdžije mineri, pripadnici pešadijskih jedinica kapukulu trupa, u sastavu džebedžija. Pravili su mine i kopali tunele do prvih zaklona neprijatelja ili do podnožja tvrđavskih zidina, kako bi ih digli u vazduh. U vreme pohoda unajmljivane su i lagumdžije sa strane, najčešće rudari. Martolosbaša zapovednik martolosa jedne tvrđave ili određenog područja. Martolosi pripadnici vojničkog reda, uglavnom hrišćani, zaduženi za održavanje unutrašnje bezbednosti. Služili su i kao graničari, posada na šajkama i po utvrđenjima. Medresa srednja muslimanska verska škola u koju se išlo posle završenog mekteba. U zavisnosti od ranga, mogla je da pruži i visoko obra- zovanje. Mekteb osnovna verska škola u islamskom svetu, trajala je od dve do četiri godine. Menzil a) vojna postaja, konačište, odmorište. b) stanica na kojoj državni glasnici menjaju konje. Merica sud i mera za žito različite zapremine i težine u različitim delovima Osmanskog carstva. Ovde se, verovatno, misli na istanbulsku mericu u koju je stajalo 20 oka, odnosno 25,65 kg žita. Mesdžid manja muslimanska bogomolja, bez minbera – govornice s koje se drži propoved petkom i praznikom. Mesdžid je, obično, i bez minareta – tornja s kojeg se vernici pozivaju na molitvu. 151  Meteris opkop, rov, ojačan drvenim trupcima; vrsta zaklona. Mevkufat jedna od kancelarija glavne inansijske službe (Bâb-ı deterî) Osmanskog carstva, koja se starala o neutrošenim budžetskim sredstvima i prihodima svih onih timara i timarskih objekata koji su ostali izvan katastarskog popisa. Takođe se bavila prikupljanjem izvanrednih nešerijatskih poreza i nameta, namenjenih potrebama vojske i ratovanja; organizovanjem državnog otkupa, a u vreme pohoda nabavkom i prevozom namirnica i raspodelom dnevnih vojničkih sledovanja. Muhaiz čuvar, zaštitnik; zapovednik odbrane jedne tvrđave, grada ili oblasti. Musketa starinska puška itiljača, namenjena pešadiji, korišćena za ispaljivanje puščanog zrna maksimalnog dometa do 180 m, eikasnog do 90 m. Uvežbani vojnik mogao je da ispali tri, najviše četiri zrna u minutu. Musketar vojnik naoružan musketom. Muteferike elitni dvorjani, sinovi uglednijih ljudi, koji su služili kao pratnja sultanu, vezirima, beglerbegovima i drugim visokim zvaničnicima. Nahija najmanja teritorijalno-upravna jedinica Osmanskog carstva. Nuzul dažbina iz grupe vanrednih poreza i običajnih tereta, koja se ubirala na ime konačenja vojske i, uopšte, troškova ratnog pohoda. Davala se u hrani za ljude i stoku, ili u novcu. Nuzul-emin carski poverenik zadužen za prikupljanje nuzula. U pohodu je trebalo da obezbedi dovoljnu količinu hrane na svakom konačištu, kao i da vrši periodične raspodele novca vojsci i administrativnom osoblju, kako bi sami mogli da se snabdeju na vojnoj pijaci. U njegovoj pratnji nalazio se pisar koji je vodio evidenciju o prikupljenom novcu i naturalnim proizvodima i njihovoj raspodeli. Odžak a) ognjište; porodica okupljena oko zajedničkog ognjišta. b) vojnički red organizovan po principu zajedničkog života i ishrane; opšti naziv za janičarski korpus, kao i za druge rodove osmanske stajaće vojske. 152  Oka mera za težinu od 1,282 kg. Ordija osmanska vojska u najširem smislu reči; armija. Ovim pojmom obuhvaćeni su svi učesnici u pohodu: prestoničke, provincijske, najamničke i pomoćne vojne snage kao i neboračko osoblje: administrativni službenici, zanatlije, trgovci i drugi. Ordudžije zanatlije sa službom u vojsci, učesnici ratnog pohoda, izabrani među pripadnicima esnafa Istanbula, Jedrena, Bruse i drugih većih gradova Osmanskog carstva. Troškove njihovog izdržavanja u vreme pohoda snosile su zanatlije koje su ostajale kod kuće. Palanka utvrđenje od drveta i zemlje, okruženo rovom i palisadama. Podizano je na važnim saobraćajnicama, pored rudnika, u oblastima ugroženim napadima hajduka i duž granice. Palisada ograda od kolja; balvani pobodeni u zemlju uspravno ili ukoso, pri vrhu zašiljeni. Para osmanski srebrni novac koji je kovan u Istanbulu od 1640. godine, po uzoru na medin, egipatsku valutu. Medin ili para, kako su ga zvale Osmanlije, imao je tri puta više srebra od akče i korišćen je u Egiptu, Palestini i delovima Sirije. Osmanska para je, takođe, vredela 3 akče, da bi u poslednjoj deceniji XVII veka, vredela 4 akče. Paša doživotna titula najviših vojnih i upravnih funkcionera Osmanskog carstva. Rangirani su: paša s jednim, dva i tri tuga. Paša s dva tuga imao je zvanje beglerbega, a s tri zvanje vezira. Porta kapija, vrata; ulaz u palatu vladara gde su, po tradiciji, obavljani narodni poslovi; sedište osmanske vlade i sâma osmanska vlada (vid. Divan). Raja, rajetin „stado”, pastva; sultanovi podanici, muslimani i nemuslimani, koji obrađuju posede na državnoj zemlji, po principu naslednog plodouživanja, i u zavisnom su položaju prema neposrednom „gospodaru zemlje”: timarniku, zaimu, upravniku hasa ili vakufa, i sultanu kao vrhovnom gospodaru. Nisu smeli da napuštaju zemlju, bili su dužni da plaćaju određene dažbine u naturi i u novcu, kao i lične rajinske dažbine koje proističu iz njihovog neslobodnog položaja. 153  Rumelija „zemlja Romeja”, evropski deo Osmanskog carstva. Pojam se, pre svega odnosi na Balkansko poluostrvo, s izuzetkom Bosne koja je 1580. godine postala ejalet. Sandžak a) velika zastava od platna ili svile koja je pripadala vladajućem sloju Osmanskog carstva: sultanu, vezirima, beglerbegovima i sandžakbegovima. Uz sandžak je obavezno dodeljivan i tug, a obe vojne insignije mogao je da preda jedino vladar. b) veća vojno-upravna jedinica Osmanskog carstva kojoj se na čelu nalazio sandžakbeg, pod čijom su se zastavom okupljale vojne snage s teritorije sandžaka (timarnici i drugi). Bio je izdeljen na kadiluke i nahije. Više sandžaka ulazilo je u sastav ejaleta. Sandžakbeg civilni i vojni upravnik sandžaka, izvršni organ sultanove vlasti i vrhovni zapovednik timarnika i ostalih vojnih lica dotične oblasti. Uživao je has, čiji je godišnji prihod, u zavisnosti od bogatstva i strateškog značaja oblasti kojom je upravljao, iznosio od 150.000 do 600.000 akči. Bio je u obavezi da opremi i u pohod povede ličnu vojničku pratnju. Saraj carska palata, dvor; rezidencija osmanskih velikodostojnika i drugih imućnijih lica. Serasker zapovednik krajiških trupa na ratištu sa samostalnom komandom. U prisustvu serdara i ordije gubio je samostalno zapovedništvo, a dobijao bi ga ponovo u vreme zimskih meseci, pošto bi vojska bila raspuštena. Serdar glavnokomandujući carske ordije, sultanov opunomoćenik. Položaj serdara najčešće je dobijao veliki vezir. Serdengečdija onaj koji se odrekao glave, stavio glavu u torbu, prežalio život, dobrovoljac, učesnik najopasnijih vojnih poduhvata, kao što su upadi u neprijateljske logore i utvrđenja. U platne spiskove serdengečdija upisivali su se janičari, spahije, silahdari i drugi. Silahdari a) elitni konjanici sultanove stajaće vojske, kapukulua. Jahali su s vladareve leve strane, pod barjacima žute boje. b) silahdar – dvorjanin visokog ranga, čuvar sultanovog oružja. Spahije a) pripadnici jednog od dva elitna konjička odreda kapukulu trupa. Jahali su pod barjacima crvene boje, s desne strane sultana. b) timarnik, pripadnik konjičke vojske jednog sandžaka. 154  Šahi malokalibarski top, pravljen za đulad težine od 150 gr do 1,5 kg (ređe za one od 4 do 6 kg). U drugoj polovini XVII veka standardni model šahi topa težio je do 400 kg a bio je dugačak između 2,4 i 3,3 m. Šajka veliki rečni ratni čamac, ravnog dna, s jednim jarbolom, snabdeven topovima i grčkom vatrom, s posadom od 20 do 50 ljudi. Korišćen je na Dnjepru, Dnjestru i Dunavu. Šarampov palisada, ograda, zid; manji poljski fortiikacioni objekat od balvana, pletera ili drugog materijala. Šerijat islamsko versko pravo, verski zakon utemeljen na propisima Kurana. Tabija bastion; istureni nasip, od zemlje, pruća, drveta ili kamena na kome se nalaze topovi. Telal vikač, javni objavljivač, dobošar. Timar naziv za vojničko dobro, odnosno grupu prihoda s državne zemlje koji godišnje nisu prelazili 20.000 akči. Najčešće su ovi prihodi ubirani od seljaka, koji su nasledno koristili i obrađivali posede na državnoj zemlji, a zauzvrat bili dužni da daju određene poreze i dažbine, u novcu i naturi. Timarnik spahija, korisnik timara, obavezan da kao konjanik ide u pohod, sam ili u pratnji, koju izdržava od timarskih prihoda. U vreme mira stara se o čuvanju unutrašnje bezbednosti i nadzire stanovništvo koje živi na teritoriji timara. Tug vrsta vladarske i vojne insignije napravljena od konjskog repa. Sastoji se od dugačkog koplja na čijem vrhu je pozlaćena kugla, simbol sunca, s polumesecom ili bez njega, ispod koje vise duge obojene konjske dlake, koje predstavljaju sunčeve zrake. Gornji deo, bliže kugli je od upletenih dlaka crne i bele boje, a donji raspušten, obojen u crveno. Sultan je imao šest tugova, veliki vezir i ostali veziri po tri, beglerbegovi dva, a sandžakbegovi jedan tug. Ulema društveni sloj čiji su pripadnici bili visokoobrazovani muslimani, učenjaci; poznavaoci šerijata, kanonskog prava, tradicije i teologije. 155  Ulufedžije „ljudi s platom”, pripadnici dva od ukupno šest odreda kapukulu konjice. Delili su se na desni i levi odred, u zavisnosti od toga da li jašu desno od spahija ili levo od silahdara. Isti položaj zauzimali su i na bojnom polju i na konačištima. Vakuf zemlja, kuće, dućani, mlinovi i drugi privredni objekti, zaveštani u bogougodne svrhe. Prihodi od zaveštane imovine korišćeni su za održavanje i funkcionisanje islamskih bogomolja, škola, javnih kuhinja, česmi, mostova i drugog. Valija beglerbeg, upravnik ejaleta, civilni i vojni zapovednik, nosio je titulu paše a često i zvanje vezira. U zavisnosti od toga imao je dva ili tri tuga. Vezir sultanov ministar, član Carskog veća (vid. Divan), najviše zvanje u državnoj hijerarhiji Osmanskog carstva. Od kraja XVII veka titula valija, pokrajinskih namesnika. Veliki vezir prvi ministar Osmanskog carstva, čuvar sultanovog pečata i apsolutni zastupnik vladara u svim državnim poslovima, vojnim i civilnim. Zaim timarnik, spahija koji pritežava zeamet. Zeamet timar s godišnjim prihodom od 20.000 do 100.000 akči. 156  IZABRANA BIBLIOGRAFIJA SA SKRAĆENICAMA NEOBJAVLJENI IZVORI Hazine 1468 Anonim tarihi, Topkapı Sarayı Kütüphanesi, Hazine 1468. Istanbul. MD 100 Mühimme deteri, no 100, Başbakanlık Arşivi, Istanbul. Üsküdarî Abdullah b. Ibrahim el-Üsküdarî, Vaki’at-i Sefer-i Sultan-i Süleyman-i Sânî, I-III, Topkapı Revan Köşkü, 1223-1224, Istanbul. OBJAVLJENI IZVORI Bizozeri Bizozeri, Simpliciano, La Sacra Lega contro la potenza ottomana, t. II, Milano 1700. Божић, „Француски Божић, Иван, „Француски дневник о походу Мустафе II дневник” 1696. године”, Мешовита грађа (Miscellanea) I (1956) 177-204. Brlić, Freiwillige Torkvat Brlić, Andrija, Die freiwillige heilnahme der Serben und Kroaten an den vier letzten österreichisch-türkischen Kriegen, Wien 1854. Contarini Contarini, Camilo, Istoria della querra di Leopoldo Primo imperadore e de’principi collegati contro il Turco dall’anno 1683. ino alla pace, t. II, Venezia 1710. Deterdar Deterdar Sarı Mehmed-paşa, Zübde-i Vekaiyat (Olayların Özü), III, 1689-1694, sadeleştiren Abdülkadir Özcan, Istanbul 1979. Diersburg Diersburg, Philip Röder von, Des Markgrafe Ludwig Wilhelm von Baden Feldzüge wider die Türken, II, Carlsruhe 1842. Garzoni Garzoni, Pietro, Istoria della Repubblica di Venezia in tempo della Sacra Lega Contra Maometto IV, e tre suoi Successori, Gran Sultani de Turchi, Venezia 1720. 157  Новаковић, Новаковић, Стојан, „Хаџи-Калфа или Ћатиб Челебија турски географ XVII вeкa”, Споменик XVIII (1892) 1-132. „Хаџи-Калфа” Nusretnâme Silâhdar Fındıklılı Mehmed Ağa, Nusretnâme, I, Istanbul 1962. Râşid Râşid Mehmed, Târîh-i Râşid, II, Istanbul 1282 (1865/1866). Родослови и летописи Стојановић, Љубомир, Стари српски родослови и летописи, Београд 1927. Р. Самарџић, Београд Самарџић, Радован, Београд и Србија у списима француских савременика, XVI-XVII век, Београд 1961. Seyahatnâme Evliya Çelebi Seyahatnâmesi, I-X, Istanbul 1896-1938. Silâhdar Silâhdar Fındıklılı Mehmed Ağa, Silâhdar Târîhi, II, Istanbul 1928. Târîh Anonim Osmanlı Târîhi (1099-1116/1688-1704), hazirlayan Abdülkadir Özcan, Ankara, 2000. T. E. Continuati heatri Europaei Continuati, XIII heil, Franckfurt am Mayn, 1698. Трифуновић, Очевици Трифуновић, Ђорђе, Очевици о великој сеоби Срба, Крушевац 1982. Veteranis Feldzüge Des Grafen Veterani, Kaiserlichen Feldmarschalls Feldzüge in Ungarn und den angrânzenden Provinzen vom Jahre 1683 bis 1694, Dresden 1788. Записи и натписи Стојановић, Љубомир, Стари српски записи и натписи, Сремски Карловци 1923. LITERATURA Ágoston, Barut, Top ve Ágoston, Gábor, Barut, Top ve Tüfek, Osmanlı İmpara- Tüfek torluğu’nun Askeri Gücü ve Silah Sanayisi, İstanbul 2006. Arneth Arneth, Alfred, Das Leben des kaiserlichen Feldmarschalls Grafen Guido Starhemberg (1657-1737), Wien 1853. Бојанић, „Карпош” Бојанић, Душанка, „Устанак Карпоша 1689. године”, Весник Војног музеја 17 (1971) 81-122. 158  Бојанић, „Западна Бојанић, Душанка, „Западна Србија у аустро-турском Србија” рату 1683-1699. године”, Историја Титовог Ужица, Титово Ужице 1989, 212-226, 947-948. Димитријевић, Димитријевић, Сергије, Дубровачки каравани у јужној Каравани Србији у XVII веку, Београд 1958. Ekin, „Ordu Şeyhliği” Ekin, Ümit, „Osmanli Ordusunda Moral Yükseltici bir Kurum olarak Ordu Şeyhliği”, SAÜ Fen Edebiyat Dergisi (2008-I) 167-178. Fessler, Geschichte von Fessler, Ignaz Aurelius, Geschichte von Ungarn, IV Band, Ungarn bearbeitet von Ernst Klein, Leipzig 1877. Gerba Gerba, Raimund, „Die Kaiserlichen in Albanien 1689.”, Mittheilungen des k. (u.) k. Kriegs-archivs. NF II (1888) 115-178. Hammer Hammer, Joseph von, Geschichte des Osmanischen Reiches, Band III, Pesth 1835. Ивић, Историја Срба Ивић, Алекса, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703), Нови Сад 1929. Kapukulu Ocakları Uzunçarşılı, Ismail Hakkı, Osmanlı Devleti Teşkilâtından Kapukulu Ocakları, I-II, Ankara 1988. Катић, „Пут” Катић, Татјана, „Сувоземни пут од Београда до Видина према дневнику похода Мустафа-паше Ћуприлића 1690. године”, Историјски часопис XLVII (2000) 103-115. Катић, „Срби у Нишу” Катић, Татјана, „Срби у Нишу после турског освајања 1690. године”, Југословенски историјски часопис 1-2 XXXI (1998) 49-64. Kılavuz Acaroğlu, Türker M., Bulgaristanda türkçe yer adları kılavuzu, Ankara 1988. „Kriegs-Chronik” „Kriegs-Chronik Österreich-Ungarns Militärischer führer auf den Kriegsschauplätzen der Monarchie III heil, Der südöstliche Kriegsschauplatz in den Ländern der ungarischen Krone in Dalmatien und Bosnien”, Mittheilungen des k.k. Kriegsarchivs, NF III (1889). Lûgat Sertoğlu, Midhat, Osmanlı Tarih Lûgati, Istanbul 1986. Murgescu, „Ottoman Murgescu, Bogdan, „he Ottoman Military Demand and Military Demand” Romanian Market, a Case Study: 1672”, La Revue des Études de Sud-Est Européennes XXV, 4 (1987) 305-313. 159  Murphey, Ottoman Murphey, Rhoads, Ottoman warfare, 1500-1700, London 1999. warfare Osmanlı Tarihi Uzunçarşılı, Ismail Hakkı, Osmanlı Tarihi, III, 1-2, Ankara 1988. Pamuk, Monetary History Pamuk, Şevket, A Monetary History of the Ottoman Empire, Cambridge 2000. Perjés, „Army Perjés, Geza, „Army Provisioning, Logistics and Strategy in the Provisioning” Second Half of the 17th Century”, Acta Historica Academiae Scientiarum Hungaricae XVI (1970) 1-51. Поповић, Велика сеоба Поповић, Душан, Велика сеоба Срба 1690. Срби сељаци и племићи, Београд 1954. Протић, „Одломци” Протић, Коста С., „Одломци из историје Београда (1688- 1717)”, Годишњица Николе Чупића VI (1884) 141-188. Радонић, Римска курија Радонић, Јован, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд 1950. С. Катић, Јеген Катић, Срђан, Јеген Осман-паша, Београд 2001. Самарџић, Француска Самарџић, Никола, Француска и Турска 1687-1691, Београд 1992. Sözlük Pakalın, Mehmet Zeki, Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü, I-III, Istanbul 1983. Станојевић, Србија Станојевић, Глигор, Србија у време бечког рата, Београд 1976. „Süleyman II” Kütükoğlu, Bekir, „Süleyman II”, Islam Ansiklopedisi, 11, Istanbul 1970, 155-170. Томић, Десет година Томић, Јован Н., Десет година из историје српског народа и цркве под Турцима (1683-1693), Београд 1902. Тричковић, Београдски Тричковић, Радмила, Београдски пашалук 1687-1739 године, пашалук I-II, Београд 1977 (докторска теза у рукопису). Тричковић, „Ниш” Тричковић, Радмила, „Ниш у великом рату 1683-1699”, Историја Ниша, I, Ниш 1983, 199-202. Веселиновић, Војводина Веселиновић, Рајко Л., Војводина, Србија и Македонија под турском влашћу у другој половини XVII века, Нови Сад 1960. 160  Веселиновић, Веселиновић, Рајко Л., „Крушевац и Крушевљани у аустро- „Крушевац” турским ратовима у XVII и XVIII веку”, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 111-132. Веселиновић, „Ратови” Веселиновић, Рајко Л., „Ратови Турске и Аустрије 1683-1717. године”, Историја Београда I, Београд 1974, 465-517. Веселиновић, „Србија и Веселиновић, Рајко Л., „Србија и српски народ у време српски народ” бечког рата 1683-1699. године”, Зборник Матице српске за историју 17 (1978) 163-204. Веселиновић, „Срби у Веселиновић, Рајко Л., „Срби у Великом рату 1683-1699”, Великом рату” Историја српског народа III/1, Београд 1993, 491-572. Веселиновић, „Тома Веселиновић, Рајко Л., „Тома Распасановић (Raspassani) Распасановић” и његов рад за аустро-турског рата крајем XVII века. Расправа из културне и војно-политичке историје”, Зборник Матице српске за друштвене науке 12 (1956) 39-62. Зиројевић, Цариградски Зиројевић, Олга, Цариградски друм од Београда до Софије друм (1459-1683), Зборник Историјског музеја Србије 7, Београд 1970, 3-197. 161  INDEX A Abaza-paša 90 Abazin paviljon 90, 95 Anadolija 22, 23, 34, 36, 40-43, 46, 65, 67, 70, 78, 93, 94, 124, 149 Abdulah b. Ibrahim el-Uskudari (Abdullah Anđeli, Moric Edler fon (Angeli, Moriz b. Ibrahim el-Üsküdarî) v. Uskudari Edler von) 12, 13 (Üsküdarî), hroničar Arad 19 Abdulkadir-paša, muhafiz Pirota 46, 77 Arapin 46, 48, 70, 86 Acaroğlu, Türker M. 159 Arhinto, grof, Arhintova kuća 93, 99 Adakale 59, 87, 125-127, 134, 136 Arnauti, Arnautin (Albanci) 49, 93, 97, 107, Агатоновић, Радослав 14 112 Ágoston, Gábor 37, 44, 45, 65, 75, 158 Arnautluk (Albanija) 34, 42, 67 Ahmed II, sultan (1691-1695) 9, 35, 131 Arnet, Alfred (Arneth, Alfred) 12-14, 51-54, Ahmed III, sultan (1703-1730) 9 56, 58, 70, 71, 73-75, 92, 93, 97, 99, 100, Ahmed-aga iz Kratova 74 101, 158 Ahmed-aga Mađar, Kabakulak 53 Arsenije III Čarnojević, pećki patrijarh Ahmed-paša Čerkez, valija Silistrije 41, 56 (1674-1706) 7, 13, 20, 21, 23, 28, 92, Ahmed-paša, valija Anadolije 93, 94 109, 135, 137 Ajtner, fon, zapovednik Beograda 91 Aspremont, Ferdinand Robert fon, general akča 34, 35, 37, 46, 66, 67, 80, 96, 120 74, 92, 93, 98, 99, 100 Akčejar (Alekovo), selo u Bugarskoj 130 Atanasije, daskal, Srbin 11, 12 Akerman (Belgorod Dnjestrovski) 44 Austrija v. Habzburška monarhija Albanci, albanska vojska 21-23, 27, 30, 42, Austrijanci, austrijska vojska 11, 18, 20, 21, 49, 53, 56, 57, 70, 72, 82, 86-88, 93, 97, 23-27, 31, 53, 55, 56, 61, 66, 70, 72, 73, 104-108, 112-115, 124, 125, 133-135, 137 75, 77, 81-83, 86, 89, 93-96, 98, 99, 101, Albanija (Albanien) 13, 27, 34, 67 105-109, 111, 114, 115, 118-120, 127, Aleksandar VIII, papa (1689-1691) 100 129, 134, 136 Aleksandrija 36 Avala 94, 118, 134-136 Aleksinac 31, 45, 50, 55, 60, 78, 80, 81, 119, Azija 31, 38 135 Ali-aga Jedrenlija 118 Ali-aga, zapovednik janičara 54 Ali-paša Hadži (Merzifonlu, Čalik), veliki B Babinger, Franz 8 Bačka 90, 117 vezir (1692-1693) 23 Badenski, Ludvig Vilhelm, markgrof 12, 13, Altoviti, grof, zapovednik Kruševca 81 20, 21, 26, 49, 53, 55, 56, 75, 82, 83, 86, Alžir 41 92, 99, 131 aman v. milost Badir-aga, vezir tatarskog hana 60 Amasija 22 Bagdad 48 Anadolci, anadolska vojska 41, 57, 78, 101, Baja 109 118, 135 Bajazit II, sultan (1481-1512) 104 162 Bajram-begova čaršija, u Beogradu 117 Bosansko Podrinje 28 Balačan, Konstantin, erdeljski plemić 56 Bosfor 8, 41 Balkan, Balkansko poluostrvo, balkansko Bosna 10, 21, 34, 48, 101 ratište 19, 67, 86, 100, 111, 114, 133, 137 Boževac 128 Banat 90, 96, 132 Божић, Иван 54, 100, 119 Banija 132 Brankovan, Konstantin, vlaški knez 24, 56 Banjska, mesto 21 Branković Đurađ, despot (1427-1456) 86 Banštajn, kapetan 28 Branković, Đorđe, grof 20 Baranja 90 Breznik 31, 113 Barka, Luka, dubrovački poslanik u Istanbulu Brlić, Andrija Torkvat, publicista 11, 12, 14, 112 25, 27, 30, 31, 49, 50, 54, 81, 88, 92, 93 Batočina 20, 45, 83, 84, 86, 119, 121, 136 Brod 101 bazilika sv. Dimitrija, u Solunu 124 Brodica 128 Beč 12, 14, 18, 20, 26-28, 31, 38, 49, 92, 100, Brza Palanka (Palanka) 129 106, 111, 119, 126 Budim 18, 48, 90, 99, 109, 125 Bečkerek 96, 101 Bugari 20, 37, 107 Bečki dvor 20, 75, 92 Bugarska 26, 34, 38, 60, 65, 77, 112, 120, Bečki rat (1683-1699), Veliki rat 7, 8, 22, 36, 124, 133 67, 97, 100, 121, 132, 137 Bukurešt 56 beglerbeg 34, 41, 47-49, 53, 73, 84, 90, 93, Burgas 130 94, 97, 101, 126, 135 Bursa 62 Bela Palanka (Musa-pašina Palanka) 20, 46- 50, 66, 104, 105, 134, 139 Belo (Bijelo) Polje 24, 30, 104 Beograd 7-12, 14, 19, 23-28, 36, 46, 48, 53, C Carev brežuljak, lokalitet kod Beograda 90 Caribrod (Dimitrovgrad) 43 61, 70-75, 77, 78, 81, 84, 87, 89, 90-94, Carigrad (Istanbul) 31 96-101, 104, 108-121, 123-129, 131, Carigradski drum 49, 60, 83, 104, 108, 119, 133-137 125-127 Bešenovo, manastir 28 Cernešti 55, 56 Bihać 60, 70 Cetinje 20 Bilal-aga, evnuh 8 Continuati T. E. (heatri Europaei Continuati Biltekin, Halit 10 XIII) 11, 44, 49-56, 70-72, 74, 75, 81, 109 Bistrica 44 Crna Gora 20, 21 Bizozeri (Bizozeri, Simpliciano), istoričar 11, Crno more 126, 130 30, 44, 49, 51-53, 59, 81, 99, 100 Crvena padina v. Kizilderbend Boecije, Kristof (Boethius, Christoph), Crvena Reka, selo u blizini Bele Palanke 48 hroničar 10-12 Crveni breg v. Kizilderbend Bogaz, menzil 128 Crveni derbend v. Kizilderbend Bogdani, Petar, skopski nadbiskup 21 Цветкова, Бистра 107 Bojanić-Lukač, Dušanka (Бојанић-Лукач, Душанка) 8, 13, 19, 21, 23, 65, 112, 114, 132 Č Čačak 19, 112, 121 Bolu sandžak 42, 70 Čajirkoj, selo u Bugarskoj 130 163  Čaki, Vladislav, general 90 Dubrovačka republika 100 Čankiri v. Kangiri Dukađin, Dukađinski sandžak 21, 49, 53, Čataldža 131 101, 106, 135 Čirmen, sandžak 38, 40, 126, 130 Dulkadir v. Maraš Чолов, Петьр 112 Dunav 7, 8, 10, 26-28, 37, 55, 61, 75, 77, 78, Čorlu 131 81, 82, 86-90, 93, 95, 97-100, 115, 118, Čorum 40 119, 121, 125, 127-132, 134, 135 Dupnica 30 Dursun Mehmed-paša, vidinski serasker 59, Ć Ćiprovci 112 Ćuprija v. Ravno 70, 94, 125, 127 Dušnik, rudnik kod Niša 120 Ćuprilići, veziri v. Keprili Ćustendil, ćustendilski 26, 30, 42, 55, 72, 106, 107, 113, 120, 130 DŽ džihad v. Sveti rat Džingiz-han (1162?-1227), mongolski vladar 55, 83, 108 D Dalmacija 18 Dardaneli 22 D’Avijano (Marcus d’Aviano), kapucinski Đ Đakovica 24, 104, 109 Đaković, Isaija, episkop jenopoljski 28 monah 99 Đerdap, Đerdapska klisura 60, 125, 129 Davud-pašino polje, kod Istanbula 124, 130, 131 Dečani, manastir 12, 109 deterdar 9, 35, 75, 119 Deterdar Hadži Mehmed-paša (Sari, E Egipat 35, 48, 93 Egipćani, egipatska vojska 36, 41, 60, 84, 87, Damad), hroničar 9, 10, 13, 23, 35, 36, 101, 123, 133, 135 41, 45, 52, 53, 56, 57, 59, 60, 70-73, 93, Ejnehan-begova džamija (na Vračaru) 97 98-101, 112, 120, 123, 127, 131 Ekin, Ümit 36, 58 Delvine, sandžak, kadiluk 42, 124 Elbasan 42, 124 Dijarbekir, ejalet 41, 57, 70, 87, 101, 123 Erdelj 7-10, 18, 24, 27, 31, 36, 41, 43, 49, 55, Димитријевић, Сергије 47, 49 56, 59, 60, 70, 82, 94, 96, 101, 108, 117, Димитријевић, Стеван M. 13 126, 132-134 Eski Poloz, selo u Trakiji 131 Dirsburg, Reder fon (Diersburg, Philip Röder Etrepolje, kadiluk 37 von) 12-14, 31, 51, 53-56, 58, 59, 75, 92, Evlija čelebija, putopisac 44, 48, 83, 86, 89, 94, 97, 99, 100 127, 129 Ditrih, kapetan 71 Evropa 18, 21, 38, 64, 65, 112 Divan v. Porta Eyal, Ginio 124 Dnjepar (Ozi) 83 Donji grad (beogradski) 93, 95, 98-100, 118, 119 Donji Milanovac v. Poreč Dragoman 20, 30, 31, 43, 49, 79, 90 F Fajgijus, 10, 12 Johan (Feigius, Johann Constantin) Dragomanski klanac 79 Fessler, Ignaz Aurelius 55, 56, 59, 75, 92, 99, Drama, kadiluk 54 100, 101, 109 Drava 44, 90, 101 Fetislam v. Kladovo Drina 19 Fetislamski kadiluk 129 164  Filevo v. Kajali Hadži Kalfa, geograf 48 Filipsburg 19 hajduk, hajdučija 7-10, 26, 44, 46, 48, 49, 51, Findik Mustafa-paša, zapovednik osmanskih 56, 58, 66, 67, 71, 73, 77, 82, 87, 89, 93, 94, trupa u Erdelju 56, 94 104-108, 111, 113, 125, 126, 131, 135-137 Florentin, palanka na Dunavu 59 Hajzler, Donat, general 19, 24, 27, 56, 58, 59 Foča 48 Halil-beg Redžepoglu, zapovednik Fonton, francuski tumač 41 turkmenske plemenske vojske 51 Forer, Ludvig (Forrer, Ludwig) 7 Halil-paša Gašlija, ugarski, skopski serasker Francuska 15, 36, 60 23, 24, 37, 42, 49, 64, 86, 93, 100, 124 Francuzi 73, 100 Halkalibunar 42 Frankfurt na Majni 11 Hamer, Jozef fon (Hammer, Joseph von) 10, 12, 14, 35, 88, 90 Hamza-oglu, lekar 63 G Galipolje 36, 41 Garzoni (Garzoni, Pietro), istoričar 11, 51, Hanija 22 Harmanli 40, 65 53, 100 Hasan-paša, temišvarski beglerbeg (XVI vek) 84 Gaši, pleme 42 Hasan-pašina Palanka v. Smederevska Gazi Osman, osnivač osmanske države Palanka (1299-1326) 47 Haskovo 40 gazija 52, 60, 88 Hasluck, Frederic William 124 Gelindžik mezari, menzil u Bugarskoj 130 Hazarsko more v. Kaspijsko more Gerba, Rajmund (Gerba, Raimund) 13, 14, Hejhat, pustinja 83 21, 23, 25-27, 30, 31, 44, 45, 49, 50, 51, Herbervil, major 55 53-55, 58, 72-75, 81, 97, 107 Hercegovina 20, 34 Giraj, Devlet, kalgaj-sultan 55, 59, 60, 117 Hezargrad (Razgrad) 37, 41 Giraj, Sadet III, tatarski han 117 Hios, ostrvo 22 Giraj, Selim I, tatarski han 23, 55, 60, 112, 117, 118, 133 Hisardžik, Hisarlik v. Grocka Göllüköy, (Orlinci) selo u Bugarskoj 131 Holštajn, Kristijan Georg, hercog 21, 23 Golubac 59, 94, 98 Hompeš, poručnik 59, 75 Gorica, kadiluk 67 Hopovo, manastir 28, 90 Gornji grad (beogradski) 93, 97, 98. 100, 134 Hram, tvrđava 98 Grabovac 20 hrišćani 12, 18, 20, 21, 23, 26, 27, 30, 31, 36, Grba, Radovan v. Gerba, Rajmund 44-47, 49, 51-57, 60, 71-73, 75, 81, 88, Grocka (Hisardžik, Hisarlik) 87, 89, 98, 115, 92-95, 97-100, 106, 108, 109, 111, 112, 121, 126, 136 114, 116, 125, 127, 133, 134, 137 groš 35, 48, 67, 75, 96, 109, 118, 125 Hrvati 114 Hrvatska 18, 132 Husejin-paša Kandildži, muhafiz Sofije, H Habzburgovci (Austrijanci) 18, 19, 23, 24, 27, 75, 100, 111, 112, 114, 119, 123, 132, 134 Niša i Beograda 42, 77, 123 Husejin-paša Topal, valija Bosne 60, 101 Habzburška monarhija (Monarhija) 7, 10, 18, 19, 25, 27, 49, 51, 55, 72, 77, 81, 87, 100, 106-109, 111, 114, 121, 132, 133, I Ibrahim-paša, muhafiz Ćustendila 30 135, 136 Ihtiman 40, 41 165  Ilidža v. Niška Banja Joguntaš, grad u severozapadnoj Turskoj Ilirska kraljevina 20 131 Ilok 101, 114, 115, 121 Jošanica 114 Inalcik, Halil 34, 117 Jusuf-aga, miralem 47 Inoćentije XI, papa (1676-1689) 18 Iorga, Nicolas 12 Ismailgečidi (Izmail), luka na Dunavu u Ukrajini 37 K Kačanička bitka 23, 112 Kačanička klisura 23 Ismail-paša, rumelijski deterdar 75, 119 Kajali, selo u Bugarskoj 40 Istanbul 7-10, 15, 20, 26, 31, 35, 36, 38, 41, Kalinik I Skopljanac, pećki patrijarh 60, 62, 65, 67, 100, 119, 123, 124, 130, 131 (1691-1710) 137 Işbilir, Ömer 38 Kalkandelen (Tetovo), Kalkandelenske Ivić, Aleksa (Ивић, Алекса) 12, 14, 19, 21, nahije 104 23, 24, 27, 30, 44, 53, 55, 59, 73, 75, 88, Kamenjec 18 90, 97, 101, 107-109, 114, 126 Kandija 22 Izmir 65 Kangiri, sandžak u severnoj Anadoliji 46 Iznikmid (Izmit) 30, 36 Kantakuzen, Šerban, vlaški knez 56 Izvor v. Bela Palanka Kanjiža 46 Kaprara, Eneja Silvije, general 19 Kapuluderbend v. Trajanova vrata J Jadransko more 21 Jagodina 20, 26, 31, 45, 53, 55, 56, 58, 74, Kara Jazidžija, čovek rumelijskog beglerbega 126 82, 83, 105, 111, 114, 119, 121, 134-136 Karaman 59 Jahjapašić Derviš-beg, sin Bali-bega, Karamanci (Karamanlar), selo u Bugarskoj 40 jagodinski zadužbinar (XVI vek) 83 Kara-Mustafa Merzifonli, veliki vezir (1676- Jan III Sobjeski, poljski kralj (1674-1696) 18 1683) 18, 38 Jana, kasaba u Trakiji 131 Kara-Mustafina kula, u Beogradu 93, 98 janičari, janičarski odžak 22, 26, 34, 36, 38, Karapinar v. Sredec 40-42, 44-46, 50, 52-54, 56, 57, 61, 63, Karnobat 130, 131 64, 66, 67, 70-72, 75, 78-80, 82, 86-89, Karpoš, martolosbaša, hajduk 23, 112 93, 101, 120, 123, 125-127, 130, 134, 137 Kasimija, džamija u Solunu 124 Janik, tvrđava 26 Kaspijsko (Hazarsko) more 83 Jankova klisura 31 Katana Mustafa-beg, sandžakbeg Iznikmida Jasenica 114 30, 36, 40, 42, 44, 46, 47, 53, 55, 61, 105, Jedrene 31, 36-38, 62, 118, 124, 126, 133 117 Jegen Osman-paša, vezir, odmetnik 46, 73, Katić, Srđan (Катић, Срђан) 9, 13, 19, 22, 112 34, 46, 73, 97, 111, 112, 120, 128 Jenikoj v. Vetren Катић, Татјана 9, 12, 27, 59, 63, 73, 81, Jerger, pukovnik, zapovednik Niša 31, 50 82, 121, 127-129 Jermeni 25, 112 Kavala 9 Ješilogli (Ješilova), selo u Bugarskoj 130 Kazan derbend, u Bugarskoj 130 Jevreji 60, 112, 114 Kazandžijska mahala (Topjeri) 94 Jezava 86 Kazasker derbend, u Bugarskoj 41 Јоцић, Живота В. 48 Kefalonija 18 166 Kemalčajir, menzil 38 Kotor 20 Kemankeš Ahmed-paša, valija Dijarbekira Kozaci 99 41, 57, 70, 87, 90, 101, 123 Koznik 20 Kepri v. Vezir Keprisi Kragujevac 19, 114 Keprili (Köprülü) Ahmed-paša Fazil, veliki Krbava 132 vezir (1661-1676) 22, 23, 117 Krf 18 Keprili (Köprülü) Mehmed-paša, veliki vezir Krim 117 (1656-1661) 22, 82 Krimski hanat 55, 117, 135 Keprili (Köprülü) Mustafa-paša Fazil, veliki Krit 18, 22 vezir (1689-1691) 7, 12, 13, 22, 23, 26, Kroj, Karlo Evgenije fon, hercog 92, 96, 99, 35, 38, 40, 43, 52, 60, 61, 74, 77, 78, 80, 100 82, 97, 113, 117, 123, 131, 133, 134, 136, Krušedol, manastir 28, 90 137 Kruševac, grad, sandžak, kadiluk 20, 31, 49, Kikle, putopisac 49, 82 55, 81, 101, 114, 121, 127 Kilija 121 Kučajna 128 Kilise džamija, u Beogradu 98 Kučenbah, kapetan 30 Kinalioglu čitluk, menzil kod Ražnja 80 Kučuk Džafer-paša Arnautin, sandžakbeg Kipčak, pustinja 83 Valone 93, 97 Kirklareli 130, 131 Kučuk Sulejman-paša (Silahšor), sivaski valija Kizderbend v. Momina klisura 43, 52, 93, 101 Kizilderbend (Kizilbajir), planina Kulič 82, 87, 90, 125, 127, 134, 136 severozapadno od Bele Palanke 49, 66, Kumanovo 21, 23 67, 79, 104, 105 Kunovica, planina, derbend 49 Kizlaragin hamam u Smederevu 89 Kupinovo 90 Kladovo 20, 41, 59 Kurdi 36, 41, 43, 79, 94 Klimenti, pleme 27 Kurd-paša, ćustendilski sandžakbeg 42, 55, Koc, kapetan 92 130 Kolari 84, 119, 136 Kuršumlija 20 Kolašinović, Toma, kapetan 30 Kutukoglu, Bekir (Kütükoğlu, Bekir) 13 Kolonić, Leopold, kardinal 109 Komoran 26, 109, 119 konačište v. menzil konakčibaša, konakčije 38, 40, 52, 126, 130 L Lavrovski, Petar A. 11 Lazar Hrebeljanović, knez 44 Konstantinopolj v. Istanbul Lemnos 63 Kontarini, Kamilo (Contarini, Camilo), Leopold I, rimsko-nemački car (1658-1705) istoričar 11, 13, 14, 81, 101 13, 18, 19, 21, 24, 28-31, 46, 51, 53, 56, Korča 67 73-75, 92, 93, 98-100, 104, 105, 119, 125, Kornaro, Andrej, inženjer 100 127, 131, 134 Koron 18 Lepenica 83 Kosovo 7, 12, 13, 20, 21, 24, 26, 42, 49, 53, Leskovac 25, 31, 49, 122 104, 108, 111-114 Lesnovo v. Ormanli Kostenec (Kostendže) 41 Leukas (Lekada) 18 Костић, Мита 13 Levent, Agâh Sırrı 8 Kotel v. Kazan derbend Lika 132 167  Liškovac, vis 129 menzil, (konačište, postaja) 9, 37, 38, 40-43, Lofče, kadiluk 37 48, 60, 66, 77, 79, 80, 82, 84, 89, 119, Loran d’Arvje, putopisac, diplomata 63 125, 126, 128, 130, 131 Luj XIV, francuski kralj (1643/1661-1715) Metohija 26 18, 19, 133 mevkufat 8, 63, 66, 79, 80 Mevkufatî Abdullah ibn Ibrahim (al- Üskudarî, al-Mevkufatî) v. Uskudari LJ Ljubibratić, 92 Petar-Petronije, vikarni episkop (Üsküdarî), hroničar Mevlud-paša, zapovednik Pirota 46 Ljuma, oblast 20 Mezija, Donja i Gornja 20 milost, 45, 52, 59, 71, 73, 74, 87, 88, 112, 114, 115, 134 M Mačva 19, 93 Mimar Sinan, arhitekta 40 Mađari 23, 26, 28, 44, 45, 51-53, 56, 58, 94, Mirijevo 115 106, 107, 111, 114, 115, 118 Miroč, selo 129 Maglič 20 Mitrovdan 124 Mahmud Pašaoglu (Mahmud-aga) čitluk, Mitrovica (Kosovska) 21 menzil u Bugarskoj 130 Mitrovica (Sremska) 101 Mahmud-aga, bivši sandžakbeg Nikopolja Mlečani 18 130 Mletačka republika 18, 20, 132 Mahmud-paša Mahmudbegović, sandžakbeg Modava 98 Prizrena i Dukađina 21, 23, 30, 49, 104, Modon 18 106, 111, 114, 125, 126 Moha, selo u istočnoj Trakiji 131 Majdanpek, 120, 128 Momina klisura 40 Makedonija 7, 12, 13, 24, 42, 104, 108, 112, Morava 19, 20, 26, 31, 53, 55, 81-83, 104, 113 105, 125, 127, 128, 135, 136 Maksimilijan Emanuel Bavarski, Moreja (Peloponez) 18, 124 princ-izbornik 90, 91, 111, 112 Muci (Mutti, Michele Luigi), istoričar 11 mangir (bakrenjak, bakreni novčić) 34, 35, 80 muhafaza, muhaiz 10, 22, 30, 31, 42, 46, 77, Mantran, Robert 12 79, 89, 113, 123, 127, 130 Maraš, ejalet 41, 73 Muhamed, prorok 36, 62, 88 Marica, reka 38, 40 Murat II, sultan (1421-1444; 1446-1451) 104 Marsilji, Luiđi, grof 27, 31 Murat IV, sultan (1623-1640) 48 Mecomorte Husejin-paša, zapovednik Murgescu, Bogdan 64, 65 dunavske lote 41, 59, 82, 94, 126 Murphey, Rhoads 37 Mehmed IV, sultan (1648-1687) 18, 19, 22, Musa-paša Arapin (Salahur), zapovednik 82 Bele Palanke 48 Mehmed Osvajač, sultan (1451-1481) 58 Musa-paša Kodža, budimski valija 48 Mehmed-aga, kulćehaja 26, 72, 75 Musa-pašina Palanka v. Bela Palanka Mehmed-aga Findiklili Silahdar (Mehmed muslimani 21-23, 30, 36, 37, 40, 46, 62, 71, Ağa Fındıklılı Silâhdar) v. Silahdar 72, 74, 99, 106-108, 112-114, 116, 121, (Silâhdar), hroničar 127, 134, 137 Mehmed-paša Ćosavi, sandžakbeg Bolua 42 Mustafa II, sultan (1695-1703) 41, 49, 100, Meka 118 119, 131 168  Mustafa-paša Arnautin (Sagkol), beglerbeg Oršava 20, 60, 87, 98, 125 Rumelije 49, 93, 97 Osam, reka u Bugarskoj 130 Mustafa-paša Findik v. Findik Mustafa-paša Osijek, osiječka tvrđava 44, 90, 92, 99-101, Mustafa-paša Keprili v. Keprili Mustafa- 109, 114 paša, veliki vezir Осинин, Д. 108 Mustafa-paša, Mustafa-pašin most Osmanlije (osmanska vojska) 7, 8, 10, 14, v. Svilengrad 18, 19, 22, 23, 25, 30, 31, 34, 38, 40-45, Mustafa-paša menzil v. Svilengrad 47-56, 58-60, 63, 65, 70-73, 75, 77, 78, 80-84, 86, 89, 90, 92, 93, 98, 99, 101, N Negropont 48 Nemačka zemlja (Habzburška monarhija) 104, 107-109, 112-114, 117, 118, 121, 123-125, 127-129, 131, 133-136 Osmansko carstvo (Tursko), osmanska 104 država 7, 9, 10, 12, 15, 18-22, 25, 28, 34, Nemci 23, 26, 28, 31, 44, 51, 52, 56, 58, 72, 46, 63, 75, 78, 80, 111, 112, 114-116, 88, 92, 99, 114, 126 118, 119, 121, 128, 131, 132, 135, 137 Nestorović Deak, Pavle, pukovnik 21, 126 Ostrogon, 83, 109 Nevruz (Persijska Nova godina) 38 Ozdžan, A (Özcan, Abdülkadir) 9 Nikopolj 22, 31, 37, 41, 55, 130 Öztuna, Yılmaz 12 Nikšić 20 Niš 8-15, 20, 21, 23, 25-27, 30, 31, 42, 45-60, 64-67, 69-73, 75, 77-82, 88-90, 92, 96-98, 104-109, 111-114, 119-123, 129, 133-137 P Palmotić, Jaketa Đ. 49 Pamuk, Şevket 35, 67 Nišava 26, 31, 48, 50-52, 63, 81 Pančevo 75, 96, 98, 101, 115 Niška Banja (Ilidža) 49, 50, 52, 104-106 Papasli, menzil u Bugarskoj 40 Новаковић, Стојан 48 para 35, 66, 79, 80, 89, 125 Nova Kasaba, u Bosni 48 Novi Pazar 19, 23, 24, 30, 104, 121 Paraćin 45, 55, 77, 80, 119 Novo Brdo 21, 30 Patrijaršija 24 Nuh čelebija, glavni dvorski lekar 60 Pazardžik (Tatarpazar) 26, 30, 40, 107, 124 nuzul-emin 64, 66, 67 Peć 20, 21, 23, 24, 28, 104, 109 Пејић, Предраг 44 Pek 128 O Oba, Ali Engin 8 Odesa 44 Peloponez v. Moreja Perješ (Perjés, Geza) 64, 65, 67 Ohrid 42, 124 Pernik 30 Omar, halifa 40, 62 Peroni, inženjer 31 Omer, muhafiz Breznika i Dragomana 31 Persija 18 Omurtag 130 Pešta 92 ordudžije (zanatlije) 62, 69, 76, 80, 88, 89, Pešter, selo 109 100, 118, 125 Петров, Петър 108 Oreš 130 Petrovaradin v. Varadin Orhan (Orlinci) 131 Pfalc 19 Orjahovo v. Rahova Pfefershofen, zapovednik Beograda 91, 92 Ormanli, (Lesnovo), selo u Bugarskoj 41 Pikolomini, Enej Silvije, general 21, 111 169  Pirot 9, 14, 15, 20, 25, 27, 30, 31, 42-47, 49, Rajna 19, 133 50, 66, 67, 77, 88, 104, 106, 113, 120, Rancau, kapetan 93 133, 134, 136 Raspasanović (Raspasani), Toma, vikar Plav 24, 104 skopskog nadbiskupa 27, 58 Ploče, planinski prevoj 49 Rašani 51 Plovdiv 26, 37, 40, 65, 66, 107, 108, 124 Rašid, Mehmed (Râşid, Mehmed), osmanski Podolija 18 dvorski istoričar 9, 10, 12, 14, 45, 52, 54, Podrinje 28, 93 56, 59, 60, 70-73, 93, 99-101, 120, 123, Podunavlje 18, 132 125, 127, 131 Polat Mehmed-paša Arapin 46 Ratno ostrvo kod Beograda 98 Pološko, Donje i Gornje 104 Ravanica, manastir 112 Poljska, Poljaci 18, 22, 132 Ravno 26, 82, 125, 127, 136 Pomoravlje 19, 93, 104, 112 Razgrad v. Hezargrad Pop, selo u Bugarskoj 130 Ražanj 45, 55, 80 Popovica v. Papasli Redžep-paša Arapin, ugarski serasker 86 Поповић, Душан 13, 24, 90, 93, 109, 110 Rehavica, selo u Bugarskoj 130 Poreč 128, 129 Remeta, manastir 28 Porečka reka 129 Resava 19, 114, 136 Porta (Visoka Porta) 22, 24, 34-36, 40, 41, Rodopi 108 47, 56, 60, 62, 64, 67, 74, 79, 80, 100, Rumelija 23, 36, 42, 49, 97, 114, 123 107, 118, 121, 137 Rusija 18, 19, 132 Potisje 90 Rušanj 115 Požarevac 19, 27, 82, 128, 129, 134, 136 Ruščuk (Ruse) 31, 37, 41 Požarevljani 114 Руварац, Иларион 13 Požega 19 ruz-i Kasım (Kasimovdan) 124 Preveza 18 Prijepolje 112, 121 Priština 21, 23, 24, 114, 136 Prizren 20, 21, 23, 24, 104 S Sahillioğlu, Halil 35 Prizrenski sandžak 21, 49, 53, 101, 106, 135 Sakız v. Hios Prokuplje 20, 21, 49, 81, 121, 122, 127 Salih-paša, sandžakbeg Silikea 40, 79 Prorokova zastava (Časna, Sveta zastava) 40, Samardžić, Nikola (Самарџић, Никола) 15, 43, 52, 131 36, 41, 44, 46, 48, 49, 53, 59, 60, 73, 88, Protić, Kosta (Протић, Коста С.) 14, 53, 126, 131 56, 73-75, 91-93, 98, 100, 101 Самарџић, Радован 48, 49, 63, 84 Provadija 31 Samokov, rudnik 30, 120, 137 Saruhanbegli (Saranovo, Septemvri), selo u Bugarskoj 41 R Rača 101 Sava 28, 71, 90-97, 100, 101, 114, 115, 118, 119, 123, 131, 132, 134 Radan (Radanovo) 130 Radomir, kadiluk 37, 64, 113 Segedin grad, sandžak 109, 117 Радонић, Јован 21, 100, 109 Selim I, sultan (1512-1520) 104 Radovište 37, 64 Senta 132 Rahova 130 Sentandreja 109 170 serasker 23, 24, 37, 42, 49, 53, 59, 64, 86, 93, Списаревскa, Йоана 112 100, 112, 123, 124, 135 Srbi (srpski narod, ustanici) 7, 11, 19-21, serdengečdije 54, 55, 93-96, 101, 123 24-26, 28, 30, 78, 87, 90, 92, 94, 104, Shaw, Standford 12 105, 109, 111, 112, 114, 115, 118, 125, Silahdar (Silâhdar), hroničar 9, 13, 14, 26, 30, 126, 128, 131, 135, 137 36, 41, 44-49, 51-54, 56, 59-61, 70-74, 77, Srbija 7-15, 19, 20, 25-28, 31, 49, 77, 81, 91, 82, 84, 87-89, 93, 94, 96-101, 107, 108, 93, 96, 104, 108, 109, 112, 116, 117, 119- 117, 119, 121, 123, 126, 127, 131 122, 124, 133-136 silahdari 36, 38, 40, 43, 46, 47, 52, 56, 61, Srećković, Panta 11 64, 72-74, 76, 80, 84, 93-95 Srećković, Slobodan 128 Silike, sandžak 40, 79 Sredec 130, 131 Silistrija 22, 41, 56, 101, 121 Srem 19, 20, 28, 83, 90, 96, 101, 113-115, Simon Peter, staklar 26 117, 132, 135, 136 Simoni, kapetan 71 Sremski Karlovci 132 Sirija 35, 67 Sremski sandžak 118 Sirijci, sirijska vojska 40, 43, 135 Stanojević, Gligor (Станојевић, Глигор) 14, Sivas sivaska vojska 43-45, 52-55, 73, 93, 101 26, 44, 51, 53, 73, 84, 91, 93, 97, 99, 100, 112, 126 Sjenica 19 Stara planina 108 Skadar 20 Stara Srbija 7, 26, 28, 93, 109, 135 Skalvinjoni, carski blagajnik 30 Stari Vlah 19, 51, 93, 121 Skoplje 20, 21, 23, 37, 114, 136 Stefan Lazarević, despot 44, 97, 136 Slanci 115 Stefan Ravaničanin, letopisac 11, 12 Slankamen 92, 96, 98, 101, 114, 115, 131 Стојановић, Љубомир 11 Slavonija 19, 114 Strahil (Strail, Serail, Seravil, Israil), Sliven 130 martolosbaša, hajduk 26, 30, 106-108 Slivnica v. Halkalibunar Strahinja, kapetan v. Strahil Smederevo, smederevska tvrđava, garnizon, Strandža 108 posada 8, 9, 14, 15, 19, 59, 75, 77, 81, 82, Strelac 25 84-90, 92, 98, 114, 116, 119-121, 127, Strumica 37, 64 134-136 Studenica 23, 28, 51 Smederevci, smederevske jerlije 89, 120 Subotica 109 Smederevska ada 126, 127 Sulejman II, sultan (1687-1691) 7, 19, 22, Smederevska Palanka (Hasan-pašina 31, 38, 39, 47, 60, 117, 131 Palanka) 45, 84, 119, 126, 136 Sulejmanija, biblioteka 8 Smederevski sandžak 115, 118 Sulejman-paša Silahšor (Kučuk), valija Sofija 20, 28, 30, 31, 37, 40-42, 65-67, 77, Sivasa 43, 52, 93, 101 84, 108, 124, 125 Sulejman-paša, sandžakbeg Kangirija 46 Sofijski sandžak, kadiluk 42, 118 Suva planina 47, 49, 104, 105, 136 Soko, tvrđava 19 Sveta liga (savez) 10, 18, 19, 132 Solun 123, 124 Sveta rimska imperija 20 Sopoćani, manastir 28 Sveti rat (džihad) 36, 58, 63, 90 spahije 34, 36, 38, 40, 43, 46, 47, 52, 56, 61, 64, Svilengrad (Mustafa-paša menzil) 40 72-74, 76, 79, 80, 83, 84, 93, 118, 121, 123 Svištov 130 Спасић, Паун М. 14 Svrljig 114, 129 171  Š Šabac 19, 101 Šabanović, Hazim 127 Tričković, Radmila (Тричковић, Радмила) 14, 15, 24, 45, 51, 73, 113-115, 121, 125 Šarkojlu (Piroćanac) Ibrahim-aga 44, 45 Трифуновић, Ђорђе 11, 65, 104, 112 Šatonef, Kastanjer de, ambasador Francuske u Trn 21, 30 Istanbulu 15, 36, 41, 60, 73, 88, 131 Turci (Osmanlije) 10, 18, 20, 27, 28, 31, 45- Šehirkej (Šehirkoj, Šarkoj) v. Pirot 47, 49, 51, 54-56, 71, 73-75, 80-83, 87, Šenkendorf, Volf, kapetan 30, 44, 45, 88 90, 92-100, 104-108, 112, 118, 119, 123, Šišatovac, manastir 28, 90 134, 136 Špaj 49 Turkmeni, turkmenska vojska 36, 40, 41, 43, Štaremberg, Gvido fon, general 9, 12, 14, 51-55, 65, 70, 101 25, 50, 51, 53-56, 58, 70, 71, 74-76, 91, Turska 8, 131 92, 101, 106, 107, 134 Štaremberg, Ridiger fon, general 106 Štip 21 Šumadija 28 U Ugarska 7, 12, 18, 28, 46, 55, 93, 109, 132, 135, 137 Šumen 37, 41 Ukrajina 18, 19, 37, 44 Uludere v. Karamanci Uskudar, selo pored Istanbula 8 T Tatari 23, 24, 55, 56, 59-61, 72, 74, 75, 82, Uskudari (Üsküdarî), hroničar 7-9, 13, 14, 89, 90, 92, 96, 98, 101, 104, 108, 109, 23, 25, 26, 30, 31, 37, 38, 40-51, 53-64, 113-117, 124, 133, 135 66, 67, 69-75, 77-84, 86-90, 93-101, 104, Tatarpazar v. Pazardžik 106-109, 111, 114, 116-120, 123, 124, Tekeli Imre (Emerik), ugarski plemić 18, 36, 126-131 55, 56, 84, 101, 112, 117, 126, 133 ustanak, ustanici 11, 13, 19-21, 23, 27, 28, Teleki, Mihalj, grof 56 30, 31, 50, 55, 104, 105, 109, 111, 112, Temišvar, temišvarski 84, 97, 117 114, 115, 121, 128 Tetovo, tetovska nahija 21, 23, 104 Uzejir, sandžak 70 Timok 129 Uzunčaršili, Ismail Haki (Uzunçarşılı, Ismail Timur Lenk (Tamerlan), mongolski vladar Hakkı) 13 (1370-1405) 83 Uzunhadžilar (Uzunhadži), selo u Tisa 19 severozapadnoj Turskoj 131 Titel 101 Užice 19, 20, 112, 114, 121 Titelska ada 96 tobdžije, tobdžijski odžak 36, 41, 46, 47, 49, 50, 63, 64, 76, 84, 89, 92, 123, 125 V Vajngertler, potpukovnik 88 Tomić, Jovan N. (Томић, Јован Н.) 13, 14, Vakarel 41 24, 81 Valona 42, 93, 97, 124 Topkapi saraj 7, 10, 131 Valjevo 19, 112 Toplica 21 Varadin 19, 90, 92, 101, 114, 115 Trajanova vrata (Kapuluderbend) 40, 41 Veles 21 Trakija 54 Velika Ćuprija (Ravno) 136 tranša, rečno plovilo 127, 129 Velika Morava 19, 20 trgovci 25, 26, 35, 49, 62, 65-67, 71, 72, 74, Velika seoba 7, 13 79, 80, 88, 124, 125, 134 Veliki rat v. Bečki rat 172  Veliko Selo 115 Veliko Trnovo 130 Velsberg, pukovnik 93 Veselinović, Rajko L. (Веселиновић, Рајко Л.) 12-14, 19-21, 24-28, 30, 31, 73, 90-94, 96-101, 109-111 Veterani, Fridrih, grof, general 10-13, 25, 27, 30, 31, 45, 49, 50, 52, 54, 55, 58, 104, 107 Vetren 107 Vezir Keprisi, grad u Anadoliji 22 Vidin 20, 31, 37, 41, 49, 51, 55, 59, 60, 70, 75, 77, 81, 82, 98, 112, 121, 125, 129, 130, 134 Vidinski kadiluk, sandžak 118, 129 Vikoč, selo u Bosni 48 Vinik, brdo kod Niša 52, 53 Višnjica 98, 115 Vize, kadiluk 131 Vlaška, Vlasi 10, 20, 24, 77 vojna pijaca 62, 64-68, 78-80, 89, 96, 98, 99, 125, 134 Vračar, vračarsko polje 90, 95, 97, 115, 123, 124, 126 Vranje 21, 137 Vučitrn 21, 24, 104 Vučitrnski sandžak 101 Vukovar 101, 114 Z Zapadna Morava 20 Zelena Morava v. Ješilogli Zemun 91, 92, 95, 114, 121 Зиројевић, Олга 48, 62, 80, 83 Znepolje 30 Znorić, Antonije, potpukovnik 21, 23, 27, 28, 49, 81 Zvornik 19 Ž Železnik 115 173  IZDAVAČI „Srpski genealoški centar”, Radnička 50, Beograd i Centar za osmanističke studije, Kapetan Mišina 22, Beograd ZA IZDAVAČE Filip Niškanović i Srđan Katić UREDNIK Srđan Katić LEKTOR I KOREKTOR Slobodanka Marković DIZAJN I GRAFIČKA PRIPREMA DTP Enter, Beograd ŠTAMPA SGC, Beograd TIRAŽ 1000 primeraka Beograd 2012. CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 94(497.11)”1690” КАТИЋ, Татјана, 1967- Tursko osvajanje Srbije 1690. godine / Tatjana Katić. – Beograd : Srpski genealoški centar : Centar za osmanističke studije, 2012 (Beograd : SGC). – 176 str. ; 25 cm. – (Biblioteka STUDIA OSMANICA / [Centar za osmanističke studije] ; knj. 1) – (Etnološka biblioteka. Posebna izdanja / [Srpski genealoški centar] ; knj. 6) Tiraž 1.000. – Rečnik termina: str. 145-156. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliograija: str. 157- 161. – Indeks. ISBN 978-86-83679-73-7 a) Србија – Историја – 1690 COBISS.SR-ID 188533004